ЕГЗИT из надуваног мјехура није само на пупку

Театар фест из угла лаика: коментар представе Балон, Театра Егзит и Театра 2000 из Загреба, гледане на сцени Народног позоришта Републике Српске у јуну 2011. године. Пише: Драган Тешановић Мала крхка љуштура човјека-пужа је је простор у којем се осјећамо наизглед заштићени али сваком се може десити да га притисне неки непажљиви пролазник. Може се […]

субота, јун 18, 2011 / 12:15

Театар фест из угла лаика: коментар представе Балон, Театра Егзит и Театра 2000 из Загреба, гледане на сцени Народног позоришта Републике Српске у јуну 2011. године.

Пише: Драган Тешановић

Мала крхка љуштура човјека-пужа је је простор у којем се осјећамо наизглед заштићени али сваком се може десити да га притисне неки непажљиви пролазник. Може се десити и да пуж дође пред аутопут који би ваљало прећи и гдје су његове способности премалене да би могао да се довољном брзином пребаци на другу страну. Можда је тек сувише вруће да би пуж уопште ишао ван и пузао.

Чему то што глумац зна и ради служи у стварном животу? Како глума помаже да будеш одрастао и да се носиш са животом који стварно постоји? Колико се примјерице, на односе у браку може примијенити глумчева вјештина постојања у другим стварностима ? Да ли је глума нешто што помаже да нестане бол из душе код мајке заковане у жаловању за сином јединцем? Да ли је глума вјештина којом се може раскринкати злочин? Егзитовци су поставили сва ова питања која сам навео (и не са мо њих) и понудили одговоре . На сва од горе су одговори једнаки. И гласе: НЕ.

Може се неко замислити чему онда то знање ????

Али сврха јесте у оном малом хтијењу и постигнућу да се тренутак постојања у животној сплетености учини смисленијим, као што посао љекара није да људе учини бесмртним него тек да мање пате или као што посао чистача није да почисти сваку улицу на свијету него тек понеку стазу којом ходимо да бисмо мање блатњавили ципеле.

Другог дана Театар феста 2011 имали смо задовољство гледати глумачке велемајсторе који су донијели мало свог чаробног праха којим плијене са сцене и у наш град.

Свјетлуцави прах се претворио у суперлијепак у додиру са нашим погледима и чврсто везао пажњу на сцену од момента када су се појавили на празним даскама и полагано нас увели у плетеницу прича које су нам причали . До суза смо се смијали али и кисело смјешкали или у невјерици запитивали и уздисали док нам се није заледио и смијех и сузе у вишеминутној шутњи на крају представе коју је започела посљедња реплика и када се од неколико стотина душа није чуо нити дах.

Размеђа између хероја и будале

На округлом столу након представе један врли питалац упита глумце да ли су само понудили дескриптивни приказ факта или представа носи и одређену поруку!?

Питање је било тако запетљано у стручну терминологију да ни сам питалац вјероватно није најбоље схватао шта је питао . Али добро , то је његов доживљај театра. Има право на њега.

У ствари смо великом кашиком покусали тај драмски сатараш. Веома укусан иако љуткаст. И можемо сада дискутовати. Жанр је мртав. Живот је пресликан на сцену. Живот нема жанра. Он је и комичан и трагичан. И сатиричан и гротесакан и мелодраматичан, колико за лаика ријечи дубиозног значења.

Теоретски непоткован гледалац (ТНГ) је видио да је могуће у представи преплести сузе и смијех. Видио је и да су се људи храбро подсмијехнули, прво својој професији а затим цркви , политичарима, тајкунима, модерном схватању живљења и каријере . Осјетио је добар темпо, ритмичност, сагледао јасан мизансцен, повјеровао карактерима и односима, чуо сваку ријеч и уздах , поступке доживио као вјеродостојне (иако ТНГ не мора бити сигуран шта је тачно граница између ових појмова и како та теоретски шашавост у пракси функционише али „леђа га дефинитивно више не боле“).

У једном дану или недјељи живота се дешавају догађаји који су потпуно различити. Један трен се можемо посвађати са супружником због тога што нисмо никад одрасли, а већ други да брижно причамо незнанцу виц којим хоћемо да одаганамо његову тугу. Затим смо у прилици да се нађемо на размеђи између хероја и будале у рјешавању нерјешивих ситуација са којима нас суоче јачи од нас. Ако посложимо то драмско без „драмског“ у континуирану текстуалну предлошку онда добијемо непатворену животност на сцени као што у Балону јесте.

Дакле, иде прича о глумцу и његовом живљењу на мјесту које не постоји , мјесту које је између позоришних и животних улога, али ни на једном полу икад потпуно. Иде и прича о трагедији породице која је изгубила дијете и негирајући сваку реалност (нешто попут оног што позориште може) остаје заробљена лажним постојањем дјечије душе у загрљају мајке. Иде и прича о спрези криминала и државе, близанаца који су повезани истим боловима и мукама и који чак исто и изгледају и заједно и умиру, како нам се сугестивно и самопрепознатљиво открива.. Наслањају се те приче на непотизам и отуђеност. Отуђеност као уобичајени начин интеракције међу људима. Непотизам као свеприсутну мрежу, чак и у цркви, организацији тако наличној држави или некој великој индустријској грани. Дотичу се приче и религије и вјере као могућих путева или странпутица.

Али иде ту и подтекст који је прича о знању и одговорности за нешто што радимо и чему треба приступати као мисији у којој уважавамо сваког корисника нашег знања, јер како иначе наћи смисао бављења неким послом ако ћемо се тек жалити да живимо у друштву које је изгубило општу сувислост или разложност о којој можемо читати у лијепој књижевности.

Ако гледамо лептира онда је живот љепши

Вилим Матула је вансеријски глумац. Такав сценски осјећај и прецизност, свијест о важности сваке ријечи, паузе, трептаја на сцени је риједак . Његов сарказам или његов страх или досјетка или кревељење имају подједнако смисла и разлога јер је све урађено маниром великог мајстора. Штета само што „није познат“, мислим нема га на телевизији много, можда да покуша са интернет варијантама типа Јутјуба 1)

Крешимир Микић је изврстан партнер на сцени, човјек који је могао одиграти и брижног мужа у врхунском реализму и сулудог инспектора и психопатског бизнисмена као карикатуре. Подједнако нас је држао без трептаја тужне и запрепаштене или за трбух од смијеха самоухваћене уз тек благу неравнотежу у плесу по жици те карикатуралности у улози инспектора. Тим више не чуди податак да је човјек најнаграђиванији хрватски глумац, јер до суза насмијати а моменат само послије сузу сућутничку на око натјерати могу само зналци2).

И док храбро вичу ти Глумци да је црква трула организација, да су глумци често сујетни кловнови који бјеже од реалности, да су држава и криминал близанци и дрчно се заскакују пред лицем тајкунске реалности, не само њиховог окружења него сваке неуређене балканске државотворевине, они ипак задржавају здрав став о моћи театра и глумца или писца у широком друштвеном контексту. Знају да је глумац само глумац и да његово поентирање на сцени има снагу лептира над судбином посматрача 3).

Њихове колегице које су допуниле угођај су Ана Марас и Ксенија Маринковић, самозатајне (скромне) и подједнако добре у властитим креацијама. Искрене и радосне својим учешћем у овој игри и што је посебно занимљиво, а могло се такође чути на округлом столу послије представе, сваки пут наново одушевљене игром својих колега коју посматрају током већег дијела представе, било са саме сцене или тајно иза завјеса.

Негдје сам прочитао да постоје ставови да је најбоља режија она која се не види. Ова је таква. Доживио сам је као режију врхунског посматрача и водитеља кроз игру, без претензија да маштом засјени глумца и текст, да дода своју надинтерпретацију писца који је према ријечима актера био присутан током рада на представи као корективни (читај „сметалачки“ – шаљива напомена глумаца) фактор и прилагођавао текст према међуфазама рада који је трајао око годину дана (можда звучи необично али може се схватити као привилегија да се на истраживању и раду у једној представи проведе толико времена) али није гријех да се то деси посебно када је резултат овакав.

Проблем ипак остаје тај правник Мате Матишић, самоуки писац, њега треба затворити или у најмању руку да се ми у Српској заштитимо тако што ћемо му забранити улаз у нашу земљу јер откуд му та будаласта идеја да он има права да напише овај, а чуо сам и друге текстове о истини живота у банана државицама. Чији је он шпијун и елеманат убачени јер такве мајке наших народа и народности не рађају и тако их не васпитавају? Против таквих шаљивџија ниједан опрез није довољан. Човјека не знам али надам се да му жена (ако је жењен) није са ових простора јер у том случају бисмо могли по генетској линији добити за 20-ак година писца драмских текстова који бритко пљује по људској глупости, који препознаје истинску патњу и бригу , који се не боји и који хоће , који уз осмијех може испричати причу о црном (али и о бијелом , плавом или зеленом , коцкастом , пругастом или тиграстом) или о било чему што заиста јесте. Од њега и таквих као он се мора и може заштити и ни случајно се не смије дозволити да се какво наше домаће пискарало са академијом или без ње ускоро претвори у писца који ће проговорити гласом друштвене ангажованости.

БАЛОН -Текст Мате Матишић; Режија Мислав Бречић; Играју Крешимир Микић, Вилим Матула, Ксенија Маринковић / Бранка Трлин, Ана Марас / Јудита Франковић; Драматургија Тајана Гашпаровић; Кореографија Ирма Омерзо; Видеоанимација Немања Николић;Костимографија Мирјана Загорец; Аутор музике Станко Ковачић; Дизајн тона Лана Дебан; Мајстори расвјете Мислав Винковић и Томислав Баотић ; Музички сарадник и мајстор тона Небојша

1) Наравно да се шалим се јер у биографији овог човјека је велики број улога у позоришту , филму и телевизији (све до филмова овјенчаних Оскаром) али у једној реченици из представе се глумци спрдају са властитом препознатљивошћу која је минорна ако није видљив на телевизији.

2)Крешимир је и од жирија Театар феста добио награду за глумачко остварење.

3)Радослав Лазић :РЕЧНИК ДРАМСКЕ РЕЖИЈЕ

СПАИЋ : Знам да казалиште не може промијенити наш ишчашени свијет, али како је рекао Брехт, може у нама пробудити жељу да га мијењамо, и то је наша велика шанса,ако хоћете прекрасна илузија о сврсисходности посла којим се бавимо. Дакле,корисна друштвена дјелатност. У вези с таквим размишљањем испричат ћу Вам што ми се догодило у Швицарској, 1971. године, кад сам режирао праизведбу драме Дитера Фортеа Мартин Лутер и Томас Минцер или Увођење књиговодства. Комад анализира врло увјерљиво тезу да се дух капитализма родио из протестантизма, а како је у њемачком језичком подручју Мартин Лутер још увијек жив у готово свим сферама живота, тема је врло смјело закорачила на подручје табуа, раскрињкавајући етику и протестантизма и капитализма. Казалиште у којем смо радили ту представу било је врло издашно финанцирано од једне познате швицарске творнице љекова, то јест од власнице те творнице. Та дама, мецена и власница огромног капитала, дошла је на премијеру и била одушевљена представом. Тај текст касније су играла многа казалишта широм Њемачке. Био сам изненађен похвалама наше »добротворке« и рекао нешто као »Па ја не схваћам Ваше реакције. Ви финанцирате ово казалиште, и свиђа Вам се комад који раскрињкава морал Ваше класе и Ваше религије.« Дама се елегантно и надмоћно насмијала примијетивши да могу остати потпуно миран, јер да од те представе неће бити ни најмање штете ни њеној класи, ни њеном капиталу, ни њеној вјери, па да се ни она особно не осјећа ни најмање увријеђеном, већ да је, напротив, поносна што се у »њеном« казалишту догодила таква представа. И што сад?



0 КОМЕНТАРА

Оставите одговор