Фашизам још увијек непоражен

Дан младости је одавно постао дан жалости у нашој земљи. Да ли је фашизам и национална мржња толико јака, да је мирна судбина БиХ једино у дисолуцији? Пише: Ненад Табаковић У „развијеним демократијама“ и доста развијенијим економијама, Други свјетски рат дјелује најмање неколико вијекова далеко. Код нас је блискост ратних сукоба , а поготово термини […]

уторак, мај 25, 2010 / 11:53

Дан младости је одавно постао дан жалости у нашој земљи. Да ли је фашизам и национална мржња толико јака, да је мирна судбина БиХ једино у дисолуцији?

Пише: Ненад Табаковић

У „развијеним демократијама“ и доста развијенијим економијама, Други свјетски рат дјелује најмање неколико вијекова далеко. Код нас је блискост ратних сукоба , а поготово термини којим частимо једни друге и карактеришемо поступке у прошлости, у стању да услове аналогију 1945. – 1995. Други свјетски рат као да се завршио прије петнаестак година. Неки су става да је у питању било само прво полувријеме, те да нас очекује наставак ове крволочне сапунице.

Данас знамо да је „братство и јединство“ било могуће једино због систематског прешућивања злочина геноцида, који је извршен над српским народом између 1941.-1945. године. Након рата, опет је Србима било забрањено да говоре о сопственим жртвама и злочини који су се десили над српским народом, били су (и и данас су) игнорисани од стране „међународне заједнице“.

Право на обиљежавање и жаљење

Захваљујући притисцима на власти РС, које су због терора од стране Запада више времена проводили у цјењкању око очувања статуса РС гарантованог Дејтоном, умјесто помирењем, повратком избјеглица, обновом земље и економским опоравком; тек су се ове године, рецимо, стекли услови да се породицама и представницима власти и удружења из РС, омогући да одају помен жртвама на стратиштима као што је Брчанска малта у Тузли. Овај злочин, као и злочин у Добровољачкој улици у Сарајеву, данас се у федералним медијима третирају као „одбрана БиХ“, што је и природно у неку руку.

Са српске стране се то доживљава као уџбенички примјер бешчашћа, гажења ријечи и посљедњи ексер закуцан у ковчег „братства и јединства“, док са муслиманске стране то претставља ратно лукавство вриједно хвале. Ипак, међународни преставници у доба свог свевлашћа, нису допуштали да се Срби на исти начин коментаришу у медијима неке друге догађаје, рецимо, сламање отпора у селу Козарац код Приједора.

За ту операцију и сличне на подручју Крајине, Радослав Брђанин је киднапован, одведен у Хаги осуђен на вишедеценијску робију, док видео-снимцима аргументовани догађаји из Цазинске Крајине и подвизи Атифа Дудаковића, наилазе на неподијељену хвалу федералних медија и игноранцију тзв. Суда БиХ.

Ни данас се без подизања прашине не допушта ни научни говор о злочинима који се стављају на терет Србима, а камоли да се исти стављају у контекст „тешке, али неопходне одлуке за опстанак РС“. Генерал Новак Ђукић је свирепо осуђен за испаљење "једне гранате која убија 71 особу" (што је готово немогуће остварити у војној пракси и још немогућније изоловати одговорност у условима ратних дејстава), док онај који је лично и у камеру наредио убиство два заробљеника и починио небројене злочине над муслиманским становништвом у Великој Кладуши, вриједи за заслужног грађанина и тзв. Суд БиХ против њега „нема довољно доказа“.

Сребреница табу-тема

Посебно је забрањено писати о Сребреници, јер се на овом појму стичу политички поени у притиску на РС и легитимну жељу српског народа да живи неугрожено у БиХ, и још легитимније право да реагује на сталне пријетње ратом, када год се не жели пристати на деградирање државних атрибута РС. Тако је лакше позвати се на Ноама Чомског, чувеног лингвисту и аналитичара глобалнополитичких прилика, са репутацијом човјека без длаке на језику; него се излагати могућности да вас се оптужи за „фашизам“, ако кажете да убиство ратних заробљеника у Сребреници није "геноцид".

Ноам Чомски каже да је то ратни злочин, масакр, масовно убиство, али да се не може звати геноцидом, јер би тада морали измислити нови термин за злочине какви су се десили надЈерменима, Јеврејима, Србима, Ромима, или над Тутсима у Руанди. Да просто није сравњив број који се мјери са двије или више хиљада, са милионима и стотинама хиљада убијених. Чисто по терминолошком кључу који се употребљава у научном, а не у пропагандном језику.

Но, смисао таквог понашања је да се ти звучни термини погрешно користе и намјерно преувеличавају догађаји из блиске прошлости, како би се оправдало противправно понашање НАТО пакта, високих представника и амбасадора земаља Запада према РС, које су условљене чистим интересима, а сакривају се иза хуманизма и правдољубља. Свједоци смо да на крају и Мирсад Токача, као један од најгорљивијих заговорника термина геноцид, дође у Бању Луку и призна да је у списковима претјерано за више од 500 особа.

Док се утврђује колики је број живих на списковима жртава „геноцида“, ужива се у недемократским резултатима које су донијели физички притисци на РС, док је бројка фигурирала као тачна. Тако ће се у циљу тражења инцидента постављати камени темељци заФерхадију у Бањој Луци одмах по завршетку рата, дочим иста није завршена ни данас. У то доба се није ишло полагати камен темељац за Саборну цркву у Мостару, нити се могло и помислити, пошто се тек ове године смјело уз јако полицијско обезбјеђење ући у Тузлу.

Фашизам игра на домаћем терену

Исто тако и фашизам је термин који већ одавно не постоји у свом изворном значењу, али се овдје користи као увреда, уз непрестане напоре да се изједначи улога и дјеловање усташа и четника, што је у самоуправној социјалистичкој Југославији била званична државна политика. Довољно је рећи да једна страна која инсистира на „суверености“ не жели одлазак страног протектората (ОХР), којег види као кључног савезника у борби против Дејтоном гарантованих права РС.

На грађанима је да одлуче шта им се од те двије опције више допада.

Да ли смо побиједили фашизам?

На ово анкетно питање постављено 09.05.2010. и држано до данас 25.05.2010. године, пристигло је 11.266 гласова посјетилаца Фронтал.РС. Само њих 11,97% сматра да је фашизам побијеђен, док супротно заговара 56,65% истих. Опција да тај термин више не постоји, односно да није адекватан, прикупио је 31.38% гласова.



Оставите одговор