Емил Влајки: Медији

Зачудо, недавна смјена директора РТРС-а, једне од главне полуге власти, није изазвала никакву посебну реакцију јавности.

Дали је то због тога што многи вјерују да до стварних промјена у политици РТРС-а неће доћи и да ће ова институција и даље остати под контролом владајуће странке, или се можда бивши директор отео том утјецају?

Што било да било, слијепо полтронство неког медија више штети него што користи властима.

Али је проблем некомпетенције средстава информирања у Босни и Херцеговини много шири и своди се на слиједеће:

– У актуалном периоду, суочени смо са бројним јавним облицима изражавања и преношења мржње, те потицања на злочине. Све поруке које укључују оправдање етничке или вјерске супремације једне групе над другом, су неминовно неетичке.

– У овим годинама медији су потиснули своју информативну функцију поставши пропагандно средство, сервис власти. Многи новинари су заборавили да постоји кодекс, обвеза о точном извјештавању, и служе сензационализму и изазивању етничке и вјерске мржње. У тим новинарским исказима постоје добри и лоши момци. Добри су наши, они нису лажљивци, агресори, убојице, припадници су „божјег“ народа. Други су лажљивци, други чине злочине, иза других стоје мрачне силе. Неспорно је, да националистичка и/или вјерска пропаганда чији су носитељи средства информирања, припрема и увјетује јавно мнијење против човјечности и опћељудских вриједности. То је припрема трагичних догађања, оних које смо упознали у прошлости, и оних који се најављују.

– Са стајалишта међунационалних сукоба, од кључног значаја је и то, да се у Босни и Херцеговини, главне политичке снаге не могу сугласити о начину реформе информативног сустава. Настају нови листови, часописи, радио и телевизијске станице чији је једини циљ блаћење других. За многе медије је нејасно тко су им власници.

– И сами медији су жртве у којима неки новинари који, због непристајања на редакцијске манипулације, губе радна мјеста.

– Истина је данас постала основна жртва медијског рата који припрема стварне сукобе на овим подручјима. Медијски рат не воде само новинари, већ се води као дио различитих облика специјалног рата. То је продужетак политичких конфликата, антагонизама и припрема војних сукобљавања.

– Медији су постали жртва злоупорабе и због тога јер немају развијене властите професионалне стандарде рада, нити економско самоодржање и политичку неовисност. У већини случајева су то послушници власти и кориштени су као главно оружје пропаганде за остваривање политичких циљева за освајање територија, етничка чишћења, итд., не видећи у томе ништа страшно јер слиједе идеје шовинистичког неморала у чијем креирању и сами судјелују.