ЕВЕР ГРИН – ЕВЕР ГИВЕН – наставак саге

Пише: Предраг Бојиновић

Од тога су два посљедња дјело људских руку, направљени да олакшају и унаприједе свјетску трговину. С времена на вријеме они су постајали и предмет сукоба и проблема међу великима. Чини се да то вријеме поново долази, па зато ево и приче о њима, о тим великим и значајним пловним путевима.

Прича о једном пароброду

Пароброд је осмислио американац Роберт Фултон још почетком XIX вијека . Дрско се усудио да убаци вреле котлове и ужарене пећи у дрвени труп, али успјешно. Врло брзо су ове плутајуће чађаве каде освојиле америчко тле, усљед постојања великих ријека и језера, и веома дугачке морске обале. Како је за њега као и за локомотиву потребно доста горива он је био идеалан за превоз по унутрашњости и приобаљу.

Недуго затим авантуристи су се усудили да пређу и Атлантик са њим, али он и даље није био најсретније рјешење транспорта, на њега се гледало са скепсом и неповјерењем. Током времена пароброд је постајао све ефикаснији, са већим дометом и досегом, носећи све већи терет, штедећи енергију и енергенте а тиме ослобађајући простор за путнике и робу. Ипак, и даље је пароброд био црна овца морског саобраћаја, троми и спори, ружни и незграпни, плутајуће каде окружене димом нису могле да се пореде са тада готово савршеним и елегантним једрењацима.

Фрегате и клипери су јездили свјетским морима и океанима, хитро и скоро потпуно безбједно разносећи товаре робе са једног мјеста на друго. Брзина једрењака је била недостижна за пароброде, а такође и количина робе коју су могли примити једни у односу на друге, јер једрењак није морао да има огромне парне котлове као ни резерве угља у потпалубљу.

Све је било на страни једрењака, и наравно на страни Велике Британије, неупитног и недодирљивог владара свјетских мора, свјетске трговине и свеколике свјетске судбине. Британци нису баш много марили за пароброд. Био им је некако, хммм, примитиван и одвратан, можда стога што су га измисли американаци, њихове бивше колоније, ко зна, или стога што је био скуп за израду а брзина и ефективност му није била на висини.

Какви год да су им били разлози, британски трговци и лордови удобно смјештени у лондонском Ситију, сједишту огромне и готово монополске свјетске економске и трговачке моћи, са презиром су одбијали да учествују у тој примитивној работи, држећи се својих клипера и фрегата, апсолутно вјерујући њиховој брзини и поузданости.

Они су и даље лако и брзо јездили око Рта Добре наде, стизали у Индију, Индокину и Кину и враћали се натраг пуни као шипак. Била су то добра времена, складишта у Ливерпулу, Манчестеру и иним британсим лукама су била крцата робом, а они, становници Ситија су држали комплетну трговину Европе па и свијета у својим рукама. Splendid! Јoly good my old boy (lad)!

Прича о једном каналу

Када је дошао у Египат, тражећи славу и још понешто, мали Корзиканац је заиста пронашао силно богатство испод вијекова пијеска и учмале владавине Отоманлија. Премјестио је, или да будемо историјски тачни и коректни, украо је гомиле античких артефаката којим је украсио Париз. Мада је волио славу и помпезност, мада је на сва звона објавио војну побједу у Египту, он тамо није дошао онако, успут, случајно.

Пристигао је са гомилом научника, радозналих њушкала која су то огромно историјско благо копали, премјеравали и студирали. Није само Шамполион био вриједан, и други су тражили и истраживали океане знања који су остали иза те древне културе. Један од њихових главних задатака је остао мало прикривен и заборављен. Што због Наполеонове пропасти што због саме грандиозности подухвата.

Канал који ће спојити Медитеран и Црвено море, то је био један од највећих пројеката или замисли малог Корзиканца. Од тада канал постаје опсесија а потом и нада у уносан, високо лукративан подухват. Али, веома скуп. Морао је да чека своје вријеме.

То вријеме је дошло неких педесетак година након Наполеона. Фердинанд де Лесепс, Француз наравно, успио је да добије концесију од Велике Порте, турске владе која је тада владала Египтом, те почиње са изградњом канала 1859. године. Био је то мукотрпан посао, усред пустиње, усред ничега.

Огроман посао био је само допремање питке воде за раднике а да се не помиње сав остали грађевински материјал који је допреман из Европе. Ипак, градња је напредовала, полако али сигурно. Британци су се држали по страни.

Истини за вољу није им било по вољи што су се градње канала досјетили Французи, али они у ствари и нису имали превише повјерења у овај подухват, јер су били господари свјетских мора, њихови путеви и пловне руте су биле сигурне. Тако да су мало с висока посматрали то мучење у пустињи не марећи много за канал који ће и тако они моћи да користе, ако то буду жељели.

Корњача и зец

Радови су напокон завршени 1869. године, десет година након почетка, канал је отворен за саобраћај. Индија и остале земље истока су сада биле 7000 километара ближе Медитерану, трговина почиње да се убрзава и рапидно да расте, али за Британце тек тада настају проблеми који ће потрајати наредних скоро тридесет година. А како је то било, ево малог дијелића разговора из британског адмиралитета.

***

• Мој лорде, имам хитну депешу, – секретар адмиралитета је стајао охоло укипљен испред команданта све британске трговачке флоте, иако је осјећао хладан зној како му се слива низ леђа.
• О чему се ради Баџер? – бркати лорд са огромним зулуфима, био је видно изнервиран оваквим наступом секретара, јер основно правило понашања свих високих службеника Империје намеће уздржаност и такт, за бога милога, али ето не можете од некога из ниже класе увијек очекивати да буде дорастао ситуацији.
• Вијест је са Блиског истока мој лорде, хммм, тачније канал….
• Какав канал?
• Суецки канал, мој лорде. Знате онај који у пустињи граде Французи са аустријским капиталом.
• Наравно да знам за бога милога, наравно да знам Баџер. Но, па шта је тако хитно?
• Канал је завршен, пуштена је пловидба кроз њега.
• Па шта? – бркати лорд са огромним зулуфима, презриво је фркнуо кроз нос.
• Пааа, мој лорде….
• Реците већ једном за бога милога!
• Али наши бродови не могу пловити каналом.
• Шттааааа, како је то могуће, ко смије да забрани бродовима њеног величанства, бродовима Уједињеног краљевства, највеће и најмоћније силе на свијету, империје на којој никада сунце не залази, ко то смије и може?
• Природа.
• Молим? Баџер, молим вас да пазите шта причате. Да нисте пили данас?
• Не.
• Па зашто онда причате глупости, молићу лијепо.
• Хммм, овај, ово нису глупости мој лорде, јер нико нашим бродовима не брани да прођу кроз канал ако плате трошарину, из правца Медитерана па до Црвеног мора.
• Па шта, наравно да ће да плате, то је и тако ситница.
• Да, али када се враћају…
• Шта се дешава? Да нису пирати, они дивљаци у арапском мору, или им желе наплатити више у повратку, шта се дешава Баџер? Шта за бога милога?
• Пасатни вјетрови мој лорде. Пасатни вјетрови!
• Како? Шта?
• Мој лорде, – Баџер тешко уздахну преврћући поглед према стропу, настави – кроз канал стално, без престанка дувају Пасатни вјетрови, из правца запада према истоку, тако да наши бродови када у повратку дођу до Црвеног мора, не могу да прођу кроз канал.
• Па шта, нека иду око Рта добре наде као и до сада. Ако не могу они, не могу ни проклети Французи ни глупи Нијемци. Хмм, забога милога, направе канал, потроше огромне паре а онда он ради половично, то је тако типично за Французе. Којешта!
• Да, али мој лорде…
• Шта забога милога Баџер? Шта?
• Они користе пароброде.

Бркати лорд са огромним зулуфима остаде згранут не могавши да вјерује у то шта је чуо од овог пацоликог Баџера. Знао је да је то истина, јер и поред свог ниског поријекла, тај никоговић није имао ни зрнце плаве крви у себи, знао је да је поуздан и вјеран. Али, шта то он сада прича? Зар је могуће? Зар је могуће да су их Французи и Нијемци тако намагарчили?

Не, то није истина, то није могуће. Па нама се сада не исплати ни да идемо кроз Гибралтар па преко читавог Средоземља до тог проклетог канала, само да бисмо платили пролазак у једном правцу. А опет, како да их престигнемо, то је разлика од 7000 километара само у једном правцу.

Ооооохх, мој Боже, како ово да кажем Викторији? Тој племенитој и надасве узвишеној краљици императорки која је толико учинила за нашу Империју… Уздахну тешко, па с висока се окрену вјерном секретару.

• Баџер!
• Да мој лорде, извољевајте…
• Почните припреме за рат, ово не може на овоме да остане.

***

Прљаве и троме каде су се преобразиле у велике и моћне теретњаке на парни погон, истини за вољу и даље спорије од поносних и елегантних фрегата и клипера, али са много мањим растојањем које су требали прећи.

Спорије, али зато много поузданије почели су да довозе огромне количине робе са Истока у Марсеј, Трст и новоизграђену луку Ријека, коју су Аустроугари (тачније Мађари) брзо изградили хватајући добар талас трговине који је одједном настао.

Складишта у Ливерпулу и Манчестеру те иним британским лукама почеше да се празне, њихова роба одједном постаде скупа и непривлачна, а доминацију над трговином преузеше Француска, Аустрија и Њемачка. Корњача је престигла зеца!

Да се све не заврши на овој колосалној глупости изазвне осионом бахатошћу, избијањем финансијске кризе 1873. године у Бечу, која наравно врло брзо стиже и у Британију, ситуација постаје још гора. Све европске земље брзо реагују и гасе кризу, шта више Њемачка излази као апсолутна побједница заједно са Аустроугарском, и Француска се брзо ослобађа терета кризе, једино Велика Британија тоне у дубоку депресију која ће трајати наредних двадесет пет година.

Опустошених складишта у највећим лукама, уништеном привредом неспремном на уступке и иновације од стране владе, Британија губи дах, посустаје и коначно губи примат највеће силе на свијету, највеће економије, ултимативног господара свијета. Рецесија, која је убрзо наступила, претворила се у дуготрајну депресију, која је у Великој Британији трајала све до 1897. године, што је чини најдужом и најпогубнијом економском кризом до тада.

Док се привреда Велике Британије опоравила од депресије, нови економски играчи су преузели примат на свјетској економској сцени. На сцену ступа велика Њемачка.

И, шта је било послије?

Велика Британија заиста окупира Египат 1882. године, али ни то не помаже њеној економији јер владавина права, односно римског права које је предоминантно у Западној цивилизацији а чији су они главни протагонисти, забрањује да окупирају канал. Он и даље ради и пропушта пароброде, али не и једрењаке.

Тај рат није био довољан, морало се прећи на мало шире и веће планове о заштити трговачких интереса, а главни циљ је сада Њемачка.