Сад смо га се сјетили: Фата Орловић у Ефбиху се зове Слободан Лозо и правде за њега нема

Лозо наводи да је урађен огромни криминал, да су земљишне књиге измијењене тако да је имовина његовог оца Анђелка Лозе сведена са 50.000 метара квадратних на свега 300 метара квадратних у новим, како каже, кривотвореним документима од мостарске грунтовнице до суда.

"Мој отац Анђелко је 1965. године од Општине Мостар купио око 50 дулума земље и уредно платио 240.000 тадашњих динара. Све је оригинално укњижено и ја имам три оригинална земљишно-књижна изватка. Послије 2000. године у мостарском грунту све мијењају и фалсификују. Додјељују земљиште за изградњу кућа и џамије. ‘Возају’ ме са суда на суд. Изгубио сам на Општинском, Кантоналном, Врховном и на крају Уставном суду БиХ. Немам услова да се обратим Стразбуру", истакао је Лозо.

Он је у разговору за Срну навео више нема ни куће, те да је на том мјесту направљена нова бошњачка кућа.

"За ових 13 или 14 година изгубио сам више од 60.000 марака. Преко 500 пута сам дошао таксијем из Билеће у Мостар. Возали су ме по грунтовници. Све су избрисали као да не постоји, пребацивали на нове улошке. Земља настаје 2000. године. Значи досјеа нема. Овдје је ријеч о 50.000 квадрата, а цијена метра квадратног је око 50 марака. Зато је оволика ујдурма на мене", прича Лозо.

Он је нагласио да њему џамија не смета, никада ми није ни сметала, нека их праве, упитавши што на његовој земљи.

Уставни суд БиХ, као крајња судска инстанца у БиХ у пресуди из 2016. године одбио је апелацију Анђелка Лозе као неутемељену. У пресуди се наводи да апеланту ранијим пресудама није повријеђено право на правично суђење, нити је повријеђен принцип једнакости.

Уставни суд закључује да нема повреде права на имовину.

"Из образложења пресуде Општинског суда у Мостару произилази да је апелант тужбени захтјев темељио на тврдњи да је 1965. од туженог Града Мостара купио најамну зграду на парцели к.ч број 346/6 к.о Врапчићи површине 46.773 метра квадратна, да је тужени парцелисао и додијелио трећим особама ради изградње објеката, да је радњама службених особа у Земљишнокњижном одјелу дошло до промјене и кривотворења судских докумената и до фалсификовања пријавних листова", наводи се у пресуди.

У пресуди истог суда утврђено је да су апелант и тужени закључили уговор о купопродаји к.ч, 346/6 1965. године површине 300 метара квадратних. Суд наводи да је утврђено да предметна к.ч. и данас има исту површину, те да је наведена к.ч од 1965. имала исту површину.

"Апелант није понудио доказе на које се позива, тј. Уговор о продају предметне некретнине површине 46.773 метра квадратна нити други релевантни доказ да је к.ч. 346/6 икада имала површину од 46.773 квадрата. На основу извјештаја вјештака геодете о кретању посједа закључено је да је апелант уписан као посједник на к.ч. 346/6 која по новом премјеру одговара к.ч. 160/1 к.о. Врапчићи из 1969. године и да и данас има површину од 300 квадрата", наводи се у пресуди.

Суд је оцијенио и да апелант није доказао да су на било који начин фалсификоване земљишне књиге и пријавни листови, те се наводи да је вјештацима, као и суду омогућен увид у оригиналне земљишне књиге и оригиналне уговоре.

Суд наводи да апелант никада није доставио уговор о куповини 46.773 квадрата, већ само уговор о куповини 300 к.ч 346/6 површине 300 квадрата, те да се сви његови приговори одбијају као неутемељени и неосновани.

У пресуди се наводи да је Меџлис исламске заједнице доказао да његова парцела никада није била везана са апелантовом, да се она разликује по основном броју, а због чега није ни могла настати од апелантове парцеле.

Слободан Лозо, без обзира на све, вјерује да ће некада доказати да је ријеч о његовој земљи. "Хоћу ли ја то дочекати – не знам", кроз сузе говори Лозо за Срну.