Ето избора, благо нама

Интересантно је како су се политичари научили елегантно да манипулишу јавност. Истина, то им спада у опис радних задатака. Нажалост, код нас им је то очигледно основни задатак. Због чега би се вријеме користило на креирање квалитетних програма и пројеката? Због чега би се енергија трошила на презентовање истих и потом, кад се дође на […]

понедељак, фебруар 22, 2010 / 11:21

Интересантно је како су се политичари научили елегантно да манипулишу јавност. Истина, то им спада у опис радних задатака. Нажалост, код нас им је то очигледно основни задатак.

Због чега би се вријеме користило на креирање квалитетних програма и пројеката? Због чега би се енергија трошила на презентовање истих и потом, кад се дође на власт, реализацију односних програма, кад је, очигледно, сасвим довољно са двије-три п(л)итке приче побудити интересовање код оног дијела популације који и излази на изборе и на тај начин добити гласове?

Пише: Милко Грмуша

Та логика има свој унутрашњи смисао, и никад не треба пребацивати одговорност за катастрофално стање у којем се налазимо на политичаре-народ има власт какву заслужује.

Фокусираћу се у овом тексту на двије теме које се ових дана од стране страначких спин мајстора намећу јавности. Ријеч је о референдуму, који је тема, додуше, већ четири-пет година, и који је чедо позиције, као и о антикорупционом закону, којим опозиција покушава да шармира бираче.

Шефе, а о чему ћемо референдум?

Ако ћемо искрено, вјероватно више ни у најужем кругу око Милорада Додика не знају о ком тачнореферендуму управо и говоре. Да ли је у питању референдум о независности Републике Српске? Да ли је у питању референдум о одлукама високог представника, а које се тичу продужења мандата страних тужилаца? Да ли је у питању референдум о неким другим одлукама високих представника? Да ли је у питању референдум којим се тражи потврда Дејтонског споразума? Да ли је у питању референдум на којем ће се одлучити који референдум треба расписати?

Што се референдума о независности Републике Српске тиче, чини се да он није тај о којем господа из СНСД говоре. Ових дана из петних жила се упињу да објасне странцима како им не пада на памет да споре интегритет и територијални суверенитет БиХ, а посебно стручно је то страним делегацијама објашњавао наш предсједник и професор уставног права, господин Кузмановић. Сличан је дискурс и предсједника Народне скупштине, господина Радојичића, као и члана Предсједништва БиХ, господина Радмановића. Чак и наш вајни премијер, господин Додик, више не помиње референдум о независности онако експлицитно и резолутно, нарочито послије поруке предсједника Србије да та држава никад неће признати резултате тог и таквог референдума. Дакле, биће да није тај референдум.

Чека се потпис Николе Поплашена

До прије мјесец дана изгледало је да се ради о референдуму о одлукама високог представника којима се продужава мандат страних тужилаца. Врло брзо реаговали су сви којих се ПИКа кад је БиХ у питању, и порука која нам је стигла врло је јасна – са референдумом или без њега, не могу се доводити у питање одлуке Друга Високог. Шлус.
Е сад, знамо ми поодавно да смо дио нечијег колонијалног пројекта, те да о тренутној суверености народа и грађана у БиХ не треба говорити, ако желимо да нам се и дјеца не подсмјехују. Тако да ни ова реакција оних који се ферма није неочекивана.

Ипак, могли смо заиста да промптно реагујемо, и на референдуму одбацимо не само ову, него и све одлуке високих представника које немају упориште у Дејтонском споразуму, Уставу БиХ, као нити у једном елементарном демократском начелу. Само, у том случају, скупштинску одлуку којом се расписује тај референдум једино би могао да потпише професор Никола Поплашен.

Свјесни су тога и у влади, па су зато и колебљиви око референдума који би се експлицитно односио на одлуке високих представника. Управо из тог разлога сад потежу референдум на којем би грађани Републике Српске рекли да ли су за поштовање Дејтонског споразума. Ни овај референдум није споран, уколико свемогући Миле има довољно широку временску машину да нас све врати петнаест година уназад, па да тад кажемо да ли прихватамо или не прихватамо наметнуто нам дејтонско рјешење.
Према томе, као једино реално и логично рјешење остаје нам референдум о томе који ћемо референдум да распишемо. Овај референдум још нико не помиње, и ја сам спреман да се одрекнем својих ауторских права на исти, како бих помогао влади да се искобеља из овог неугодног положаја у који се довела.

Шта је вечерас на репризи?

Из свега наведеног није тешко закључити (мислим да велика већина већ и јесте) да је у питању реприза предизборне приче СНСД-а из 2006. године. Да се подсјетимо, та странка је пред опште изборе те године изашла са три теме: референдумом, борбом против криминала и корупције и привредним развојем Републике Српске. С обзиром да о ове задње двије не смију више ни ријеч да зуцну, логично је због чега се опет потеже референдум.

Борбу против криминала и корупције у години избора сада потеже опозиција. Мора и она нешто да потегне. Посебно кад се зна да у случају овакве власти материјала и за потезање и за натезање има итекако. Међутим, кад се ствари погледају иоле објективније, јасно је да метод којим опозиција, а у овом случају СДС који најгласније инсистира на доношењу антикорупционог закона, једноставно није адекватан ако се заиста има намјера успоставити механизме владавине права у Републици Српској.
Кикирики, кокице, криминал, корупција…

Већ постоји модус да се од свих лица, па и оних који су уествовали у вршењу власти, одузме имовина која је стечена на незаконит начин. Кривични закон Републике Српске, у глави седмој, јасно и прецизно регулише одузимање имовинске користи прибављене кривичним дјелом. Дакле, нико не може да задржи имовинску корист прибављену на тај начин, и судском одлуком ова корист одузима се. Како од онога који је исту прибавио себи или другоме. И то је то.

Нема потребе да се доноси закон који ће регулисати нешто што је већ регулисано. Али, као што каже стара изрека, најисквареније су оне државе са највише закона. Уколико СДС заиста инсистира на функционисању правне државе, онда треба да прво пружи доказе о злоупотреби положаја одговорних лица у власти и исте да преда надлежним тужилаштвима, а потом, уколико та тужилаштва остану нијема на те доказе (било је и таквих случајева, поготово везано за кривичну пријаву коју је СДС доставио око изградње путева у Сребреници) да кроз Народну скупштину потегне питање рада тужилаца који остају нијеми на пријаве које се тичу злоупотребе положаја и других кривичних дијела, те да се преко Скупштине потом Високом судском и тужилачком савјету Републике Српске упуте примједбе на рад односних тужилаца.

Наравно, уз истовремено обавјештавање јавности, како о конкретним предметима, тако и о реакцијама других странака у Скупштини, посебно оних владајућих.

Охладимо топлу воду, да је поново измислимо

Формални механизми за борбу против корупције већ постоје, или боље речено, већ постоје они које СДС антикорупционим законом жели установити. Међутим, претпоставке ради, рецимо да НС РС усвоји СДС-ов приједлог антикорупционог закона, без да промјени и слово у истом. Шта онда? Опет тужилаштво и суд морају да проведу тај закон. Шта ако они то не учине, као што већ не чине са истовјетним одредбама Кривичног закона? Шта смо онда добили?

Добили смо, наравно, шипак, јер није овдје ријеч о форми, него о суштини. Правна држава изграђује се поштивањем и дослиједним провођењем устава и закона, а не хиперпродукцијом правних норми. Успостављање ефикасног, правичног и независног судства (независног од утицаја интересних група, а не независног од правде и закона!) јесте основни услов правне државе, и на томе мора бити усмјерена енергија свих оних који се залажу за дослиједну владавину права.

Странке у парламенту, ако већ имају толико законодавног елана, боље да га искористе у правцу проналажења и нормирања механизама који јавности омогућују значајнију улогу у мониторингу рада правосуђа, а такви механизми редом већ постоје у државама које имају солидне правне системе.

Према томе, као и у случају референдума, јасно је да је и тема борбе против корупције првенствено служи као средство предизборне кампање, јер суштински не нуди ништа ново и ефикасно.

Привреда као табу тема

Примјетили сте вјероватно да странке не причају о привреди. Ако то и чине, то је на нивоу научнофантастичних филмова које режира власт, а примјери су аутопутеви, аеродроми, прича како РС најбоље подноси кризу у региону и сличне будалаштине. Са друге стране ријеч буде о демагошким флоскулама опозиције, а које се тичу непрезентације сопственог програма, већ реакцијама на скандалозне потезе владе, али опет не у правцу нуђења рјешења како да се нешто уради, већ се само критикују, критике ради, односни владини потези.

То и не треба да чуди, ако се зна ко се данас у Српској представља као опозиција. ПДП и ДП већ су имале и превише времена да покажу шта знају и умију, и нису показале ништа конструктивно. Да, и ДП! Иако формално нова странка, сви њени виђенији чланови годинама су сједили у предсједничким и министарским фотељама.

СДС још од краја 2006. године уопште нема ни свој програм, којим би грађанима презентовали своја рјешења и конкретне пројекте, док су Михајличини радикали пресликани Додиковци у малом, неспособни да сем доброг вица понуде било шта што би могло макар и наговјестити излазак из дубоке биједе у којој се налазимо.

Привреда је, дакле, табу тема, а и што не би била кад се зна у колико дубоком чабру се налазимо, и колико је изражена воља просјечног Србина за радом и личним ангажманом.

И опет да поновим, народ има власт какву заслужује. И имаће је.



Оставите одговор