Емил Влајки: Ако Руси не одријеше кесу, Србија ће капитулирати

Саопштење поводом посљедње рунде бриселских преговора о Космету

У овом се часу води судбоносна борба српског народа за његову стратешку оријентацију у 21. стољећу и то како у Србији, тако и, посредно, у Републици Српској.

Другим ријечима, „Бриселски преговори“ нису само борба за 15% србијанског територија КиМ-а и за преостале Србе који тамо живе као у концентрационим логорима, већ и за опредјељење Србије било према САД („еуроатлантским интеграцијама“), било према Русији.

У том погледу, србијански државни врх је јасно подијељен. Потпредсједник владе, засигурно у најбољој намјери, оријентиран је према Америци, док Предсједник Републике и Предсједник владе нису на тој позицији.

Ма како то изгледало банално, Американци и Руси се сада натјечу тко ће више понудити Србији на економском плану.

– Америка је у посљедње вријеме омогућила Србији склапање неколико трговинских уговора са неким арапским земљама вриједних неколико стотина милијуна долара, а планира и неке претежно војне инвестиције мањег обима и у самој Србији.
– С друге стране, Русија је обећала Србији диспечерство гаса према Еуропи у оквиру „Јужног тока“ и милијардски кредит, а и конзумент је србијанских пољопривредних производа.

Питање је, да ли неколико стотина милијуна долара може компензирати Србији губитак, насилно одузетог, њеног територија, људске и материјалне штете настале НАТО бомбардирањем 1999., те понижења и уцјене од стране Запада којима је ова земља подвргнута већ више од двије деценије.

Насупрот томе, Русија мора „одријешити кесу“, и то под хитно, мора бити много издашнија и конкретнија у својој понуди, ако жели сачувати свој утјецај у Србији.

Ако Русија „омане“, државни врх Србије ће бити присиљен да прихвати „бриселски папир, то јест да фактички призна „Косово Републику“ како би добио некакав фантомски, апсолутно безвриједан, термин за преговоре са ЕУ. Та ће капитулација, релативно брзо, резултирати даљњим одузимањем србијанских територија, „гарнирано“ новим уцјенама, а и свођењем Републике Српске, остављене самој себи, на „празну љуштуру“ јединствене БиХ која ће можда ући у НАТО, али, као ни садашња окрњена Србија, никада у Европску Унију.