Експанзија Турске на Балкан или Ердоганове неоосманске амбиције

Скорашње најаве Турске да ће у најближој будућности ратификовати три војна споразума склопљена са Албанијом, Северном Македонијом и сецесионистичким структурама из Приштине изазвале су више него разумљиву забринутост у Грчкој чији је покушај да се позиционира као амерички савезник у источном Средоземљу окончан тоталним неуспехом, а коначна тачка на ове планове стављена је затварањем војне базе САД у Александрополису крајем фебруара.

Грчка се од прошле године суочава и са озбиљним растом тензија на Кипру где је међународно непризната Администрације окупираних територија Кипра више пута претила војном интервенцијом Анкаре а милитантне изјаве турских политичких лидера биле су праћене и демонстративним војним вежбама Турске и Азербејџана практично дуж обала острва.

Док у погледу ситуације на Кипру интерес Србије остаје ограничен подршком пријатељском нам грчком народу који није довео у питање територијални интегритет наше земље, турска експанзија на Балкан са ослањањем на албанске политичке снаге без икакве сумње представља проблем од заједничког интереса, утолико значајнији за Београд уколико у обзир узмемо и продубљивање војних веза Анкаре и Сарајева.

Другим речима, својом експанзионистичком политиком у погледу Балкана, Турска је за Србију и Грчку постала заједнички непријатељ и дељена претња — стога, шта је то што спречава Београд и Атину да на овај изазов дају заједнички одговор?

Јасно је да је ово на првом месту питање политичке воље власти наше две земље, те да у овом тренутку нема никаквих назнака да се оваква могућност заиста и разматра — ситуација се, међутим, може променити веома брзо с обзиром на растућу глобалну нестабилност и геополитичку турбулентност садашњег тренутка. На крају крајева, да ли је ико пре шест месеци могао да предвиди формирање новог тројног пакта на Балкану? Зашто се онда не би појавио и нови балкански савез?

Да ли Анкара планира повратак на Балкан? О учешћу илегалних КБС и Оружаних снага БиХ на војној вежби у Турској

Војна сарадња између Турске и сепаратистичких структура у Приштини која је започела предајом ударно-извиђачких беспилотних летилица Bayraktar TB2 2023, наставила се у 2024. инвестицијама Анкаре у развој војно-индустријског комплекса сецесионистичког снага, а у 2025. и директним учешћем припадника илегалних КБС у војним вежбама које организује Министарство одбране Турске.

Тако је на истоку Турске и мање од 50 километара од границе Јерменије започела војна вежба Kiş-2025 на којој поред турских војника учествују и снаге из Азербејџана, Грузије, Казахстана, Узбекистана и, за нас веома значајно, Босне и Херцеговине, а такође је потврђено и учешће специјалних јединица илегалних КБС.

Интересантно је приметити да ни једна од учесница, изузев Турске, није признала противправну сецесију Приштине, но ово очигледно није представљало препреку за реализацију заједничких војних активности — ова чињеница представља додатан аргумент тези да је укључивање балканских војних и паравојних снага у нешто што је претходних година била само демонстрација моћи на јерменској граници на првом месту у интересу Анкаре. И то може имати више него значајне импликације за даљи развој војно-политичке ситуације у нашем региону.

Ердоганове неоосманске амбиције несумњиво смештају Балкан у жељену зону турског утицаја, но политичка ситуација на терену тешко да оправдава ове претензије — Анкара у овом тренутку практично и може рачунати само на приштинске сепаратисте и на Федерацију БиХ као своје условне прокси-снаге или макар регионалне савезнике који се не би активно противили таквом развоју догађаја.

У овоме, радикални исламизам игра више него значајну улогу — и са Федерације БиХ и са простора наше јужне покрајине насељених албанским становништвом у Сирију су својевремено стигли бројни радикали који су стекли борбено искуство у редовима илегалних терористичких формација. Оно што је далеко више забрињавајуће јесте што се исти ови милитанти слободно враћају из зоне борбених дејстава, суочавајући се са одсуством ма каквих последица, осим можда оних најблажих.

Уз све то, државе као што су Турска и Саудијска Арабија настављају да инвестирају у исламистичке пројекте на простору Федерације, доприносећи даљој радикализацији која је, према информацијама уважених колега са канала Балканская сплетница већ сада довела не само до појављивања читавих терористичких ћелија које под маском некаквих спортских клубова припремају припремају своје чланове за учешће у борбеним дејствима, већ и појављивању неколико десетина радикализованих села која су практично у потпуности искључена из правног поретка БиХ и која функционишу само по интерним шеријатским законима.

Све ово, за званичну Анкару представља само прилику за проширење утицаја на Балкану, а судећи по појављивању илегалних КБС и Оружаних снага БиХ на вежби Kiş-2025, чини се да не можемо искључити могућност да ћемо у наредним недељама и месецима видети активне кораке Турске усмерене ка оснаживању положаја својих савезника у региону — будући да и у случају Сарајева и у случају Приштине ово значи раст притисака, али раст врло стварне опасности с којом се суочава српски народ, јасно је да се званични Београд према овим забрињавајућим перспективама мора односити са највећом озбиљношћу.

О неизбежном судару српских и турских интереса

У скорашњем разговору са новинарима листа Ekonomia Online, тзв амбасадор* Турске у Приштини Сабри Тунч Ангили отворено је говорио о блиским односима Анкаре са сецесионистичким структурама које контролишу територију наше јужне покрајине, укључујући ту и у војно-техничкој сфери:

"Наши односи са Косовом* су веома блиски и веома важни, и верујемо да је независно и суверено Косово* допринело стабилности на Балкану. У вези са овим и у сарадњи са нашим НАТО савезницима, Турска развија безбедносну сарадњу са Косовом*".

Ангили је такође поручио да Турска, као и Велика Британија, САД и Албанија пружају подршку у напорима Приштине да модернизује и трансформише илегалне КБС, додајући притом да Анкара сматра да се ови процеси одвијају у ”добром смеру”.

Војно-техничка сарадња Анкаре и приштинских сепаратиста несумњиво представља значајан елемент процене врло незавидне безбедносне ситуације на територији Косова и Метохије, али и шире — управо је Турска била прва земља која је предала илегалним КБС савремено високо-техничко наоружање у виду ударно-извиђачких БПЛ Bayraktar TB2 за које постоје индикације да су употребљени за нарушавање ваздушног простора Србије и осматрање стратешких објеката српске наменске индустрије у Ваљеву марта 2024.

А, крајем прошле године, Анкара је и инвестирала у изградњу научно-инжењерског центра за израду и производњу БПЛ чиме је поставила основу за даљи развој беспилотне авијације илегалних КБС.

Притом, до обраћања турског званичника у Приштини долази у светлу раста притисака на Републику Српску уз покушаје њеног формалног административног и законодавног подређивања Федерацији БиХ у којој Анкара такође има значајне интересе — говорећи о свему овоме, значајно је имати на уму чињеницу да су специјалне јединице како КБС, тако и оружаних снага БиХ почетком године учествовале у војној вежби у Турској што само потврђује значај ових формација у балканској стратегији Анкаре.

Будући да је Турска своје интересе на Балкану везала за Приштину и Сарајево које види као своје савезнике и перспективне прокси-снаге, у овом тренутку чини се готово неизбежним да ће се војно-политички интереси Београда и Анкаре већ у најближој будућности наћи у директном и нерешивом сукобу — заокруживање пројекта тзв косовске независности, као и ликвидација Републике Српске представљају основне предуслове за повратак Турске на Балкан у својству утицајне спољне силе. А, ово је нешто што је непомирљиво са интересима српског народа.

Позиција Северне Македоније у погледу балканске експанзије Турске

Иако је Северна Македонија једна од држава које су укључене у мрежу билатералних безбедносних споразума са Турском чија је скора ратификација изазвала забринутост у Грчкој, ситуација је овде далеко од једнозначне — за Скопље, овај корак на првом месту је представљао покушај пацификације Анкаре која би даљим продубљивањем контаката са албанским политичким снагама могла довести у питање сам опстанак земље.

Другим речима, уместо смањења притиска Анкаре, Скопље се може суочити са новим механизмом утицаја који ће Турска користити да осигура политичку доминацију Албанаца над православним становништвом Северне Македоније, и овај процес може имати више него озбиљне последице — примера ради, у децембру прошле године, македонска Агенција за националну безбедност успешно је разбила терористичку групу која је деловала у Гостивару и Струги, насељеним пунктовима са већински албанским становништвом.

Ово само показује да терористичко језгро у Северној Македонији несумњиво постоји, и није искључено да ће га Турска искористити за притиске који могу прерасти и у спонзорисање сепаратизма — Анкара за ово несумњиво има капацитета, посебно имајући у виду неколико албанских терористичких група које су се у Сирији бориле на страни турских прокси-снага.

Уколико до оваквог драматичног погоршања безбедносне ситуације заиста и дође, Скопље не само да може одустати од сарадње са Турском, већ се и окренути ка регионалним државама с којима у том погледу има дељене интересе — и ово би била прилика коју Београд не сме да пропусти.

Да ли агенти српских служби делују на Косову и Метохији?

Готово сигурно да да, будући да је би праћење војно-безбедносне ситуације, као и одржање и континуирано проширење мреже контаката представљало један од најзначајнијих приоритета Безбедносно-информативне агенције.

Но у тренутним догађајима, ствари нису тако једнозначне — према писању медија блиских сецесионистичким структурама у Приштини, двојица носиоца пасоша лажне државе, Бедри Шабани и Мухарем Керими ухапшени су и оптужени за шпијунажу у корист Србије.

Према медијским текстовима, ови појединци бавили су се прикупљањем информација о трговини органима на црном тржишту којом су се ОВК бавиле, у најмању руку, у периоду активних борбених дејстава 1998 – 1999, а вероватно и знатно дуже.

Основни предмет интересовања наводне истраге биле су здравствене установе у Урошевцу, као и војна болница у суседном Малопољуцу за које се сумња да су представљали параван за кланице у којима су цивили убијани, а њихови органи вађени, на исти начин на који се то догађало у озлоглашеној Жутој кући.

Интересовање српских обавештајних служби за прикупљање ових информација у потпуности је разумљиво, и у значајној мери очекивано — на овај начин могу бити решена питања судбине бројних Срба који се у овом тренутку званично и даље воде као нестали.

Истовремено, објављивање необоривих доказа о трговини људским органима на Косову и Метохији којом се бавила ОВК представља удар на наратив Приштине и Запада у ком се злочиначка и терористичка група представља као скупина некаквих бораца за слободу.

Ипак, у овом тренутку не можемо искључити ни могућност да се ради о плански пласираном наративу или бар плански објављеној информацији која се у јавности појављује свега неколико недеља након што су службе БиХ објавиле о наводном разбијању руске шпијунске мреже која је деловала на простору Федерације — на овај начин, Приштина може покушати да поново оживи наратив о заједничким активностима служби Москве и Београда усмереним на дестабилизацију ситуације на Балкану.

Ка формирању антисрпског пакта

Министри одбране Албаније, Хрватске и тзв Косова потписали су трилатерални безбедносни споразум којим се дефинише даља сарадња две државе и сецесионистичке приштинске структуре у војној сфери — према писању медија, основне тачке споразума укључују повећање одбрамбених и војно-индустријских капацитета, као и спровођење заједничких војних вежби, те заједничко супротстављање хибридним претњама и давање доприноса евроатлантским интеграцијама са фокусом на регионалну одбрану.

Сагледавање конкретних потписница овог меморандума наводи на помисао да оно што видимо на терену није ништа мање но формирање својеврсног антисрпског пакта који окупља регионалне актере који представљају непосредну претњу Србији, суверенитету и територијалном интегритету наше земље.

Ситуација се чини утолико индикативнијом уколико у обзир узмемо и раније позиве бугарских националиста који у последњим часовима позивају на употребу кризе у Северној Македонији за ”супротстављање вештачкој српској идеологији” и практично интензивирање процеса бугаризације — случајно или не, хрватски медији управо јављају о томе да врата новоформираног савеза остају отворена за Бугарску.

Уколико све ово сагледамо у контексту снажног хибридног напада на српски свет који можемо видети како у заоштравању политичке кризе у Босни и Херцеговини које представља претњу самом опстанку Републике Српске, доводећи читаву ситуацију на ивицу неконтролисане ескалације, тако и у интензивирању војних активности САД на Косову и Метохији, те припремама КФОР-а за насилно разбијање демонстрација, постаје јасно да се Србија и српски народ у овом тренутку суочавају са можда и највећим безбедносним изазовом још од деведесетих година прошлог века.

У светлу убрзано растућег броја спољних претњи, покушаји одређених прозападних интересних група оличених на првом месту у НВО сектору и филијалама ДС-а да изазову озбиљну унутрашњу дестабилизацију, преузимајући државне институције и насилно доводећи на власт представнике неолибералне струје о чему је нескривено разговарано на скорашњем састанку новосадског одбора Покрета слободних грађана морамо признати, уколико желимо бити искрени према себи и дорасли тежини историјског тренутка, указују на то да је пројекат коначног рушења српског света званично покренут.

Реакција Србије на формирање балканског Тројног пакта

У поподневним часовима стигла је и прва званична реакција Министарства спољних послова Србије на данашње формирање трилатералне војне инцијативе са учешћем Албаније, Хрватске и сецесионистичких структура у Приштини:

"Изузетно је индикативно да су управо две Србији суседне државе – Хрватска и Албанија одлучиле да покрену овај аранжман, а да је позив да се придружи упућен и нашем трећем суседу – Бугарској.

Ако, како тврде, овај договор није усмерен против било кога, онда захтевамо објашњење зашто је Србија искључена из било каквих преговора о колективној безбедности у региону? Посебно упозоравамо да једнострано наоружавање и војна сарадња са нелегалним структурама на територији Косова и Метохије представља директан ударац на међународни правни поредак и претњу регионалном миру. Србија ово неће прихватити ћутке, наводи се у саопштењу".

Индикативно — несумњиво јесте, но управо зато је илузорно очекивати икаква објашњења из Тиране или Загреба.

Данас је на Балкану формиран нескривено антисрпски војни пакт, и најављени хитни захтеви министарствима спољних послова Хрватске и Албаније за објашњењем неће променити ситуацију на терену.

Овај развој догађаја показује да су и војна неутралност Србије и политичка амбивалентност у својству државне политике претрпеле неуспех — наша земља у овом тренутку налази се у изузетно опасној ситуацији на коју званична позиција актуелних власти просто нема адекватан одговор.

Узимајући у обзир различите позиције светских политичких актера у садашњем тренутку, чини се да се изузев капитулације, која би укључивала практично потпуно одустајање од националних интереса, пред Србијом појављују два избора.

С једне стране, Београд може следити пример Израела, позиционирајући се као регионални носач авиона пријатељске земље — имајући на уму тренутни фокус Русије на зону СВО, али и радикално антируску политику ЕУ, овакав избор врло вероватно би означавао ослањање на Кину којој би биле понуђене бројне економске погодности у замену за пружање војне заштите.

С друге стране, Србија може наставити пут војне неутралности, али само уз корениту реформу војно-безбедносног сектора која би драматично повећала капацитете Војске Србије и која би била праћена убрзаном милитаризацијом. Крајњи циљ овог приступа био би одвраћање од агресије кроз претњу наношења непријатељу неприхватљивих губитака.

Ни један од ових избора није лак и не долази без озбиљних изазова, али и не увек пријатних компромиса — но, оно што је сигурно јесте да status quo више не постоји, и уколико Београд не повуче радикалне потезе да поврати равнотежу снага на Балкану, перспективе пред нама далеко су мрачније.

Одговор Загреба на забринутост Србије — Потврда антисрпске природе балканског тројног пакта

Коментаришући ранију најаву Министарства спољних послова Србије да ће од Хрватске и Албаније хитно затражити објашњење одлуке о формирању балканског тројног пакта у ком ће се поред две суседне нам државе наћи и сецесионистичке структуре из Приштине, а у блиској будућности, врло вероватно и Бугарска, министар одбране Хрватске Иван Анушић поручио је:

"Прошло је време када је Хрватска питала Београд шта ће чинити и како ће радити. То време је давно иза нас и неће се више никад поновити.

(…)

Хрватска ће потписивати декларације с ким жели, а сарадња са Албанијом и Косовом* усмерена је на размену знања, сарадњу војних индустрија, подршку евроатлантском путу Албаније и Косова*".

Уколико сам тон одговора није довољно индикативан, онда свакако јесте чињеница да на захтев дипломатске службе Србије стиже одговор из Министарства одбране Хрватске. Ово тешко да је случајност — далеко је вероватније да се ради о промишљеном кораку који недвосмислено демонстрира Београду да је трилатерални пакт нова реалност војне ситуације на Балкану и да он више не може бити предмет политичких разговора.

Очекивати другачији одговор било из Загреба, било из Тиране било би илузорно имајући у виду отворено антисрпску природу формираног војног савеза. Лопта је сада на страни Београда — уколико се део држава региона већ определио за конфронтациону политику милитаризације, на Србији је да предузме адекватне кораке усмерене на повратак равнотеже снага. Уколико Хрватска затвара врата за политичку дискусију, на нама је да одговоримо симетрично.

И овде се не ради само о апстрактној расправи о статусу или престижу — током последњих неколико година имали смо више него довољно прилика да се уверимо у речи Александра Лукашенка који је у фебруару прошле године објаснио да је војна сила данас поново постала главни аргумент политике. Где су били ДНР и ЛНР пре војне моћи Русије? Где су сада Алавити и Хришћани у Сирији? Где су Палестинци у Гази? Где је било међународно право, где су биле Уједињене нације, где су биле политика и дипломатија за њих?

Ситуација на Балкану не развија се у корист Србије и сви су изгледи да време није на нашој страни — приступање Бугарске постојећем тројном пакту у овом тренутку је готово извесно, посебно имајући на уму да је ове планове потврдио и сам Анушић. Притом, у бугарском медијском простору, како нам јављају пријатељи канала упућени у материју, видимо приметно активирање националистичких снага које су још почеле са пласирањем идентичних наратива који су јуче стигли из Загреба:

"Морамо показати да ћемо ми, а не Србија, диктирати агенду на Балкану и нећемо дозволити нове манифестације великосрпског шовинизма и насиља, од којих су Хрвати, Албанци и Бугари страдали у протеклих сто година".

Стога, за Србију је од кључног значаја да што пре прихвати реалност ствари — дипломатско разбијање антирпског пакта више није на столу, и једини начин да осигурамо безбедност наше државе и нашег народа у ширем српском свету јесте кроз одвраћање потенцијалних агресора путем наше сопствене војне моћи.

Зашто антисрпски пакт а не НАТО?

У светлу скорашњег радикалног погоршања војно-безбедносне ситуације на Балкану, али и непосредног раста претњи Србији од стране новоформираног пакта Албаније, Хрватске, сепаратиста из Приштине и, врло вероватно, у блиској будућности Бугарске, намеће се питање зашто је овај пакт уопште потребан — све три државе већ су чланице НАТО који је још 1999. демонстрирао да је спреман да војно подржи сецесионистичке структуре. Зашто онда уопште формализовати нови војни савез?

Највероватнији одговор на ово питање јесу драматично другачије геополитичке околности у односу на време када је западни блок извршио бруталну агресију на нашу земљу — НАТО као прежитак хладноратовске ере све мање је у стању да одговори на изазове савременог историјског тренутка који је окарактерисан асиметричним и хибридним ратовањем, као и употребом различитих државних и не-државних прокси-снага без директног укључења основних центара моћи.

Примере за ово можемо наћи како у погледу бивше Украјине, тако и у азијско-тихоокеанском региону где је Вашингтон формирао испреплетану мрежу мултилатералних војних споразума усмерених на реализацију политике континуираних притисака на Пекинг — овакав приступ омогућава не само већу флексибилност у деловању, већ и смањену колективну одговорност. Да, колективни Запад рукама ОСУ ратује против Русије, али сам не учествује у рату непосредно. А, и у антикинеским провокацијама задржавани су филипински морнари, али не и амерички.

Враћајући се на питање Балкана, формирање антисрпског пакта омогућава Западу да искористи Албанију, Бугарску, Хрватску и илегалне терористичке јединице КБС као прокси-снаге против Београда избегавајући на првом месту политички проблематичну директну интервенцију — у садашњем тренутку, мале су шансе да би по овом питању могло доћи до консензуса како због одређеног броја НАТО чланица које и даље поштују територијални интегритет Србије (Румунија, Грчка, Словачка, Шпанија), тако и због специфичне позиције Мађарске која у Србији има далеко ближег савезника него у редовима пакта (изузимајући ту Словачку).

Уместо тога, коалиција спонзора тзв косовске независности преузела би на себе финансирање и опремање регионалног антисрпског блока чијим би рукама ратовала против наше земље, без директног укључења, без политичких питања, без расипања ресурса. Имајући на уму постепено повлачење Вашингтона из Европе у складу са доктрином тзв европске стратешке аутономије, сви су изгледи да би се овде радило о Лондону, Паризу и Берлину, уз могуће симболично учешће посебно агресивних балтичких држава.

За Србију ово уједно представља и прилику коју нисмо имали 1999. — суочавајући се регионалним непријатељима, а не целокупном војном машином НАТО, шансе за одвраћање агресије далеко су веће. Уколико је формирање ПВО кадре да затвори српско небо за НАТО авијацију практично нерешив задатак, гашење светала у Загребу, Тирани или Софији је претња коју би Београд, уз корениту реформу војно-безбедносног сектора, у не тако далекој будућности врло лако могао и да оствари. И управо ће ово натерати сваког потенцијалног агресора да добро размисли пре него што окрене своје оружје ка српским границама.

Српско-мађарски споразум о сарадњи у сфери одбране

Као што се спекулисало, министри одбране Србије и Мађарске, Братислав Гашић и Криштоф Салаи Бобровницки, потписали су споразум о одбрамбеној сарадњи који, према речима српског председника Александра Вучића, на првом месту представља конкретизацију споразума о стратешкој сарадњи из 2023. године.

Према саопштењима званичника, основне тачке споразума укључују спровођење билатералних војних вежби, као и војно-техничку сарадњу, са посебним фокусом на питања набавке различитих система, али и сфере као што су сајбер-безбедност и војно образовање — председник Србије посебно је истакао планиране хеликоптерске војне вежбе које ће се одржавати на територијама обе државе.

На конференцији за штампу која је одржана после потписивања споразума, речи је било и о наставку економске сарадње Србије и Мађарске, а посебно у области енергетике где се истиче текућа реализација пројекта који подразумева повезивање гасовода две земље — и овај и најављени заједнички пројекти несумњиво позиционирају нашу земљу као кључног стратешког партнера Будимпеште чиме се само додатно продубљује интересовање мађарске стране за стабилну безбедносну ситуацију у Србији.

Иако је потписан безбедносни споразум далеко од икакве идеје колективне одбране, а о чему су у претходним недељама говорили неки извори, он несумњиво представља озбиљан корак ка даљем продубљивању војне сарадње, али и симетричан одговор на формирање антисрпског тројног пакта на Балкану — реализација заједничких војних вежби помоћи ће армијама две државе да значајно повећају интероперабилност и заједнички одговоре на све агресивније потезе Хрватске на које ни Будимпешта не гледа благонаклоно.

Укључивање тачке о сајбер-безбедности једнако је значајно будући да сведочи о планираном заједничком раду на модернизацији две армије који ће омогућити ефикасније супротстављање савременим хибридним претњама, а не треба искључити ни могућност развоја техника за сопствене офанзивне операције — као релативно мале државе са ограниченим армијама, и Србија и Мађарска могу имати непроцењиве бенефите од повећања сопствених капацитета у сајбер-домену где мале државе и те како могу парирати далеко већим војним силама.

Узевши све ово у обзир, и потписани споразум и најава даљег продубљивања економске сарадње две земље представљају апсолутно позитиван развој догађаја за Србију — Београд и Будимпешта активно продубљују своју сарадњу засновану не само на идеолошки блиским позицијама, већ и на стварним дељеним интересима што представља снажну гаранцију њиховог опстанка у турбулентном историјском тренутку и више него нестабилној геополитичкој ситуацији.

Закључујући текст, јасно је да Ердоганове неоосманске амбиције подразумевају повратак Турске на Балкан у својству велике силе, и за испуњење овог циља, Анкара је одабрала илегалне КБС као своју перспективну проски-снагу која може деловати у складу са њеним интересима — ово чини српске и турске интересе непомирљивим и апсолутно супротстављеним због чега су изгледи за дипломатско заустављање континуираног подривања суверенитета и територијалног интегритета Србије у овом тренутку равни нули и без изгледа за промене.

Штавише, наоружавајући терористичке групе под контролом Приштине, Анкара непосредно доприноси стварању озбиљне безбедносне претње која доводи у питање сигурност и Србије и српског народа на окупираним територијама — ризици повезани са овом чињеницом, како су догађаји у Турској показали, само ће наставити да расту, тим пре уз сада већ врло стварну могућност пребацивања радикалних исламиста из Сирије на Балкан.

У овоме Београд, међутим, није усамљен — претња успона есктремизма међу Албанцима један је од безбедносних приоритета Северне Македоније чије су безбедносне службе већ у првим данима након пада Башара Асада разбиле терористичку ћелију формирану на простору насељених пунктова Гостивар и Струга са већинским албанским становништвом. С друге стране, експанзија Турске на Балкан отворено је описана као претња и од стране власти Грчке која већ дуже од годину дана прати раст тензија на Кипру.

Све ово показује да на линији Београд – Скопље – Атина постоје значајни дељени безбедносни интереси који у овом тренутку нису преведени у функционалне споразуме који би омогућили њихову колективну заштиту — овакав корак преко је потребан будући да би се радило о првом ефективном покушају формирања осе отпора против исламизације Балкана. Но, назнака да се овакви разговори заиста и воде у овом тренутку, нажалост, нема.ђ

Пише: Радомир Јеринић, уредник платформе Хроника Суверенизма