Епилог рата долара и евра (3.): Езотерија и материјално

Од тренутка када је новац изгубио своју златну подлогу, а поготово од када се прешло на систем пливајућих курсева, светски монетарни систем лебди у простору између материјалног света и света езотерије.

Када би се на светском тржишту трговало само робама и услугама, када би се новац користио само за куповину хартија од вредности (предузећа или држава, свеједно), тада би увек постојала чврста и опипљива веза између новца и материјалног света и та веза би служила као нека врста сидра. Вредности валута би осцилирале у разумном опсегу зато што би рефлектовале само промене у реалној економији, а те промене нису ни скоковите, нити су брзе.

У свету модерних финансија не тргује се само реалним добрима, тргује се и очекивањима, а то је езотерични простор који креирају, којим владају и у коме се најбоље сналазе шпекуланти. Они не купују доларе или евра да би затим тим новцем куповали робе или какве друге реалне вредности. Они купују или продају валуте очекујући да ће оне у будућности расти или падати, или пак покушавају да зараде на разликама у каматним стопама које валуту прате.

Обим шпекулативних трансакција мери се хиљадама милијарди и често вишеструко надмашује обим привредних или трговинских трансакција. Појавом оваквих шпекулативних трансакција државе су изгубиле, или бар препустиле део свог монетарног суверенитета, не добијајући ништа за узврат, изузев главобоље.

Свет финансијске езотерије почива и покреће се гласинама, импресијама, инстинктом, али и завереничким договорима шпекуланта. Када се лавина новца покрене, она има снагу да профитира и на погрешној импресији, или на лошем инстинкту. Валута не мора имати економске разлоге да слаби, али ће постати слаба ако шпекуланти почну да је продају у велим износима.

Слабости

Слабости евра проистекле из материјалног света (везане за кризу буџета периферних држава), појачане су снажним и упорним поткопавањем евра које долази из езотеричне сфере. Са те стране се непрекидно доводи у питање реалност опстанка еврозоне, инсистира се на концепцијској промашености, и стимулише свеукупна скепса према одрживости зоне. Америчке рејтинг агенције су ту да дају „научну“ подлогу општем скептицизму. Ово стање финансијског духа поткопава евро бар исто толико, колико томе доприносе и лоше, опипљиве буџетске цифре.

Од тренутка када се евро појавио на сцени 1999. године (прво као обрачунска валута), започео је тихи рат за слабљење његове позиције. У периоду од 1999. године, па до краја првог квартала 2002. године, евро је готово све време био под већим или мањим притиском на финансијским тржиштима. Током прве две године постојања, евро је према долару изгубио скоро 40 одсто вредности.

Није постојао ниједан фундаментални економски разлог за овако велики пад евра, ништа се драматично лоше није догађало у европским економијама, или драматично добро у економији САД у том периоди. Делимично објашњење се могло наћи у већим каматним стопама на доларе него на евра, али још више у шпекулативној продаји евра. Тиме су, од самог почетка, финансијска тржишта исказивала неповерење у нову валуту. Да ли је у слабљењу евра било „система“, тешко је рећи и немогуће доказати.

Евро је тада издржао све ударе. На врхунцу снаге, управо пред избијање светске економске кризе 2008. године, евро је према долару био готово 35 одсто јачи него у тренутку лансирања 1999. године. И данас, у тренуцима велике кризе еврозоне, он је према долару на нивоу који је око 18 одсто изнад нивоа на коме је био у тренутку када је валута настала.

Криза, криза

Медијско форсирање кризе у Европи гура у други план страховиту кризу америчког јавног дуга. Тај дуг је преко 30% већи од јавног дуга еврозоне (мерено односом према БДП-у), при чему САД имају и хронични и неодрживи дефицит текућег биланса. Када би светске финансије обитавале у материјалном свету, на кризној позорници би главна улога припала Америци, никако Европи.

Из финансијске провалије у којој се САД налази, може се изаћи само континуираним депресирањем долара. Ако би евро пројекат био мртав, Америка би могла значајно и релативно брзо да депресира долар, без опасности да ће тиме угрозити његов статус водеће резервне валуте. И поред тога што би вредност долара падала, нико не би акумулирао резерве у еврима. Кинески јуан још није спреман да уђе на велику глобалну сцену. И ослабљен, долар би наставио да влада светским монетарним системом.

Шта ће се догодити у наредним месецима када ће се одлучивати судбина евра, тешко је прогнозирати. Европа за сада показује збуњујућу неодлучност, повремено и аматеризам у борби са кризом. Та борба се не одвија само у материјалном свету где се европске државе погађају око величине фонда за стабилизацију. Та борба се одвија и у езотеричном простору у коме Европа, оклевајући или шаљући контрадикторне поруке, из дана у дан губи медијску битку.

За сам статус евра и његову будућност није одлучујуће да он у односу на долар расте. Важно је да поверење у његово трајање не буде окрњено, да онај ко данас држи резерве у еврима не мора бринути о томе шта ће се са евром догодити у случају распада еврозоне. На другој страни, за уништење евра као резервне валуте, довољно је само подстицати страх свакодневним новинским написима или ТВ прилозима.

Слабост која проистиче из чињеница да ЕУ нема једну владу и једног лидера видљива је баш у тренуцима криза. Чини се да је Европа заглибљена у монетарној техници и у књиговодству, да је преокупирана пребројавањем милијарди које треба спремити за помоћ и да се превише бави рачуном ко и колико добија или губи.

Оно што Европа може изгубити не стаје у књиговодствени рачун. Њој прети да буде разбијена, маргинализована и одувана са светске сцене. Распад еврозоне би последично довео до постепеног урушавања Европске Уније. Ако би се то догодило, то би било друго велико државно самоубиство у Европи. (Прво је било самоубиство СССР-а, југословенско се не рачуна.)

Опстанак

Да би еврозона опстала, а са њом и ЕУ, биће потребно да се процес еманципације Европе у односу на САД настави. Процес еманциповања је увек и процес повремене конфронтације. Уз то, потребно је и да Европа свој економски простор уреди и регулише у складу са интересима привреде и њеног развоја, необазирући се на критике и притиске који стижу из финансијског сектора. За почетак би било довољно створити европску рејтинг агенцију и увести порез на шпекулативне трансакције. Истовремено, хармонизовање пореских политика у Европи више није питање избора, већ нужности.

Све ове мере спадају у домен политичких одлука и захтевају висок ниво сагласности великог броја држава. Оне би истовремено значиле и пристајање на додатно крњење суверенитета и на лимитирање демократских слобода земаља чланица. ЕУ би се са овим избором суочила пре или касније. Економска криза је процес само убрзала.

Мултиполарни свет је увек бољи и природнији од униполарног – како у политици, тако и у економији. Евентуална пропаст еврозоне и читавог европског пројекта не би требало да радује Србију. Таквим исходом никоме у Европи неће бити боље, па сигурно ни Србији.