Филип Егељић: По Косову равном и Метохијом славном (1. дио)

Већ годинама се накањујем обићи Косово и Метохију, али увијек сам себи налазио неки изговор да моје потешествије пролонгирам за неку другу прилику.

Мој претходни одлазак у јужну српску покрајину се збио сада већ далеке 2011. године и везан је за оне прве барикаде на сјеверу када је горио административни прелаз Јариње и када су локални Срби зауставили албанске специјалце да заузму Брњак и Јариње!

Прошло је од тих догађаја готово четрнаест година, а ја сам лутао свуда, али некако Косово и Метохију и даље остављао за неки други пут, а остала је и обавеза да обиђем светиње јужно од Ибра!

Чињеница да су привремене институције самоуправе у Приштини недавно једнострано укинуле визни режим за грађане БиХ, да се може ући без да ти у пасош ударе печат тзв. "Косова", недавна расправа на тему "чије је Косово" и околности да сам тренутно мобилан и с вишком слободног времена су ме понукали да без претјеране припреме, одмах након сједнице локалног парламента упалим ауто и кренем пут Косова и Метохије без јасног плана.

У ходу смишљам себи план и програм, а то по мапи значи: Газиместан – Грачаница – Призрен (Богородица Љевишка) – Високи Дечани – Пећка патријаршија.

Након десетак сати вожње стижем на административни прелаз Јариње и предајем униформисаном младићу личну карту, слиједи кратка конверзација и добродошлица на српском с албанским акцентом.

Како сам ступио на тло Космета пробудише ми се неке посебне емоције и мисли.

Прави утисак да сам на привремено окупираној територији стичем тек након што сам ушао у јужну Косовску Митровицу.

Свуда около су заставе: ОВК, Албаније, тзв. Косова, САД-а, ЕУ, НАТО-а, али и мноштво билборда с ликом Хашима Тачија и Кадрија Весељија на којима се позива на њихово пуштање на слободу. Иначе ова двојица се са још једном групом команданата терористичке ОВК, налазе у Шевенингенском притвору од 2020. године гдје им се суди за ратне злочине.

Гледао сам сличне репортаже и влогове, али другачије је то доживјети на лицу мјеста.

Укључујем се на ауто-пут ка Приштини с намјером да обиђем прву зацртану локацију – Газиместан!

Ускоро се назире, свима нама позната кула висине 25 метара као централни дио спомен комплекса.

Паркирам ауто испред ограде којом је споменик ограђен и упућујем се ка припаднику КПС-а који је ту у улози портира отприлике.

На моје "Гуд морнинг!", добијам одговор "Добро јутро, лична карта!".

Стичем утисак да се ради о мом сународнику.

И ево ме ту, на мјесту гдје се збила славна Косовска битка!

Прилазим газиместанској кули и фотографишем, читам епске стихове косовског циклуса и пењем се на кулу.

Унутра су плоче с различитим стиховима везаним за битку, а с врха куле се види у даљини Муратово турбе.

Да, прошле су ми кроз главу сцене из Шотриног "Боја на Косову", сјетио сам се митинга поводом 600 година Косовске битке и сличних ствари.

Овај споменик су Албанци минирали и оштетили након повлачења наших снага безбједности 1999. године.

Задржавам се у кругу споменика неких пола сата, а потом крећем даље.

План је прво обићи Приштину и видјети како изгледа када "имаш карту и до Приштине".

Паркирам се у центру иза стадиона Фадиљ Вокри и крећем у обилазак.

Прво што уочавам је стил облачења, називи улица, аутомобили, вјерски објекти.

На први поглед одмах потврђујем да су Албанци на Космету, бар што се тиче Приштине, изразито секуларно друштво.

Дјевојке су оскудно обучене и упркос гужви нисам видио да је нека обучена у складу с исламским прописима, да носи вео преко лица и слично.

Напротив, популарне су кратке мајице и јакне у којима је откривен стомак, ту су тетоваже, пирсинзи и америчка мода 1 кроз 1!

У самом центру града се налази огромна катедрала посвећена Мајци Терези, па да не знам гдје се налазим, помислио бих да сам негдје у западној Европи и да овдје муслимани нису већинско становништво.

Шетам даље, свако мало видим бисте припадника тзв. ОВК.

Тражим, никад довршени православни Храм Христа Спаса и након двадесетак минута шетње по центру га уочавам, прилазим, крстим се, фотографишем.

Албанци га сматрају симболом Милошевићеве ере.

Наредна културна знаменитост је албанска, потрефио сам Медлинку, бисту бивше државне секретарке САД-а, Медлин Олбрјт.

Кад читаш по беспућима интернета о бистама, киповима, називима булевара по Приштини, звучи нереално.

У бившој Улици Краља Петра I Ослободиоца, садашњем Булевару Била Клинтона из аута уочавам и бизарну статуу висине шест метара посвећену бившем америчком предсједнику, која је свечано откривена у његовом присуству 2009. године.

Мисли… необично висок ниво полтронства, дизати споменик живом човјеку.

Доста сам видио, одох за Грачаницу, српску енклаву 8 километара југоисточно од Приштине с намјером да обићем задужбину Светог краља Милутина.

Овдје је потпуно другачија атмосфера, имам утисак да сам из американизованог микса кича и шунда ушао у типичну српску варош! Какав пребачај!

Стижем прије затварања капије у манастир и тек ту ме обузима посебна врста емоције – сусрећем се са величанственом љепотом ове наше светиње из четрнаестог вијека која је као и други српски манастири на Космету опасана жицом!

Нијемо посматрам прелијепе фреске, слушајући водича који говори о Грачаници ходочасницима из Врања.

Додирујем фреску Симониде и тихо рецитујем стихове Милана Ракића: "Ископаше ти очи, лепа слико…"!

Пала је ноћ, одлазим у оближње Лапље село на преноћиште.

Користим прилику да у локалној кафани одгледам Ђоковићев меч, попијем пиво окружен сународницима и поново чујем српску музику.

Сабирам утиске… Сутра ћу у Царски град Призрен!

Наставиће се…