еСМИграција: Ко су руски Невладинићи и шта раде у Србији?

Превод: Фронтал.РС

Србију, која је и даље једна од најпријатељскијих земаља према Русији у Европи, у коју је Русима и даље дозвољен улазак без виза, почели су да бирају новинари и блогери који су напустили земљу након почетка специјалне војне операције на територији Украјине.

Данас, на територији државе која их је примила, некадашњи руски "хроничари" постају заједљиви критичари не само руске стварности, из које су се на брзину повукли, већ и самог живота у Србији.

У Русији забрањене друштвене мреже (Фејсбук, Твитер, Инстаграм… прим. Фронтал.РС) не садрже много фотографија новинара или блогера – доскорашњих Московљана, а још више становника Ростовске области – из неког кафића у Београду или испред иконичних призора за Србију. Данас су много популарнији путеви емиграције за представнике медијске сфере Израел и Њемачка, а на постсовјетском простору – Грузија и Јерменија.

Према незваничним подацима, талас нове "руске емиграције" од краја фебруара ове године – почетка руске специјалне војне операције у Украјини – већ је достигао око 7-10 хиљада људи.

Ипак, балканска земља, позната по пријатељском односу према руском предсједнику Владимиру Путину, и ненаметљивој љубави према Русима, и безвизној прилици да дође у земљу и лако отвори банковни рачун, почела је све више да привлачи руске тзв. либералне новинаре. Осим тога, овдје се већ налази више од хиљаду избјеглица из Украјине, који су однедавно, с времена на вријеме почели да организују митинге и догађаје против Русије. У томе их подржавају америчке и друге западне фондације које у Србији активно раде не само са Украјинцима, већ и са дијелом српског медијског естаблишмента и либералним емигрантима из наше земље.

"У Србији обични људи воле и Русију и Русе и они су у апсолутној већини", каже политиколог Сергеј Петров.

– Међутим, међу медијима има и публикација које су непријатељске према нашој земљи и јавности. Такође и на друштвеним мрежама забрањеним у Русији. За више од 20 година колико је прошло од почетка агресије НАТО на Србију и Црну Гору, Американци су својим фондовима и донацијама успјели да узгоје више десетина "новинара и стручњака", који су критични према сопственој историји, СССР и Русији, те оријентисани на Запад. Управо су они ти који су данас главни проводници антируске реторике у Србији и служе проукрајинским позицијама западних земаља, појашњава Петров.

Међутим, Срби се углавном не радују украјинским избјеглицама на Балкану. Старији људи који баш и не разумијју шта се дешава, често не виде разлику између оних који су дошли из Украјине, у односу на оне из Русије. За њих је то један народ – људи из бившег СССР. Али млађи људи, по правилу, помно прате политичку ситуацију у свијету и добро знају како се такве избјеглице понашају у другим европским земљама и не желе да добију још једну "темпирану бомбу" у Србији.

У актуелним дешавањима већина Срба види паралеле са 90-им годинама прошлог вијека, када су такође били остављени лицем у лице са агресијом НАТО и САД, а цијела свјетска заједница их је под притиском Американаца оптужила за сукоб на територији бивше Југославије.

То су, прије свега, ИТ стручњаци, дизајнери, новинари, блогери, представници креативних професија и њихове породице. Већина њих је антируски расположена и постепено почиње да исказује ненаклоност према самој Србији. Дакле, Срби су, прихватајући их на своју територију, можда учинили себи медвјеђу услугу.

"13. јуна 2022. одлетио сам у Србију и сада пишем о ономе што овде видим својим очима", написао је Алексеј Фридман, бивши блогер из Таганрога, на свом телеграм каналу Танго са Фикусом. Један од најстаријих интернет критичара Русије, који има боравишну дозволу у Ростовској области, те који је својевремено демонстративно носио мајицу са америчком заставом на свим патриотским догађајима у граду Таганрогу и не сматра срамотним да "маже блатом" чак и инвалиде, није изневјерио у свом раду и из Србије, у пролазу, упутио стрелице ка "одвратном Путиновом режиму”.

Међутим, према блогеру, није "Путинов режим" био тај који га је натјерао да се пресели из Русије. Фридман није задовољан нашим руским народом и његовом патриотском позицијом. "80% мојих сународника подржава рат", каже он. – Ја не. Зато сам отишао".

Међутим, постоји могућност да се Фридман ускоро не допадне српском народу, који највећим дијелом подржава специјалну војну операцију у Русији и искрено поштује Владимира Путина. Мало је вјероватно да су Срби спремни да овако безобразним ријечима оцртају политику руског руководства и патриотске ставове Руса, уопште.

Штавише, прилично је тешко замислити колико ће блогерово расположење остати смирено, када свакодневно посматра симболе "З", које Срби редовно постављају на најистакнутија мјеста у својим градовима.

Међутим, у Србији се Фридману већ не допада много тога: поскупљење у Крагујевцу, гдје је блогер одсео.

"Не свиђа ми се што се у уобичајеном облику за нас – по тежини – овде не продаје свјежи сир. Не волим прозоре без комарника. Не волим комуналне услуге. Не волим путеве. Не свиђају ми се и многе друге ствари. И, очигледно, ово је само почетак.", закључује он привремено списак шта му се не допада у Србији.

Либерална класа наше земље, још тања после одласка оних "који не желе да имају везе са овом земљом", поново се бори (у одсуству) не само са Путиновом већином, већ и са локалним условима живота тих земаља, гдје су добили склониште.

"Са собом сам понијела килограм антидепресива, лаптоп и ватиканску бројаницу са медаљоном Јована Павла Другог. Немам ништа друго – тако је уобичајено да се појавиш на прагу новог свијета ”, написала је бивша Ростовкиња, а још раније бивша белоруска дописница Нове газете Елена Романова, чим је прешла границу Русије. И завршила у Њемачкој.

Разлог бјекства је, према њеним ријечима, чињеница да су "услови њеног даљег боравка у Ростову били неспојиви са њеним сопственим моралним начелима". Осим тога, закон о страним агентима, а посебно о лажним вијестима усвојен у Русији након почетка војних операција, није јој дозволио да се нормално бави новинарством (и, у ствари, да производи управо те лажне вијести које је више пута стварала прије усвајања таквог закона).

Подсјетимо, и сама либерална публикација Новаја газета обуставила је своје дјеловање 28. Марта, након вишеструког упозорења Роскомнадзора о недопустивости ширења лажних вијести о руској војсци, што новинари овог медија раде већ дуги низ година свог дјеловања у нашој земљи. Заједно са свакојаким провокацијама и политичким преварама. Руководство листа је објаснило до када ће трајати обустава рада – "до краја "специјалне војне операције на територији Украјине".

"То је основа разметљивог антипатриотизма", каже познати донски блогер, ТВ водитељ и угоститељ, Александар Виник, који често путује у иностранство, а неко вријеме је чак и живио у Њемачкој. – Често се то може сакрити у дубокој русофобији. И овде је све јасно.

Међутим, према његовим ријечима, други разлози могу бити неуспјех, неиспуњеност и неинтеграција у руско друштво оваквих блогера и новинара, који су се изродили у друштвену и политичку маргиналност.

"… разметљива "ненаклоност", каже он. – Веома је важно – разметљиво, Отаџбини – то је једино што, као палијатив, ублажава бол понижења, потребу да се носи бреме невоље. И, још више, дубоко осјећање усамљености и неразумљивости… Исмијавање отаџбине, отворено или прикривено, директно зависи од разлога за емиграцију. Што су разлози материјалнији (ма како се то представљало и називало), то је злоупотреба против отаџбине подлија. И, сходно томе, обрнуто.

Тешко је не сложити се са овим, јер на површини, идеолошки раскол о коме причају блогери и новинари у еСМИграцији дешава се не само (и не толико) по идеолошкој линији, када они који су отишли ​​оптужују своје "бивше пријатеље", преостале "либерале" који подржавају војну акцију Русије у Украјини, те дају изјаве о колективној одговорности Руса.

У дубини се открива искључиво домаћи сукоб – оних који су отишли ​​и они који су остали. Цјенкају се ко од њих живи задовољније и сигурније. Истовремено, оба табора сматрају да су управо они добили најтежи испит, а противници живе неприхватљиво лако и лијепо.

Међу бившим Ростовчанима који су напустили нашу земљу и нису прихватили патриотску позицију руског друштва, може се примјетити и млади и прилично талентовани новинар Глеб Голод, који је раније радио за Крестјанин, Нову газету, Радио Либерти и себе називао "необријаним лицем" руског новинарства". Али међу аргументима које чак и он наводи у корист емиграције у Грузију, испада да су сасвим свакодневни.

"Одлучили смо да одемо тамо јер обоје [он и његова жена] волимо ову земљу", каже Голод. "То је прво. Друго, зато што овде постоји руски покрет. Грузија постаје престоница емиграције. Па, ово је земља са меким визним режимом, овде можете остати до 360 дана".

Ове ставове подржава и блогерка, бивша координаторка штаба Алексеја Наваљног на Дону, Ксенија Середкина, која се такође преселила у Грузију. "Отишла сам тамо јер постоји безвизни режим. Осим тога, ту је много пријатеља и бивших колега. И овде практично нема језичке баријере", каже она.

Истовремено, присталица Наваљног тврди да је била уплашена могућим затварањем и, опет могућим, лишавањем родитељског права и смјештајем дјетета у интернат за сирочад. Не можете одмах рећи одакле извиру коријени управо таквог страха Середкине: очигледно, са истог места одакле долазе "хорор приче" о Стаљиновим репресијама и "СССР као империји зла". Идеолошки шаблони руског либерализма, исцртани на Западу у прошлом вијеку, прилично су препознатљиви.

Међутим, међу пребјезима има и прилично чудних повратника. А посебно мјесто овдје заузима бивши становник Новочеркаска Алексеј Федоров, прилично контроверзни новинар и политички стратег за Ростовску област, који је претходно радио као замјеник градоначелника комунистичког Новочеркаска Анатолија Кондратенка и више пута посетио Сједињене Државе ради "стручног усавршавања". Пре неколико година изненада је постао свјестан себе као Пољака, узео презиме Шидловски и отишао на стални боравак у Пољску, одакле је критиковао руске власти. Међутим, годину дана прије почетка војне специјалне операције, вратио се у Русију.

Тренутно, према биографској страници о њему на интернету, истражује правну Доктрину нужности, коју је први формулисао енглески адвокат Хенри Де Бректон, и развија теоријске основе изборне правде у Русији (амерички пројекат) . Међу његовим научним радовима су "Правни статус организатора избора у Монтани", "Организатори избора у државама САД – Луизијана, Калифорнија, Хаваји”, "Круг изабраних тела и званичника у америчким државама у контексту федералне структуре власти” и др. Зашто се специјалиста који разумије амерички систем организације избора и власти вратио на територију Русије, велико је питање.