Ево Моралес: Стара Европа је нова америчка колонија

Ево Моралес, предсjедник Боливије, написао је ауторски текст за угледни свjетски часопис Л Монд Дипломатик о присилном задржавању на бечком аеродрому. Моралесов авион био је задржан због сумње да се у њему налази бивши сарадник НСА Едвард Сноуден.

2. јула догодио се један од најнеобичнијих догађаја у историји међународног права: најприје је предсједничком авиону Вишенационалне Државе Боливије забрањено да надлијеће територије Француске, Шпаније, Италије и Португала, а потом сам ја, предсједник Боливије, задржан на аеродрому у Бечу (Аустрија) читавих 14 сати. Неколико недјеља касније, овај напад на чланове једне службене делегације, који су починиле земље с репутацијом демократских држава које поштују законе, наставља изазивати згражавање, а све су чешће и осуде грађана, друштвених организација, међународних органа и влада широм свијета.

Шта се догодило?

Био сам у Москви и неколико тренутака прије почетка званичног сусрета са предсједником Владимиром Путином један асистент ме је упозорио на техничке потешкоће: немогуће је вратити се у Португал како је првобитно било предвиђено. Већ по завршетку разговора с руским предсједником постало је јасно да проблем никако није технички… Наш министар спољних послова Давид Чокеуанка успио је из Ла Паза да организује заустављање у Лас Палмасу на шпанском острву Гран Канариа и утврдио нови план лета. Чинило се да је све у реду… Па ипак, док смо још били у ваздуху, авијатички пуковник Селијер Ариспе, који командује Предсједничком ваздушном флотом и који је пилотирао авионом тога дана, дошао је да ме обавијести: “Париз нам је ускратио дозволу за прелијетање! Не смијемо ући у француски ваздушни простор.” Његово се изненађење могло мјерити само с његовом забринутошћу: управо смо требали да уђемо у ваздушни простор изнад Хексагона.

Могли смо, наравно, да покушамо да се вратимо у Русију, али постојала је опасност да ће нам нестати керозина. Пуковник Ариспе контактирао је контролни торањ бечког аеродрома како би затражио дозволу за хитно слијетање. Овим путем желим да се захвалим аустријским властима које су нам дале зелено свјетло. Смјестили смо се у малу канцеларију бечког аеродрома који су нам ставили на располагање. Био сам усред разговора са својим потпредсједником Алваром Гарсијом Линером и министром Чокеунаком како бисмо покушали да донесемо добру одлуку о даљњим поступцима па смо, прије свега, покушавали да схватити разлоге за одлуку француских власти, кад нас је пилот информисао да нам је и Италија ускратила дозволу за улазак у њезин ваздушни простор.

У том тренутку посјетио ме је амабасадор Шпаније у Аустрији Алберто Карнеро. Обавијестио ме је да је одобрен наш нови план лета и да се можемо запутити ка Шпанији. Једино је потребно, објаснио је, да се прије тога претражи предсједнички авион. То је наиме увслов sine qua non нашег слијетања у Лас Палмасу на Гран Канарију. Кад сам га питао о разлозима овог захтјева, Карнеро је споменуо име Едварда Сноудена, радника америчке агенције која за Вашингтон обављала одређене шпијунске активности. Одговорио сам му да га познајем само из новина. Подсјетио сам шпанског дипломату и на то да моја земља поштује међународне конвенције: у сваком случају, нисам тражио да се било ко изручи у Боливију. Карнеро је за вријеме наших разговора био у сталном контакту с помоћним секретаром за спољне послове Шпаније Рафаелом Мендивилом Пеидром који је, по свему судећи, од њега тражио да инсистира на захтјеву. “Нећете претражити овај авион”, морао сам снажно нагласити. “Ако не вјерујете то што вам говорим, значи да предсједника суверене државе Боливије сматрате лажовом.” Дипломата је изашао да прими даља упутства од свог надређеног, па се потом вратио. Тражио је да га позовем да “попије кафу” у авиону. “Али ви мене сматрате делинквентом?” упитао сам га. “Ако желите ући у тај авион, морат ћете то учинити силом. Нећу се опирати војној или полицијској операцији јер немам никаквих средстава за то.”

Већ видно уплашен, амабасадор је одбацио опцију уласка силом, али није пропустио да укаже на то да он у таквим условима не може одобрити наш план лета. “У девет сати ујутро јавићемо вам да ли можете или не можете поћи. До тада то морамо расправити с нашим пријатељима”, објаснио је. Пријатељима? “Али ко су ти пријатељи које спомињете? Нема сумње, говорите о Француској и Италији?” Одбио је да одговори и повукао се… Искористио сам ту прилику да поразговарам са аргентинском предсједницом Кристином Фернадез, изврсном адвокатицом која ме упутила у правна питања, као и венецуеланским и еквадорским предсједницима Николасом Мадуром и Рафаелом Кореом, који су били забринути због ове ситуације. Предсједник Кореа ме је касније назвао неколико пута током тог дана како би сазнао новости. Ова ми је солидарност дала снагу. “Ево, они немају никаква права да претраже твој авион!” понављали су. Познато ми је да предсједнички авион има исти правни статус као амбасада. Ови савјети, као и долазак амбасадора земаља Боливарског савеза за народе наше Америке (АЛБА) удесеторостручили су моју одлучност да останем чврст. Не, нећемо пружити Шпанији ни било којој другој земљи – а Сједињеним Америчким Државама још мање него осталима – задовољство да претражују наш авион. Бранимо свој дигнитет, суверенитет и част наше земље, наше домовине. Никад нећемо пристати на овакву уцјену. Амбасадор Шпаније се поново појавио. Одсутан духом, забринут, немиран и нервозан, назначио је да смо коначно добили сва одобрења и да можемо поћи. Коначно смо полетјели…

Ова забрана прелијетања, коју су симултано и координирано издале четири земље под јединственом командом ЦИА, усмјерена против једне суверене земље, а за коју је једини изговор била сумња да можда превозимо Сноудена, јасно указује на политичку тежину највеће империјалне силе: Сједињених Америчких Држава. Све до 2. јула (датума кад су ме задржали на аеродрому) свако је схватао да САД посједује сигурносне агенције како би заштитила своју територију и своје становништво. Али ово што Вашингтон сада чини је непојмљиво. Кршећи сва начела добрих обичаја и међународних конвенција, претворио је дио европског континента у колонизовану територију. То је и повреда људских права, која су једна од тековина Француске револуције. Колонијални дух који омогућава да се на тај начин потчине различите земље показује још једном да за империју који жели да наметне своје намјере не постоје границе, легалне ни моралне, као ни територијалне. А сада је јасно цијелом свијету да таква једна сила може прекршити сваки закон, нарушити сваки суверенитет, занемарити свако људско право.

Моћ САД-а свакако почива на његовој оружаној сили, која је укључена у разне освајачке ратове и коју подржава изванредан војно-индустријски комплекс. Етапе њихових интервенција добро су познате свима: након војног освајања слиједи наметање слободног тржишта, па једног заиста јединственог концепта демократије и, коначно, подвргавање становништва похлепи мултинационалних компанија. Неизбрисиви траг империјализма, био он војни или економски, разара Ирак, Авганистан, Либију, Сирију. Неке од тих земаља биле су нападнуте само зато што су биле под сумњом да крију оружје за масовно уништење или да пружају уточиште терористичким организацијама. То су земље у којима је на хиљаде људи убијено, а Међународни кривични суд није покренуо нити један једини процес.

Али, америчка моћ произлази и из подземних, мање видљивих инструмената којима је намјена да шире страх, уцјене, застрашивање

Један од рецепата које Вашингтон радо користи како би одржао свој статус је “казна за примјер другима”, у најчистијем колонијалном стилу, који је примјењиван у репресији Индијанаца Абија Ајале. Сада се обрушио на народе који су се одлучили да се ослободе и на политичке вође који су одлучили да владају у име најпотлаченијих. Сјећање на ове политике кажњавања за примјер другима још је увијек живо у Латинској Америци: сјетите се само државних удара против Уга Чавеза у Венецуели 2002. године, против предсједника Ходнураса Мануела Зелаје 2009. године, па против Корие 2010., против парагвајског предсједника Фернанда Луга 2012. и наравно против наше владе 2008, под вођством америчког амбасадора у Боливији Филипа Голдберга. Био је то “примјер” за домороце, раднике, сељаке и социјалне покрете, како се не би усудили да подигну главу и супротставе се владајућим класама. “Примјер” како би се покорили они који се одупиру, а остали застрашили. Али и “примјер” који сада наводи сиромашне на цијелом нашем континенту и на цијелом свијету да удвоструче своје напоре и да се уједине, како би оснажили своје борбе.

Напад чије смо били жртве открива два лица једне те исте репресије, против које су се народи одлучили побунити: империјализма и његова политичког и идеолошког близанца, колонијализма. Задржавање предсједничког авиона и његовог особља – нешто што смо имали право сматрати незамисливим на почетку 21. вијека – илуструје преживљавање једног облика расизма унутар одређених европских влада. За њих Индијанци, као и демократски или револуционарни процеси у које су укључени, представљају препреке на путу цивилизације. Тај расизам данас се скрива у ароганцији и најбудаластијим “техничким” објашњењима која имају за сврху да замаскирају политичку одлуку донијету у неком вашингтонској канцеларији. Ту су и владе које су изгубиле чак и способност да се препознају као колонизоване и које настоје да заштите репутацију свог господара…

Ко говори о империју, говори и о колонијама. Залагањем за покоравање наредбама империја неке су европске земље потврдиле статус потчињених земаља. Колонијална нарав односа између САД и Европе појачала се након напада од 11. септембра што је свима постало јасно 2004. године, кад смо сазнали за недопуштене летове америчких војних авиона који су превозили наводне ратне заробљенике у Гванатанамо или у европске затворе. Данас знамо да су ти претпостављени “терористи” били подвргнути мучењу; то су чињенице о којима чак и организације за заштиту људских права врло често ћуте. По свему судећи, рат против тероризма свео је стару Европу на раван колоније; ради се о непримjереном чину, чак непријатељском, који можемо анализирати као облик државног тероризма по томе што изручује приватни живот милиона грађана на милост хирова империја. Али увреда међународном праву коју представља наше задржавање могла би значити преломну тачку. Евопа је колијевка најплеменитијих идеја: слободе, једнакости, братства. Увелико је допринијела научном прогресу, као и рађању демократије. Али она је сада тек блиједа сијенка саме себе: нео-опскурантизам пријети народима овог континента, континента који је прије неколико вијекова просветио цијели свијет револуционарним идејама које су будиле наду.

Наше задржавање могло би да пружи свим народима и владама Латинске Америке, Кариба, Европе, Азије, Африке и Сјеверне Америке јединствену прилику да направе солидаран блок који би осудио недостојно понашање држава укључених у ово кршење међународног права. Исто тако, ово је идеална прилика да се ојачају мобилизације социјалних покрета који желе изградити један другачији свијет, свијет братства и комплементарности, какав управо народи свијета требају да изграде. Сигурни смо да народи свијета, а нарочито народи Европе, осјећају да агресија које смо били жртва погађа једнако тако и њих и њихове. Протумачићемо њихово згражавање као индиректан начин да нам понуде извињење, коју нам и даље дугују неке од одговорних влада.