„Епархије у САД” замијениле „СПЦ у Сјеверној и Јужној Америци”

Одлуком црквене скупштине, којом су предсједавала тројица епископа, од петорице колико их има на овом континенту, промијењен назив СПЦ у Сјеверној и Јужној Америци у Српске православне епархије у САД.

четвртак, август 8, 2019 / 15:28

Да ли промјена назива Српске православне цркве у Сјеверној и Јужној Америци у Српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама трасира пут ка новом расколу на овом континенту или је условљена правничким разлозима и потребом прилагођавања локалном законодавству?

Одлука о промјени назива цркве донијета је на засједању Црквеног сабора српских православних епархија у САД средином јула ове године, када су усвојене измјене Устава СПЦ у Сјеверној и Јужној Америци. Сабором су предсједавали епископи новограчанички Лонгин, источноамерички Иринеј и западноамерички Максим.

После бројних упита и недоумица, од којих су се многе сводиле на то како су тројица епископа промијенила назив СПЦ у Америци, као и због чега у доношењу тако крупне одлуке нису учествовали и остали „амерички епископи” – канадски Митрофан и буеносајрески Кирило – на сајту Епархије источноамеричке објављено је образложење те одлуке. И њега су потписали епископи Иринеј, Лонгин и Максим. За почетак се наводи да је промена назива у складу са прошлогодишњом одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ.

Назив је промијењен како би тачно одражавао „географско простирање и како би недвосмислено указао да је у питању неодвојиви дио СПЦ са сједиштем у Београду – јер ми смо епархије СПЦ, а не одвојена црква”. Други разлози који се наводе су правне природе: са називом који указује на везу са Сјеверном и Јужном Америком отвара се могућност да епархије у САД буду законски одговорне за активности епархија у Канади и Јужној Америци, и обрнуто.

Иначе, по Уставу српских православних епархија у Сједињеним Америчким Државама, чије су измјене изазвале велику пажњу јавности, Црквени сабор доноси измјене Устава, а преко Епископског савјета оне се шаљу на одобрење Светом архијерејском сабору. У дијелу гдје се набрајају измјене Устава, наведено је и да је он „арондиран и ограничен на територију САД одлуком Светог архијерејског сабора 7. маја 2018. године (на приједлог Епископског савјета и његовом одлуком)”.

Како „Политика” незванично сазнаје, одлука о промјени назива цркве у Америци није стигла у канцеларију Светог архијерејског синода. У тексту објављеном на сајту Епархије источноамеричке нигдје се не прецизира да су измјене Устава, заједно са промјеном назива, послате или да ће бити послате Светом архијерејском сабору на одобрење. Остаје помало нејасно и да ли је „гашењем” Српске православне цркве у Сјеверној и Јужној Америци престао да постоји и њен Епископски савјет. По наводима из објашњења – није, али у Уставу који је испод њега објављен постоји само Епископски савет епархија у САД.

Разјашњења у вези са овим одлукама затражио је и један епископ – владика буеносајрески Кирило, један од чланова Епископског савјета СПЦ за Сјеверну и Јужну Америку. Његово писмо упућено сабраћи архијерејима Лонгину, Иринеју, Митрофану и Максиму, које је објављено у јавности, изазвало је велику пажњу и у високим црквеним круговима. У писму он тражи објашњење вијести коју је чуо – да је одржано сабрање Епископског савјета само за Америку, а који „колико је нама познато није формиран као такав од стране Сабора СПЦ”.

Владика Кирило напомиње да, иако је о томе било ријечи на сједницама Епископског савјета за Сјеверну и Јужну Америку, ипак није могао да претпостави да ће све отићи тако далеко. У писму даје понешто и од атмосфере са засједања овог тијела: да је на појединим сједницама био избачен из расправа, не само због лошијег познавања енглеског језика, већ и као „мање битан”, али и да су повремено главну ријеч водили адвокати, који су и предлагали оваква прилагођавања америчком законодавству.

Посебна осјетљивост везана за питања Српске православне цркве у Америци лежи и у њеној историји, која је обиљежена расколом, али има и оних који су склони да у свему овоме виде претензије Цариграда да под своју јурисдикцију стави православну дијаспору, односно епархије других православних помјесних цркава, тиме што би, за почетак, била оснивана посебна црквена тијела са лабавом зависношћу од цркве у матици.

Међутим, у објашњењу које су потписала тројица епископа из САД истиче се: „Ми смо епархије наше Мајке Цркве, Српске православне цркве – Патријаршије, и вјерни смо и под канонском и хијерархијском јурисдикцијом Светог архијерејског сабора, чији је предсједавајући православни архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски”.

Неспорна је обавеза прилагођавања свих епархија правном поретку држава у којима врше своју мисију, оне тамо морају да стекну правни субјективитет у складу са законима тих држава, каже за „Политику” протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске.

– Међутим, за постојање епископског савета, а има их неколико у нашој цркви, сасвим је довољна одлука Светог архијерејског сабора о формирању овог црквеног тијела. Такви епископски савјети формирани су у Сјеверној и Јужној Америци, Босни и Херцеговини, Хрватској, Црној Гори. Њихов циљ је да епископи који се налазе на одређеном простору заједнички разматрају, рјешавају и предлажу рјешења Синоду и Сабору за бројна питања са којима се суочавају у свом пастирском раду. Законодавство ниједне државе није услов за постојање епископског савјета као црквеног тијела, поготову што је ријеч о јерархијском тијелу које нема никакву имовину, не располаже никаквим посебним средствима. То нису никаква парацрквена тијела, већ јерархијска црквена тијела која су непосредно одговорна Сабору СПЦ, којем иначе и подносе извјештаје о свом раду. Саображавање црквеног и законодавства у Америци, по мом мишљењу, нема везе једно с другим – истиче протојереј-ставрофор др Велибор Џомић.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *