Феномен смрти 1 700 мјештана камерунског села Њос

Прије 25 година, облак угљен-диоксида изненадио је мјештане села Њос у Камеруну, и убио 1 700 људи – тихи убица дошао је из оближњег истоименог језера, а научници ни данас не могу да објасне овај феномен.

Четвртак је за људе у Њосу важан, пијачни дан. Сваког четвртка у селу у западном Камеруну, хиљаде људи дође да продаје своје производе и затим проведе вече са пријатељима.

Историја памти да је 21. август 1986. био – четвртак. У Њосу, гужва, жетва кукуруза била је богата. Нико не примјећује да се само три километра од пијаце дешава нешто чудно. Чобани су при томе, четири дана прије тога примијетили сумњиве мјехуре на површини језера и брже-боље побјегли са стадима говеда у удаљеније предјеле, не говорећи мјештанима Њоса о ономе шта су видјели.

Они нису имали појма шта се дешава када је језеро изненада око пола девет увече почело да се "оглашава".

Тутњава је трајала десет до двадесет секунди, тврдили су касније свједоци. Неки кажу да се чуло веома бучно "брбоћање". Људи су изашли из кућа и гледали у језеро. Оно што су видјели била је огромна фонтана – и велики бијели облак који се диже из језера Њос.

Невјероватни природни спектакл у сликовитом кратерском језеру само неколико секунди касније имао је погубне посљедице за људе и животиње. Вјетар брзине 70 километара на сат усмјерио је отровни облак са високом концентрацијом угљен-диоксида ка околним селима. И пошто је тај гас тежи од ваздуха, људи у близини језера нису имали шансе. Мушкарци су падали у несвијест док су разговарали, жене више нису осјећале своје руке, дјеца у својим креветићима престала су да дишу, птице су падале са дрвећа.

Тог четвртка, прије 25 година, угушило се више од 1 700 људи у року од само неколико сати. Неколико дана касније и даље су налажена тијела људи и животиња затечених смртоносним облаком, и то у радијусу од 10 километара. Око 4 000 људи преживјело је несрећу, неки су се пробудили послије 36 сати?!

Драма код језера Њос шокирала је Камерун, сабласне слике мртве стоке обишле су свијет. Многи се тада сјећају врло сличног догађаја, само двије године раније, у близини језера Моноун, када је страдало 37 људи. Али то је имало неку другу димензију: цијела села, као што су Њос, Ћа или Субум остала су без ичег живог.

Научници из цијелог свијета долазе у Камерун и питају се: шта се догодило? Многи становници Њоса су за себе већ пронашли одговор на то питање. Преживјели су увјерени да је несрећа проклетство племенског вође. Он је 1983. године, умирући, својој породици наредио да духу језера жртвује његово најбоље говедо. Међутим, породица му ту жељу није испунила – и зато се он сада осветио.

Стручњаци су врло брзо нашли своје објашњење шта је то донијело смрт људима и животињама око језера. Већина преживјелих имала је исте симптоме: вртоглавица, осјећај парализе у удовима, збуњеност и ошамућеност и на крају падање у несвијест. Сви су помињали непријатан мирис, сличан ономе трулих јаја или барута: то је реакција нерава чула мириса на тровање угљен-диоксидом.

Један геолог из Камеруна убрзо послије несреће констатовао да је ниво воде у језеру опао за један метар. Научници почињу да рачунају и констатују да недостатак волумена одговара тежини од око 1,7 милиона тона угљен- диоксида! Они полазе од тога да се ЦО2 који излази из вулканских стијена на дну језера задржавао у води, и скупљао више од једног вијека. Зашто је тако дуго тамо опстао?

Зато што је због високих спољних температура, које су гријале и површинске дијелове језера, гас остајао у хладнијим дубљим водама језера. Горњи слој језера је као затварач од плуте држао гас под контролом, али поставља се питање шта се то одједном десило?