Ф.М. Достојевски: О Европи и Русима

Европа је спремна да нас похвали, да нас и по глави помилује али нас неће признати за своје, презираће нас и потајно и отворено, сматраће нас за људе нижега реда, ми смо њој одвратни, да, одвратни смо јој посебно када јој се вјешамо о врат и када је братски љубимо.

Пред европским ауторитетима, Рус се као што је познато, са задовољством и журно клања чак не размишљајући много; посебно у таквим случајевима он се не упушта у размишљања.

Све то опомиње на нашу, може бити још дугу, усамљеност у породици европских народа, на оне грешке Европљана у процјенама о Русији које ће потрајати још у будућности, то говори о њиховој очитој склоности да о нама суде по оном лошем, па можда објашњава ону упорну, општу, на некаквом гадном и снажно непосредном осјећању засновану мржњу коју Европљани гаје према нама, то објашњава и ону одвратност њихову према нама као према нечему гадном, па чак и онај некакав сујеверни њихов страх пред нама, па и сам онај – вјечни, давнашњи, стари приговор њихов упућен нама: да ми, наводно, нисмо уопште Европљани… Ми се, разумије се, љутимо, и из све снаге се упињемо да докажемо да смо Европљани…

Ево, ту је почетак зла: у том преношењу, насљеђивању идеја, у оном вијековном националном гушењу у себи сваке независније мисли, у појму о положају Европљанина који се може достићи само уз обавезан услов непоштовања према себи и према руском човјеку!

Имајте на уму, господо, да сви ти ваши узвишени европски учитељи, ваша свјетлост и ваша нада – Мил, Дарвин, Штраус – на зачуђујуће занимљив начин понекад гледају на моралне дужности савременог човјека… Може бити да је то тако, можда су циљеви свих тих савремених вођа европске прогресивне мисли човјекољубиви и величанствени. Али, мени изгледа сигурно и ово: дајте тим савременим, дивним учитељима могућност да сруше старо друштво и да изграде ново – и видјећете да ће наступити такав мрак, такав хаос, нешто грубо, слијепо и нељудско до те мјере да ће се зграда срушити под проклетствима човјечанства и прије него што буде завршена. Кад једном буде одбацио Христа, људски ум ће стићи до зачуђујућих резултата.

Ми смо се учили да волимо Французе, Нијемце и све друге, као да су сви они наша браћа, не водећи нимало рачуна што нам они уопште нису браћа, што нас нису никада вољели нити имају намјеру да нас и убудуће воле. У томе се састојала наша реформа, цијело Петрово дјело…

Али чак и без тога (хоћу да кажем, чак и без француског језика), један Рус из образованијег сталежа већ сада, и то је најчешће тако, није ништа друго него интелектуални пролетер који нема тла под ногама, који је без коријена, интернационални хибрид којег носе сви европски вјетрови.

Ми смо са одушевљењем дочекали Русоа и Волтера, са Карамзиним смо се топло радовали сазивању „Државних сталежа“ 1789. године; а ако смо послије тога, крајем прве четврти данашњег вијека, заједно са напредним Европљанима дошли до очајања, због пропалих снова и разбијених идеала, ипак своју вјеру нисмо изгубили, па смо чак и саме Европљане тјешили.

„Најбељи“ Руси у својој домовини, у Европи су постајали одмах црвени – што је такође врло значајна појединост.

Затим, половином текућег стољећа, неки од нас су се придружили француском социјализму, примили га без имало колебања као крајње рјешење свечовјечанског уједињења, дакле као остварење снова који су нас дотле заносили. На тај начин, као достигнуће циља смо узели оно што је у ствари био крајњи егоизам, крајња нечовјечност, крајња економска неразумност и несређеност, крајња клевета на природу људску, крајње уништавање сваке људске слободе. Али нас то нимало није збуњивало. Напротив, видећи тужну недоумицу неких европских мислилаца, ми смо их врло спокојно одмах назвали подлацима и глупацима. Неограничено смо вјеровали, па и сад вјерујемо, да је позитивна наука потпуно способна да одреди моралне границе међу личностима и појединаца и нација; (као да наука – ако би и била у стању да то учини – може открити тајне прије свршетка опита, то јест прије свршетка свих људских судби на земљи). Наши посједници продавали су своје заробљене сељаке, и ишли у Париз да издају социјалне новине; а наши су Руђини умирали на барикадама. За то вријеме смо се толико откинули од своје руске земље, да смо изгубили и сваки појам о томе: до које мјере се такво учење коси са душом руског народа. Уосталом, руски народни карактер ми не само да нисмо ни у што рачунали, него нисмо уопште признавали да народ има неки карактер. Заборавили смо и мислити о народу, и с потпуно деспотским спокојством смо били увјерени (и не питајући), да ће наш народ одмах примити све што му предложимо, то јест, што му, у ствари, пружимо.

…

Но, због чега бисмо и тражили некакво повјерење Европе? Зар је Европа некада гледала на Русе с повјерењем, зар она уопште може да гледа на нас с повјерењем и без мржње?

Закључак је: Рус, када заиста постане Европљанин, не може да не буде у исто вријеме и природни непријатељ Русије.

За Европу, Русија је – неспоразум, недоумица, и свака њена активност је недоумица, и тако ће бити до самог краја.

Када би се догодило да и Русија одлучи не да нешто нарушава, него само да поведе рачуна о својим интересима – одмах би се све остале „равнотеже“ уједињавале у једну и кретале би на Русију: “Ето, нарушавате равнотежу“ говорили би.

А није ли и “најблаженији папа, намјесник Божји непогрешиви, на земљи” полазећи Богу на истину за вријеме својих посљедњих земаљских дана, пожелио побједу Турака, гонитеља хришћанства, над Русима који су устали у име Христа и у одбрану хришћанства само због тога што су према његовом непогрешивом закључку Турци ипак бољи од јеретика Руса који не признају папу?

Напустити словенску идеју и оставити без рјешења проблем о судбини источнога хришћанства – то значи разбити у парампарчад здање Русије и умјесто ње измислити нешто ново што више неће личити на Русију. То чак не би била револуција, него једноставно уништење и због тога се нешто слично не може ни помишљати. Ту идеју не виде и не признају само они слијепи руски “Европљани” и с њима заједно још и, на њихову срамоту, берзански краљеви и комбинатори.

Нације живе од великих осјећања, њих надахњује велика идеја јединства, мисао која обасјава и сједињује народе њих покреће, нације живе када људи признају оне највеће као себи равне, и то је оно одакле се рађа национална моћ – да, тако живе нације – не живе оне никако од берзанских шпекулација и од бриге о вриједности рубље.

Једном ријечи, да бисмо [Руси „европејци“] остварили свој циљ ми ћемо прије свега употребити многобројна и моћна средства која ће дјеловати на слабе “живце” његовога [народног] карактера, јер тако је било некада и са нама – и тада ће народ бити – наш. Он ће се постидјети своје прошлости и проклеће је. Ко буде проклео своју прошлост биће наш – то је наша формула!

Зашто, зашто је наш руски либерал тако често непријатељ руског народа? Због чега у Европи људи који себе називају демократама увијек бране народ, или се барем ослањају на њега, а наш демократ који је најчешће аристократа, на крају крајева, увијек иде на руку свему ономе што уништава снагу народа и завршава увијек неком господштином… Но да завршимо: науку ћемо прихватити, али што се тиче “просвећивања” немамо потребе да и њега црпимо из западноевропских извора.

Данас сви у Европи држе камен у руци и спремни су да се окоме на нас када им се прва прилика за то буде указала. Због чега та мржња, због чега они не могу да схвате једном заувијек да смо ми безопасни за њих, због чега неће да схвате да смо њихове добре слуге и да се наша европска мисија састоји у томе да послужимо Европи и њеном благостању?

Европа је спремна да нас похвали, да нас и по глави помилује али нас неће признати за своје, презираће нас и потајно и отворено, сматраће нас за људе нижега реда, ми смо њој одвратни, да, одвратни смо јој посебно када јој се вјешамо о врат и када је братски љубимо.

Европљани ни по коју цијену нису хтјели да нас прихвате као своје, ни у ком случају и ни за какве жртве… и то тако траје до данас… И што год смо ми више, њима угађајући презирали нашу националност, утолико су они више презирали нас. Ми смо пузили пред њима, ми смо скрушено исповиједали пред њима наша „европска“ убјеђења и наша гледишта, али они су нас гледали с висине, с подсмијехом… Умиљавали смо се око њих, страсно им исповјиедали своје „европске“ погледе и убеђења; а они нас, с висине, нису ни слушали, или су додавали, с учтивим осмијехом, иако желећи да нас се што прије отарасе – да их „нисмо добро разумјели“. Чудили су се: како да ми, који смо толико Татари, никако не можемо да постанемо Руси; никада им нисмо могли објаснити: да ми не желимо да будемо Руси, него свељуди. Истина, у посљедње вријеме су понешто ипак схватили. Схватили су да ми нешто хоћемо, нешто по њих страшно и опасно; схватили су да је нас много, осамдесет милиона, да ми знамо и разумијемо све европске идеје, а да они наше идеје не знају, а ако их и сазнаду, неће их разумјети; да ми говоримо све језике, а да они говоре само сваки свој – то, и много још шта почели су да нагађају и слуте. Свршило се тиме, да су нас отворено назвали непријатељима и будућим рушиоцима европске цивилизације. Ето тако су најзад разумјели нашу страсну жељу да постанемо свељуди!

Но, ми се никако не можемо одрећи Европе. Европа је наша друга отаџбина – ја први страсно то исповиједам, и увек сам исповиједао. Европа је свима нама исто тако драга као и Русија; у њој је све Јафетово племе, а наша је идеја: уједињење свих народа тога племена, па чак и даље, много даље, до Сима и Хама. Како то да постигнемо?

Да постанемо Руси, на првом мјесту, и прије свега. Ако је свечјовечност национална руска идеја, онда заиста свако од нас треба да постане Рус, то јест оно што јесте, и тада ће се одмах све промијенити. Постати Русом, значи престати презирати свој народ. И чим Европљани опазе да смо почели да поштујемо свој народ и своју националност, одмах ће и они почети да нас поштују. И заиста, што се јаче и самосталније развијемо у свом националном духу, то ћемо јаче и ближе схватити европску душу; а зближивши се с њом, постали бисмо јој разумљивији. Не би се више охоло окретали од нас; саслушали би нас. И по спољашњем изгледу бисмо тада дошли сасвим друкчији. Поставши ово што јесмо, добили бисмо, најзад, облик човјечански, а не мајмунски; изглед слободног бића, а не роба, не слуге, не Потугина; сматрали би нас тада за људе, а не за народне скитнице, не за „стрјуцке“ европеизма, либерализма и социјализма. И говорили бисмо с њима паметније него прије тога; јер бисмо у свом народу и у његовом духу нашли нове ријечи, које би Европљанима неизоставно биле разуљивије. Чак бисмо и ми сами тада увидјели: да много од онога што смо у свом народу презирали – није тама, него баш свјетлост, није глупост, него баш ум; а разумјевши то, сигурно бисмо у Европи казали такву ријеч какву тамо још нису чули. Увјерили бисмо се тада: да праву социјалну ријеч не носи у себи ниједан други до баш наш народ; да у идеји његовој, у духу његовом, постоји жива потреба за свеуједињењем човјечанства, свеуједињењем са потпуним поштовањем за националне личности и за њихово одржање: за одржање потпуне слободе људи, са указивање на то у чему се та слобода баш састоји – уједињење кроз љубав, загарантовано дјелом, живим примјером, потребом за правим братством; а не гиљотином, не милионима одсјечених глава…