Екслузивно за Фронтал: АВГАНИСТАН

Земља добре воде и доброг ваздуха. И добре дроге. И квалитетних самоубица. Укратко: дно дна.

Фронтал наставља са домаћим печатом на свјетску стварност. Тако, ексклузивно за Фронтал.РС, добијамо реопртажу из земље одакле до нас стижу само вијести о крвавим резултантама терористичких напада. Сасвим је другачије кад вам о њој приповједа неко ко може да успореди бањолучки и кандахарски бувљак.

Фото и текст: Зоран Дујаковић

У планинску земљу Ав(ф)ганистан сам дошао из Европе преко пребогатог Тексаса. Ако не рачунамо збуњујуће временске зоне, које вас углавном оставе неколико дана обезглављене и омамљене, пуно тога је на , ‘ајмо покушати рећи, реалног посматрача у први момент оставило снажан утисак.

Тексас – више од имена за хлаче

Увијек у животу човјек свјесно или несвјесно врши поређења. Прво са самим собом, па онда са окружењем и културом из које долази. Што је интересантно, овдје је свако поређење, мање-више, дијаметрално. Прво се пореди мјесто поријекла (у овом случају Бања Лука). Због претходних збивања и бивствовања, снажан параметар је и пребогати Тексас из које сам авиосаобраћајем испоручен у централну Азију.

Када нешто треба да се опише у једној ријечи, за њега би се могло рећи само ОГРОМАН. Све је огромно. Аутомобили, маркети, путеви, увијек вјештачки насмијани људи, гузате зене (које су опет огромне за било чији укус). У неким рјечницима када кажемо рупа, ми тада реално мислимо на неки отвор који се налази на дну неке посуде, земље и слично. Постоји и рупа у зиду, бурету… али да постоји рупа на небу (ако не рачунамо озонске ), е то мало теже иде.

Милионски градови Авганистана

Највећи, милионски градови Авганистана су , као и уосталом сви остали градови или како се то већ зове код њих, на надморским висинама већим од 1200 метара. Главни град Авганистана је Кабул, који се налази на просјечној надморској висини од 1820 метара.

Као код нас, највећи врхови планина. Предивне планине окружују долину у којој се налази град који има око 6.000.000 становника. Прецизних података нема, и варирају од случаја до случаја. Већ у мјесецу априлу се због високих температура носи искључиво љетна гардероба, све док траје дан. Чим зађе сунце за планине, нагло долази до отрјежњења И уласка у мало топлију одјећу.

Планине око долине су скоро цијеле године прекривене снијегом и поглед на њих личи на кич разгледнице из Алпа. Проласком кроз строги центар видјећемо да је то један просјечан европски град који има своје трговине, стамбене зграде, маркете, плазме ТВ у излозима. Али… што би рекао мој другар Хусеин Хуич можеш да напишеш цијели роман са лијеве стране, али кад ставиш АЛИ… истог момента та страна престаје да важи. Битно је само оно што је стало у реченицу са десне стране. А тога исто има. Пуно.

Жена нешто скупља од камиле

Рецимо, у руралним крајевима Авганистана цијена једне лијепе жене, младе и (битно) необразоване је око 10.000$. Нормално, крава и камила су јефтиније. Не пуно, али јефтиније су. Ако мушки члан породице жели да се жени, тада сви у породици штеде те паре. За њихове услове пуно пара, јер је бруто приход, благо је рећи, мизеран. Не постоје поуздани подаци ни о томе.

Нормално, у сврху склапања брака постоје и варијације на тему. Ја имам сестру, ти имаш сестру. Или кћерку. Или тако нешто. Тада може и трампа. Наш другар Миха (Словенац) нам је причао неке догодовштине са терена, гдје је у контактима са локалним преводиоцима морао да им објашњава и да их убјеђује како на свијету постоје и такве земље, гдје можеш да се ожениш, а да то не платиш. Барем не одмах, него то плаћаш касније цијели живот… на рате.

И, свакога од њих интересује који су услови да се усели у неку од тих земаља. Добра је чак и Босна поносна. Локално становништво је спој традиција и обичаја неколико племена која живе у Авганистану и околини. Авганистан је површином већи од бивше Југосалвије око 8 пута. Има, по процјенама, око 28 000 000 становника.

Гробље царстава

Авганистан –раскрсница Централне Азије , мало познат као и гробље царстава. Освајан од стране највећих сила свога времена: Џингис Кана, Александра Великог , Римског Царства, Уједињеног Краљевства, Совјетског Савеза… Сви који су ушли у Авганистан, недуго затим су умирали и царство се распало . Сви, осим Британаца, чијих је свих 16.000 војника у планинском пролазу обезглављено, када су се повлачили 1842. из Кабула. Оставили су у животу само једног доктора као свједока. Исти се вјероватно и данас сјећа како је Велика Британија некада била царство у којем сунце никада не залази…

34 провинције , 14 етничких скупина , 9 различитих језика… Два најљепша града, Херат (у 19. и 20. вјеку центар азијске кутуре, кажу да ниси могао да протегнеш ноге, а да пјесника не шутнеш у дупе ) и Мазар-е-Шариф (познат по плавој џамији, једној од најљепших у исламском свијету . Оба града су красили чаробни дрвореди као из бајки, а посјечени су од стране Совјета због снајпериста.

Борбе паса и бузукаши

Омиљени “спортови “: борбе паса. И Бузкаши. Оба спорта имају једноставна и чиста правила. Код борбе паса, такмиче се углавном домаћи фаворити. Ријеч је о једној од највећих раса паса у свијету. Мало познати авганистански овчар. Личи на нашег Шарпланинца, само што је већи за једну трећину. И пуно луђи. Цијело село се скупи (само мушкарци) и направи круг око приручне арене. Пусте се два пса који се боре до смрти. Ко остане жив, побиједио је. Кристално јасно.

Други спорт који је омиљен у Авганистану и гдје су побједници национални хероји је бузкаши. Правила су мало компликованија, али исто тако јасна. Такмиче се мушкарци (???) на коњима, гдје требају да прођу 5 кругова на тркалишту од којих је сваки круг дуг једну миљу (1608 м). АЛИ…

Такмичара има 12 и сада чак имају и бројеве на леђима, ради лакшег распознавања. Такмичење почиње тако што један од учесника креће да бјежи од осталих супарника са специјалним теретом у руци. Ријеч је о одсјеченој телећој или јунећој глави, чија тежина варира од 7 до 14 кг. Назив тог терета је болгосала, и мора га цијело вријеме носити у руци. Остали га такмичари јуре да му одузму плијен.

Е, ту настаје мали проблем, због тога што је при одузимању плијена дозвољено буквално све. Сваки од такмичара има у руци традиционалну авганистанску канџију, која се налази на великој дрвеној дршци. И сваки учесник може да том кандзијом удари онога код кога се налази болгосала, било којим њезиним дијелом. Тако мало трка заврши, да неко није озбиљно повријеђен или да није смртно страдао. Трка траје обично око 4 сата. Од свих учесника се очекује максимална физичка снага и кондиција. За многе Авганистанце је ова трка преопасна.

Завади па гатај

Нажалост, историја је показала да гдје год је на власти била Стара дама (Велика Британија), да је ту након њеног одласка дошло до кулминације насиља. Пракса тадашњих привремених владара је била да се територије и становништво подијеле тако, да се народи остављају одвојени у различитим државама.

То се односи на племена као сто су Паштуни, Хазари, Срби, Хрвати, Албанци… Након те њихове реалне подјеле, увијек имате тензију на терену и онда је она ту (госпођа Велика) да дијели ред и мир, као и правду за свакога.

Добро, за неке више, за неке мање; али Правда је Правда. Мислим, овај, да…

Базар, тржница, пијаца, бувљак…

И сада на локалним базарима можете да нађете дијелове опреме тадашњих владара. Мене лично је поприлично пријатно изненадило, када сам код локалног продавца насао теодолит из 1917. Године, који је произведен у Лондону. За сакупљаче старина и раритета, пријеко потребна беспотребна ствар.

И некаква гомила бусола, оптичких уређаја, која је као нова испод чекића, и ниједан музеј у свијету их се не би застидио. Кутије су излизане због многобројних трансакција локалног становништва, али за свако поштовање је то што се нису чак ни трудили да отварају кутије, да виде уређаје и макар покушају да одгонетну како раде. Није да се хвалим али и ја сам на тај начин дошао у посјед једног изузетно ријетког примјерка теодолита, за астрономску цијену од 25$.

Име које знамо: Кандахар

Сва ова прича је, уствари, прича о једном од локалних базара, који се одвија сваке недјеље у интернационалној бази у Кандахару, другом граду по величини у Авганистану. Кандахар се налази на просјечној висини од 1.200 метара надморске висине. Је ли вам овај опис познат: Широку долину окружују високе планине…

Долина је све, само није идеално мјесто за одмор. Без икакве најаве, пјешчане олује се стуште на долину и видљивост је минимална. Наше Сарајлије са чежњом и емоцијама одмах праве поређење са сарајевском маглом. Прашина се завлачи свуда. Дословно. Е, у таквој питорескној атмосфери се одвија познати Кандахарски Базар.

Многи се сјећају познатог мјеста у Бањој Луци за куповину свега и свачега. Стари дио пијаце поред Црквене, на мјесту гдје се сад налази паркинг и дио преко црквене испод Кастелских зидина. У Кандахару се продаје мање више исто, АЛИ…

Долазимо опет до али

У Бањој Луци се могло тада купити добро половно бицикло (локални израз), а у Кандахару на бувљаку се може купити добар тепих. Све више увезених из Кине. И локалне традиционалне мараме (махраме) које на себи имају етикету са саставом материјала.

Такође се може (али не и у БЛ) купити добра квалитета, добрих дијаманата, драгог и полудрагог камења. Продаје се на комад, или како вам већ одговара. Неки озбиљнији продавци имају и малу дигиталну вагу за мјерење драгоцјености.

Сваки договор је могућ. Од познатог плавог авганистанског лапиза, може се купити комплетна колекција накита. Из даљине сваки изгледа као наша позната бижутерија на улицама. Али, опет али… на том мјесту као из бајке, може се направити поређење и за нас неког нелогиног бесмисла.

Дијаманти на картонској кутији

На штандовима и картонским кутијама, налази се богатство неке мање општине код нас. Све то код продаваца који ходају боси, једу из новина и воњају на специфицне мирисе, који највише асоцирају на устајалу људску мокраћу. Углавном су сви, мање више, умазани и неуредни. Детаљ који једноставно боде очи.

Ако су успјели да ријеше одговарајуће дозволе, са њима раде и њихова дјеца (искључиво мушка) која су изгледом иста родитељи. Можда мало мусавија и са вецом количином зуба у устима. Искуство које треба доживјети.

На овим пијацама, тј. базарима, брусе се насљедници који, као и њихови очеви, гестовима покушавају да код вас створе повјерење, да је код њих најбоља роба по најбољој цијени. Ако случајно базаром наиђе неки од њихових пријатеља или рођака, истог момента и без објашњења престају разговор са вама и прилазе тој особи да се са њом поздраве традиционалним пољупцима (три пута) и дотицањем раменима. Након тога се враћају вама и настављају тамо гдје су стали.

Стиче се утисак да не придају уопште пажњу свом вањском изгледу, већ да је то за њих небитно. Пријатељи који су били у ситуацији да их обиђу у њиховим домовима, кажу да код њих не можете наћи ништа од оних предивних тепиха које продају, већ да је све просто и једноставно. Ваљда је то нека друга филозофија у животу, ко зна.

У сваком случају треба видјети. И доживјети.