Филип Егељић: По Косову равном и Метохијом славном (2. дио)

Буди ме аларм!

Данас имам захтјеван задатак! План је обићи четири различите локације.

Обављам јутарње ритуале, испијам кафу, читам најновије вијести и спремам се за полазак ка царском граду Призрену!

Поздрављам се с мамурним особљем локалног хотела и крећем даље.

Напуштам српску енклаву Грачаницу и као да пролазим кроз невидљиви зид који дијели двије цивилизације, поново сам у Приштини.

Док гледам већ поменуте билборде с којих се смијеши бивши први човјек тзв. Скупштине Косова, Кадри Весељи, присјећам се његових објава из 2018. године везаних за Призрен.

Наиме, Албанци су скупштинском одлуком, негдје у мају 2018. године град у којем су столовали: Свети краљ Милутин, Стефан Дечански, цар Душан и цар Урош прогласили "историјском пријестоницом Косова" грубо покушавајући преотети и историју, након свих отимачина које су претходиле овој!

Након сат времена вожње, стижем на одредиште. Призрен је доста другачији у односу на Приштину.

Задржано је старо градско језгро, центар је великим дијелом у калдрми, а имам утисак да је цијели центар града једна једносмјерна улица.

Некако налазим паркинг и покушавам успоставити комуникацију на енглеском, на шта бивам проваљен од стране радника паркинг службе и конверзација се наставља на српском језику.

Симпатична ситуација, која ме мало релаксира.

Крећем у шетњу "по топлој призренској калдрми".

Призренска Бистрица је мало набујала, прво ћу на Камени мост, симбол овог града, па даље по плану.

За разлику од вестеризоване Приштине, овдје има поприличан број објеката из османске ере, традиционално обучених жена и мушкараца и осјети се дух прошлих времена.

Разгледам, настојећи видјети што више за ово кратко вријеме које ћу се овдје задржати.

Узимам неки сувенир у једној од градских сувенирница, посјећујем једну од градских кафана поред Бистрице испипавајући пулс локалног становништва.

Богородицу Љевишку посјећујем на крају. Задужбина Светог краља Милутина је опасана жицом као и други српски манастири и налази се у самом центру града.

Поред цркве је дежурни припадник КПС-а.

Иначе, ова црква која би требало да је под заштитом њемачког КФОР-а је била запаљена у мартовском погрому 2004. године, а од 2006. године се налази на УНЕСКО листи угрожене културне баштине.

Кратко задржавање у тишини, фотографија за успомену и настављам даље. Правац Дечани!

Након неких пола сата вожње стижем пред задужбину краља Стефана Дечанског.

Примјећујем да су овдје мјере безбједбости на нешто вишем нивоу.

Пролазим три пункта КФОР-а возећи уз зидине манастира.

Паркирам и на улазу у порту манастира ми прилази италијански припадник КФОР-а, тражећи личну карту.

Предајем му документ и добијам ланчић с плочицом и бројем.

Прво шта ми је пало на памет кад сам крочио у порту Високих Дечана је мој покојни професор Зоран Марић.

Помислих, како бих волио да је сада тај човјек овдје са мном, јер толико пута смо с посебном емоцијом причали о нашем Косову и Метохији!

С великим страхопоштовањем улазим у манастир и тихо се дивим фрескама, иконама, исписаној српској историји у сваком дијелу овог светог мјеста.

Имао сам ту срећу да су монаси отворили ћивот с моштима светог краља Стефана Дечанског и да сам целивао мошти, помоливши се за мог профу!

Дуго сам се задржао у манастиру прије наставка путовања.
Купујем за сваког кога се сјетим по неку ситницу.

Манастир Високи Дечани годинама води правну битку за своју имовину, односно 700 хектара земље, а чак је и Уставни суд тзв. Косова пресудио у корист манастира што привремене институције самоуправе у Приштини игноришу, планирајући да у непосредној близини граде ауто-пут!

Опраштам се од Дечана, натрпан сувенирима до неке друге прилике.

Још Пећка патријаршија и испунио сам у ходу осмишљен план пута.

Пола сата вожње и улазим у Пећ. Возим се полако, пратећи мапу.

Чини ми се да је овдје већи број бисти и споменика тзв. ОВК, него у другим мјестима, а испред једног од споменика је у току нека комеморација.

Овај српски манастир чувају припадници КПС-а и на улазу им предајем личну карту.

Провјера је трајала нешто дуже, па сам се мислио у чему је сад проблем!?

Иако су Албанци, конверзација је на српском и коначно ме пуштају.

Манастирски комплекс је смјештен у клисури Пећке бистрице и природни амбијент оставља без даха.

Овдје почивају бројни црквени великодостојници, а сам манастир је препун вриједних реликвија.

Осјећам неко унутрашње задовољство због чињенице да сам обишао све наведене светиње, закључно са Пећким манастиром, сматрајући да сам одржао сам себи дато обећање и испунио патриотско – вјерску дужност.

Опраштам се од Пећи!

Догодине!