Едвард Сноуден: Нисам издајник, они су

Током више од 14 сати интервјуа – првог који је лично дао од када је овде [у Москву] у јуну стигао, Сноуден није ни размакао завесе, ни изашао напоље. Русија му је 1. августа дала привремени азил, али Сноуден и даље остаје циљ непревазиђеног интересовања безбедносних служби чије је тајне, такође у непревазиђеном, епском, обиму сасуо у јавност.

Онај познати глас на телефону из хотелске собе није траћио речи. Питао је: “Које је време на твом сату?“

Проверио је одговор на свом сату и навео место сусрета.

Казао је: “Видећемо се тамо“

Едвард Џозеф Сноуден (Edward Joseph Snowden) се појавио, сам, у уговорено време и утопио се у групу локалне публике и туриста. Накривио је руку за стисак и раменом показао правац кретања. Убрзо је свог посетиоца одвео на безбедно место, ван јавног видокруга.

Током више од 14 сати интервјуа – првог који је лично дао од када је овде [у Москву] у јуну стигао, Сноуден није ни размакао завесе, ни изашао напоље. Русија му је 1. августа дала привремени азил (granted him temporary asylum), али Сноуден и даље остаје циљ непревазиђеног интересовања безбедносних служби чије је тајне, такође у непревазиђеном, епском, обиму сасуо у јавност.

Крајем овог пролећа Сноуден је тројицу новинара, укључујући и овог (including this one), снабдео гомилама супер-тајних докумената Националне безбедносне агенције САД (National Security Agency: NSA), за коју је као уговорни сарадник радио. Како су новинске агенције широм света прихватале те вести, уследиле су десетине, а затим и стотине открића. Амерички Конгрес је захтевао објашњења, нови докази су оживели старе судске процесе, а Обамина влада је била приморана да скине ознаку тајности са хиљада страница које се борила годинама да сакрива.

Заједно узето, та открића су на светлост дана изнела глобални систем надзора и праћења, који се после оних напада од 11. 9. 2000. отргао од својих традиционалних, историјских ограничења. Тајне правне [владине] агенције су опуномоћиле НСА да сакупља телефонске, интернет информације и информације о локацији читавих људских популација. Један од откривених слајдова је овако дефинисао “сакупљачку философију“ те агенције: “Наручи по једно од свега из јеловника.“

Шест месеци после појаве Сноуденових открића у “Вашингтон посту“ (САД) и “Гардијану“ (Велика Британија), Сноуден је пристао да нашироко размишља и дискутује о коренима и последицама свог избора. Био је опуштен и живахан током тих двају дана скоро непрекидних разговора, уз бургере, тестенине, сладолед и руска пецива.

Изнео је одломке из своје обавештајне каријере, као и свог недавног – дотадашњег живота, као “кућног мачета“ у Русији. Међутим, стално се и доследно у разговору враћао на праћење, демократију и значај докумената које је обелоданио.

Казао је: „Што се мене тиче – ако говорим о сопственој сатисфакцији, моја мисија је већ извршена. Већ сам победио. Чим су новинари дошли у прилику да раде, све што сам покушавао да учиним је било потврђено – јер: запамтите, ја нисам желео да изменим друштво. Желео сам само да друштву пружим прилику да оно само одлучи да ли жели да се измени.“

„Све што сам желео је било да јавност буде у стању да има утицаја на начин како се њоме управља. То је путоказ који смо већ давно прошли – а сада све што пред собом видимо су даљи циљеви које можемо достићи само уз максимално напрезање и давање свега од себе.“

„Ускакање главачке“

Сноуден је систематски мислилац, са инжењерским приступом у решавању проблема. Дошао је до уверења да она опасна машинерија масовне контроле сама неконтролисано расте. Казао је да су конгресна контрола и Надзорни суд међународног обавештајног рада (Foreign Intelligence Surveillance Court) “гробље расуђивања“, као и да обавештајна агенција манипулише оним органима који би њу требало да контролишу, јер правилници за одређивање да ли нешто јесте или није поверљиво – сами по себи су препреке изграђене са циљем да спрече јавну дебату.

Обарање тих зидова би било спектакуларни чин ломљења оних норми које владају унутар тих зидина. Тај неко би морао да заобиђе сва обезбеђења, да изнесе тајне и да одржава неоткривене везе са новинарима, као и да им пружи довољно доказа да би они онда могли да напишу своје чланке.

Суштина пословања НСА је “доминација информацијама“ – коришћење тајни осталих, у циљу да се тако изазову и уобличе догађања. Двадесетдеветогодишњи Сноуден је поразио ту агенцију на њеном сопственом терену.

Сноуден је казао да није имао никаквог начина да зна да ли ће се јавност сложити с његовим гледиштима: “Схватиш да главачке у то ускачеш, и да не постоји неки претходни оформљени модел … али затим увидиш и да је алтернатива – не чинити ништа, и затим схватиш да је било каква анализа ипак боља од никакве. Јер – чак и ако се покаже да је твоја анализа погрешна, светско тржиште идеја то може да поднесе. Ако на то гледаш са инжењерске тачке гледишта – знајући да ће се то понављати – онда је јасно да ипак мораш покушати да макар нешто учиниш.“

Како и сам каже, успео је чак и више он онога колико се могао надати. НСА – навикла да прати друге, а да њу не прати нико – сада се сама нашла под лупом, што јој се од 1970-их година (а можда и уопште никада) није догодило.

Уследио је прави водоскок догађања – од Конгреса, преко судова, популарне културе, Силицијумске долине и светских престоница. Сада се под знак питања ставља и основна структура интернета – јер Бразил и чланице ЕУ размишљају о мерама да своје податке држе ван територије САД (consider measures to keep their data away from U.S. territory), а амерички технолошки џинови – као што су Гугл, Мајкрософт и Јаху –предузимају ванредне мере (extraordinary steps) за блокирање могућности своје владе да прикупља податке.

Обамина влада је месецима подвргавала сталним нападима Сноуденове мотиве, тврдећи да је селективним откривањима података искривљавао и лажно тумачио рад НСА.

У судском поступку, 16. децембра – а тај поступак се ни не би могао повести без Сноуденових открића – судија америчког окружног суда, Ричард Џ. Леон је описао могућности НСА као “скоро орвеловске“ (“almost Orwellian”), и казао да је њено ангро сакупљање телефонских података у самој Америци вероватно противуставно.

Следећег дана, у Белој кући, неуобичајена делегација – састављена како од руководилаца великих, старих телефонских компанија, тако и младих интернет фирми – председнику Обами је казала да упадање НСА у њихове мреже представља претњу целој информационој економији САД. Већ следећег дана, једно саветодавно тело које је Обама именовао, препоручило је нова и знатна ограничења за рад НСА (recommended substantial new restrictions on the NSA), што укључује и обустављање програма праћења домаћих телефонских разговора.

Џеслин Радак (Jesselyn Radack), из организације ГАП[1] – а он је и један од Сноуденових правних саветника – казао је: „Ова недеља је прекретница. Био је то прави водопад.“

„Изабрали су ме“

Америчко Министарство правде је 22. јуна започело са криминалном оптужбом (criminal complaint charging Snowden) Сноудена за шпијунажу и тешку крађу владине имовине. То је била сувопарна листа законских чланова, без трага беса иначе присутног у Сноуденовој бившој средини.

У обавештајним и у установама националне безбедности на Сноудена сви гледају као на безобзирног саботера – а на новинаре који га помажу отприлике исто тако.

На безбедносном форуму у Аспену, у јулу, генерал са четири звездице, иначе познат по својој хладнокрвности, киптео је од унутрашњег беса док је седео поред новинара за кога је знао да је у контакту са Сноуденом. На крају – пре но што је отишао, показао му је [средњи] прст.

Бесно је казао да до новог 11. септембра није дошло само захваљујући томе што су обавештајци омогућили да [наши] борци први нађу непријатеља: „Све док ниси приморан да повучеш обарач, док не мораш да почнеш да сахрањујеш своје мртве, немаш појма.“

О Сноудену се обично каже да је прекршио заклетву о чувању тајни, а у том изразу се обично проналази и издајнички смисао. Директор НСА Кит Б. Александер (Keith B. Alexander) и директор Националне обавештајне агенције Џејмс Р. Клапер Млађи (James R. Clapper Jr.), налазе се међу многима који су користили ту формулацију.

У интервјуу Сноуден је мирно казао да је Стандардни формулар бр. 312, а то је споразум о неоткривању поверљивих информација, у ствари грађански уговор. Потписао га је – али он је своју верност обећао нечем другом: „Заклетва о верности је заклетва о верности Уставу, и то је она заклетва коју сам ја поштовао – а Кит Александер и Џејмс Клапер нису.“

Казао је и да људи који га оптужују за неверност греше у односу на његов циљ: “Ја не покушавам да оборим НСА, него радим на томе да је побољшам – ја, у ствари и сада радим за њу, али они су једини који то не схватају.“

Шта је то што даје тридесетогодишњем Сноудену овлашћење и право да на себе преузме толику одговорност? Он каже: “Цело питање о томе ко ме је одредио [да то урадим] је извртање ствари. Они су ме изабрали [одредили] – они, чији је задатак да контролишу [рад обавештајне службе].“ При том је навео председнике обавештајних комитета Сената и Конгреса и њихова питања на заседањима тих комитета. “Диана Фајнштајн (Dianne Feinstein) ме је одабрала када је постављала питања о спорту, Мајк Роџерс (Mike Rogers ) ме је одабрао када је држао обавештајне програме у тајности… ФИСА суд ме је одабрао када су одлучили да са судског подијума доносе прописе о стварима које су биле далеко ван мандата који је тај суд икада имао. Цео систем је пао на испиту, и сваки ниво надзора, сваки ниво одговорности који је требало да се бави тиме је занемарио своју одговорност.“

“Није баш било тако као да су то натоварили на моја плећа као индивидуе – као да само ја поседујем ту способност, као да сам анђео који се спустио са небеса. Имаш те могућности, схваташ да свако од оних који седе за твојим столом има те могућности, али ништа не предузима. Е – онда неко треба да буде први.“

Сноуден признаје да већина запослених у НСА верује у своју мисију и гаји поверење у агенцију у сакупљању тајни података обичних људи – сакупљених намерно – као у случају хватања масе података, или “случајно“, када садржај америчких телефонских позива и електронске поште упадне у системе НСА уз иностране податке на које се циља.

Али, он каже да одобравање агенцијиних операција није било баш свеопште. Почео је у повременим разговорима са колегама и претпостављенима, пре но што је дошао до свог плана, да испитује ту могућност пре више од године дана.

Почев од октобра 2012. своје сумње и критике је изнео двојици претпостављених у Технолошкој дирекцији НСА, као и још двојици из Операционог центра НСА за опасности (NSA Threat Operations Center) на Хавајима. За сваког од њих, као и за још 15 других сарадника, Сноуден каже да је саставио формулу за анализу података (data query tool) названу БЕЗГРАНИЧНИ ИНФОРМАТОР (BOUNDLESSINFORMANT) помоћу кога се у разним бојама могла видети количина података које у себе усисавају прислушни уређаји НСА.

Како каже, колеге су често биле “запањене сазнањем да сакупљамо више података у Америци о Американцима, него у Русији о Русима“. Многе је то забринуло, а неколико их је казало да не желе да сазнају ништа више [о томе]. “Питао сам их шта мисле да би јавност учинила када би то било објављено на насловним новинским странама?“. Приметио је да су му критичари замерили што заобилази уобичајене канале агенције за изражавање неслагања. “Али, како то да се то не објављује? Како то да се то [питање] не потеже?“

Око децембра прошле године почео је да контактира новинаре, мада тада још није пренео никакве поверљиве информације, али је наставио да колеге тестира својим “Тестом насловне стране“.

Упитана о поменутим разговорима, представница за јавност НСА, Вани Вајнс (Vanee Vines), “Вашингтон посту“ је послала унапред припремљен одговор: “После обимног истраживања, уз интервјуе са његовим бившим надзорницима и колегама из НСА, нисмо нашли никакав доказ који би потврђивао тврдње г. Сноудена о томе да је скретао ичију пажњу на та питања.“

Сноуден је навео и још један низ разговора за које је казао да су се одиграли три године пре тога, када га је Технолошка дирекција НСА послала у Јапан да помогне тамошњој прислушној станици. Као администратор система, имао је комплетан приступ у безбедносне и књиговодствене контроле. При том је нашао озбиљне недостатке у безбедности информација. Казао је да је прво свом супервизору у Јапану, затим и шефу директората за операције на Пацифику, “још 2009 године препоручио да се пређе на двоструку контролу административног приступа. Свакако, неки узбуњивач, али и неки шпијун би могао да [без такве мере] користи те податке“.

Таква мера предосторожности, која захтева да се има још један ниво поверљивости за извођење рискантних операција као што је копирање података на преносива средства информација, постала је једна од главних реакција тек после [садашње] Сноуденове афере.

Представница за јавност НСА, Вајнс, рекла је да ни о тим разговорима на постоји никакав траг.

САД “би могле да нестану“

Овог пролећа, непосредно пред објављивање података, Сноуден је коначно размотрио све ризике. Каже да је тада надвладао оно што је тада назвао “себични страх“ због последица које би он сам због тога могао да претрпи. Овог месеца се подсетио: “Рекао сам ти да је једини страх који сам осећао био страх од апатије – да ће људе бити баш брига, да не желе промене.“

Документи које је Сноуден изнео су ипак принудили на пажњу, јер су Американцима открили историју за коју нису ни знали да постоји.

Документи о интерним саветовањима су показивали да се “Златној ери електронског надзора“ уживало у тајним именима као што су МИШИЋАВ, ГУЖВА, ЗАБУНА (MUSCULAR, TUMULT and TURMOIL) што би требало да сведочи о великим способностима те агенције.

Уз помоћ приватних комуникационих фирми (assistance from private communications firms), НСА је научила како да брзином светла упеца огромне токове података са подводних оптичких каблова које су са континента на континент преносили Интернет и телефонски саобраћај. Према једном документу из Сноуденовог плена, Оперативна група НСА специјалних извора (Special Source Operations group) је сваких 14,4 секунди “гутала“ онолико података колико садржи читава Конгресна библиотека [највећа библиотека света], а њен званични печат као да је била нека пародија – то је био орао који држи све светске каблове.

Систем НСА је сваке године прикупљао стотине милиона адресара електронске поште (e-mail address books), стотине милијарди података о положају мобилних телефона (location records) и билионе података о домаћем телефонском саобраћају.

Већина тих података је припадала приватним лицима на које није падала никаква сумња. Међутим, огроман капацитет складиштења тих података и формула за њихову обраду омогућиле су НСА да употреби те податке да на нивоу целе планете направи мапу људских контаката. Руководство НСА је сматрало да је то једини начин да агенција изван познатих, досегне и до њој непознатих обавештајних ризичних циљева.

Према гледишту НСА, обавештајно деловање на пољу сигнала, или електронско прислушкивање, било је питање живота или смрти “без тога би Америка, какву је познајемо, престала да постоји“, како је у првој недељи октобра 2001. речено током једне интерне презентације (according to an internal presentation) – када је агенција појачавала своју реакцију на нападе Ал каиде на Светски трговински центар и Пентагон.

Уз таква улагања, према уверењу НСА, није смело бити ниједне могућности која би била остављена по страни. Она је следила наређења председника Џорџа В. Буша да започне прикупљање домаћих података без одобрења Конгреса и судова. Када су јој та овлашћења касније пружана – а нека од њих су била под тајним интерпретацијама закона које је доносио Конгрес од 2007. до 2012. године – Обамина влада је у даљем току ћутала.

Коришћењем ПРИЗМЕ (PRISM), тајног система за операцију сакупљања података од Гугла, Јахуа, Микрософта, Епла и још пет других компанија са седиштима у САД, НСА је била у стању да добије све комуникације са- и на било који специфицирани циљ. Компаније нису имале избора и морале су да се повинују владиним захтевима за подацима.

Али, НСА није смела да користи ПРИЗМУ (о чему је једном годишње контролу вршио надзорни суд) за сакупљање практично свих података од тих компанија. Да би проширила свој приступ тим подацима, НСА је ушла у заједнички тим са својим британским парњаком – Државним комуникационим штабом (Government Communications Headquarters, или GCHQ), како би провалили у приватне везе преко оптичких каблова (break into the private fiber-optic links) који спајају центре података Гугла и Јахуа широм света.

Ова операција се користила тајним именом МИШИЋАВИ (MUSCULAR), и упадала је са локација изван САД на податке тих компанија на територији САД. Због тога је НСА сматрала да јој за то нису потребна одобрења Конгреса, ни судски надзор. Преко ових веза Гугла и Јахуа су пролазили подаци о стотинама милиона америчких налога, али поверљиви правилници су дозвољавали да НСА сматра да подаци који су сакупљани са места изван територије САД припадају [само] странцима.

„Вечита претња“

Откриће тог МИШИЋАВОГ плана је разбеснело и пробудило руководиоце америчких технолошких фирми. Живели су у убеђењу да НСА има законити приступ [подацима] кроз њихова предња врата, али је ова ипак провалила и кроз задња.

Главни правни заступник Мајкрософта, Бред Смит (Brad Smith), искористио је блог своје компаније да назове НСА “усавршеном вечитом претњом“ (called the NSA an “advanced persistent threat”), што је у сајбер-безбедносним америчким круговима најгори борбени термин и углавном је резервисан за хакере које финансира влада Кине, као и за усавршене криминалне групације.

У једном интервјуу Смит је подсетио. “У нашој привредној грани је то довело дотле да су сви почели да се питају да ли уопште знамо оно што смо мислили да знамо. То је подвукло чињеницу да, мада је постојало веровање да се влада САД држи закона САД за активности унутар територије САД, можда има и ствари изван САД… које чине да је све ово много веће и да око тога има тога више разлога забринутости него што смо мислили… можда је НСА чак и сакупљала наше сопствене поверљиве податке.“

Предвођене Гуглом, затим Јахуом – једна за другом – компаније су најавиле скупе планове да целом дужином од више десетина хиљада километара каблова кодирају своје податке. То је био директан – а у неким случајева експлицитни – удар на НСА у сакупљању масовних података. Ако би НСА онда желела те информације, морала би да поднесе захтев за то – или да на неки начин заобиђе кодирање – али тада само за један по један циљ у једном по једном временом одсечку.

Како се ти пројекти спроводе, интернет постаје све мање пријатно место за рад НСА. Та агенција ће и даље бити у стању да прикупља податке практично од било кога – али ће јој [истовремено] прикупљање од свих бити теже.

Смит је изјавио да је та реакција компанија мотивисана претњом њиховом пословању. Америчке компаније не смеју себи дозволити да се на њих гледа као на посластичарницу – самопослугу за америчке обавештајне службе. Принцип овога је, како Смит каже, “да се осигура да се подаци о нашим муштеријама предају властима само као резултат важећих законских одредби и у складу са уставним принципима“.

„Бомбе на челима“

Од самог почетка, Сноуден се усредсредио на исто: само индивидуално циљано скупљање података би могло да исправи оно што он сматра неправилностима у НСА.

Пре шест месеци, један новинар га је шифрованом електронском поштом упитао зашто би Американци желели да НСА прекине опште сакупљање података, ако би у том случају то представљало ограничавање корисности обавештајног рада.

Одговорио је: “Верујем да је цена јавне дебате о овлашћењима наше владе мања од опасности настављања тајног раста тих овлашћења у будућности, што је директна претња доброј демократској владавини.“

У овом свом московском интервјуу, Сноуден је казао: “Оно што влада жели је нешто што никада пре није имала на располагању – а то је да зна све о свему. Али – питање је да ли је то нешто што би требало да јој дозвољавамо?“

Упоредио је способности и моћ НСА са оним методима које је користила британска колонијална управа у Америци, када су јој “општи налози“ дозвољавали да свако буде претресан. Додао је да ФИСА суд “омогућава такве опште налоге за претресање метаподатака целе државе“, додајући: “Последњи пут када се тако нешто догађало, због тога смо водили [колонијални рат] за ослобођење“.

Наравно, технологија је омогућила и приватним компанијама знатан надзор над муштеријама. Али – разлика у односу на податке које узима НСА је, како каже Сноуден, у томе да влада има моћ да ти одузме живот, или слободу. Истина, како он каже, у НСА има људи који збијају шале: “Ма, ми [им] стављамо бомбе на чела“. Али – Твитер то не чини. По Сноуденовом гледишту, приватност је универзално право – како Американаца, тако и код надзирања на страни.

Казао је: “Не тиче ме се да ли си Осама бин Ладен, или папа. Све док постоји индивидуални, образложен и веродостојан случај да се ти људи истражују као легитимни обавештајни инострани циљ – све је у реду. Ја не мислим да је захтев да постоји веродостојност циљања претерано отежавање [рада]. Јер – треба да схватиш, да када имаш на располагању такве могућности као што их има НСА, вероватноћа је да то просто пада као са дрвета.“

„Сви знају“

Жил де Керкхофе (Gilles de Kerchove), координатор за антитероризам ЕУ, пробудио се 29. јуна и видео извештај у “Шпиглу“ (report in Der Spiegel) о томе да је обавештајна служба САД провалила у канцеларије ЕУ (укључујући и његову) и тамо убацила “бубице“.

Тај 56-годишњи Белгијанац, чији посао је често поверљив, себе није сматрао наивцем. Али је био лично погођен тим извештајем – а то се још и погоршало када је чуо незванично објашњење из Вашингтона.

Де Керкхофе је у једном интервјуу рекао да је Кит Александар изјавио “ма, сви то знају, сви“. Али, казао је: “Мени се не допада помисао да НСА убацује бубице у моју канцеларију. Не! То ми се не допада. Не! Па, зар савезницима? Не! Изненађује ме да неки то сматрају још и племенитим.“

Сличне реакције, изражене у приватним контактима, и то много мање учтивим језиком, испратиле су открића да је НСА прислушкивала телефоне немачког канцелара Ангеле Меркел (German Chancellor Angela Merkel ), као и бразилског председника Дилме Русеф (Brazilian President Dilma Rousseff ). Повратни талас тога је потресао односе са оба савезника. Између осталог, Русеф је отказала званичну вечеру са Обамом у септембру.

Када се о шпијунирању савезника ради, како објашњава Сноуден, права новост и није у томе ко је у томе циљ. “Ради се о владиној превари која се тако открива. Обамина влада је јавно изнела лажне тврдње после првих извештаја о НСА шпијунажи у Немачкој. Америчка влада је казала: `Ми поштујемо немачке законе у Немачкој. Никада нам циљ нису немачки грађани`. Али, када се прича открије, онда следи: `Ма, о чему то причате? Па, ви шпијунирате канцелара. Сада сте баш пред целим Конгресом слагали све своје грађане`.“

У приватним контактима, амерички обавештајци још увек тврде да је шпијунирање међу пријатељима рутина за све, али сада ипак нешто више пазе да их у томе не ухвате.

Клапер рече Конгресу у октобру: “У обавештајној служби чинимо много тога што би – ако се открије, имало потенцијал за многе непријатне последице.“

„Грешиће они“

Амерички званичници кажу да је очигледно да ће Сноуденова открића нанети тешку штету сакупљању обавештајних података и откривању метода које ће супарници онда научити да избегавају.

Метју Олсен (Matthew Olsen), директор Националног противтерористичког центра и бивши главни саветник НСА, каже: “Већ видимо да Ал каида и повезане групације почињу да траже начине како да подесе своје комуникације.“

Други званичници, који одбијају да јавно говоре о појединостима, кажу да су видели како неки од њихових обавештајних циљева мењају своје канале комуникација. Чињеница да је НСА успела да примети те промене ипак говори да се докази могу сакупљати и на други начин.

Клапер је у јавности понављао да су “цурења информација“ изазвала велике штете, али је приватно имао нешто нијансиранији став. У једном саветовању иза затворених врата ове јесени казао је да су мрачне прогнозе о штетама у ранијим шпијунским аферама ретко биле оствариване.

Како рече један од учесника тог састанка који инсистира на анонимности: “Људи имају потребе за комуникацијама. Правиће грешке – и ми ћемо их искоришћавати.“

Према високим обавештајним званичницима, постоје две несигурности које им изазивају највећу забринутост. Једна од њих је да ли су Русија, или Кина успеле да извуку Сноуденову архиву из његовог компјутера. То је најцрњи сценарио – али тројица званичника су рекла да за то не постоје потврде.

На једном свом претходном задатку, Сноуден је учио америчко обавештајно особље, уз коришћење тренажног сценарија по коме је Кина планирана као претња, како да безбедно ради у “околини високог дигиталног ризика“. Одбио је да говори о томе где се налазе његови подаци, али је казао да је сигуран да их није пружио на дохват кинеским обавештајцима у Хонг Конгу, као и да их није донео у Русију.

Окрећући свом посетиоцу екран свог компјутера, казао је: “На њему нема ничег. Мој хард диск је потпуно празан.“

Друго велико питање је о томе колико је докумената Сноуден однео. Следећи помоћник директора НСА, Рик Леџет (Rick Ledgett), у ЦБС-овој емисији “60 минута“ изјавио је да је њихов приближан број 1,7 милиона – што је огроман и необјашњив премашај претходних процена. Леџет је казао и да би он био присталица тога да се са Сноуденом покушају преговори о амнестији (favor trying to negotiate an amnesty with Snowden) у замену за његово “сигурно обећање да ће остали подаци бити обезбеђени“.

Обамин национални саветник за безбедност, Сузана Е. Рајс (Susan E. Rice), касније је одбацила ову могућност.

Бен Вајзнер (Ben Wizner), главна личност Сноуденовог правног тима из Америчког савеза грађанске слободе (Civil Liberties Union’s) је рекао: “Влада зна где нас може наћи ако жели да води плодоносну дискусију о решењима која не подразумевају да Сноуден доспе иза решетака.“

При том, неки нови извештаји наводе америчке званичнике како кажу да је Сноуден обезбедио аутоматско слање у јавност осетљивих докумената ако буде ухапшен, или му се нешто неповољно деси. Постоје јаки разлози за сумњу да би он (узимајући у обзир и оно што је рекао овом новинару, а и другима) желео да се објаве сви документи.

Уколико би Сноуден био толико луд да притисне на “аутоматски окидач“, то би – како кажу они који уживају његово поверење – био позив сваком ко те документе жели, да га убије.

Упитан, током овог московског интервјуа о таквом механизму, Сноуден се само намрштио и одбио да одговори. Касније је у шифрованој поруци изјавио: “То звучи више као самоубилачки окидач. Бесмислено је.“

„Не ради се о мени“

По темпераменту и по околностима, Сноуден је повучен и оклева да дискутује о детаљима свог личног живота.

Током тих двају дана, резервисаност му никада није попустила, али ипак је избило пар детаља. Како је казао – “аскета је“. Живи једући јапанске рамен нудле и чипс. Има посетиоце, многи му доносе књиге које се нагомилавају, али он их не чита. Интернет му је бесконачна библиотека – а поглед му је уперен на напредовање његовог дела.

Казао је: “Увек је било стварно тешко натерати ме да изађем из куће. Једноставно, немам великих потреба… Само понекад има ствари да урадим, да одем да видим, да се сретнем с људима, да нешто урадим. Али – то све треба да буде јасно циљано, знате. Иначе, ако имам да седим, мислим, пишем и говорим с неким – то ми је значајније него да одем некуд и посматрам крајолик“.

Усредсређујући се на НСА, Сноуден занемарује нападе на себе. “Нека они говоре шта хоће. Не ради се ту о мени.“

Бивши деиректор НСА и ЦИА, Мајкл В. Хејден (Michael V. Hayden), предсказао је да ће Сноуден пропасти у Москви као алкохоличар, као и остале “пребеглице“. На то, Сноуден само слеже раменима – јер, он никада није пио нити то сада ради.

Али – зна да му је присуство овде згодна муниција за критичаре. Није одабрао прибежиште у Москви као коначан циљ. Казао је да – онда када му је америчка влада поништила пасош када је требало да преседне на авион за Латинску Америку – више није имао другог избора.

Било би чудновато ако га руске власти не би држале на оку – али није имао никакву пратњу, и његов посетилац није запазио никога у близини. Сноуден није покушавао да се скровито изражава, нити је то тражио од свог посетиоца. Стално је имао приступ Интернету и није свакодневно разговарао са својим адвокатима или новинарима – још од свог првог дана у транзитном одељењу аеродрома Шереметјево.

“Не постоје никакви докази да дугујем лојалност Русији или Кини, или било којој другој земљи ван САД. Немам никакве односе са руском владом и нисам са њима закључио никакав споразум.“

Рече: “Ако сам од икога побегао – побегао сам од владе у јавност.“

Бартон Гелман (Barton Gellman) уз помоћ Џули Тејт (Julie Tate)

/Са енглеског посрбио: Василије Клефтакис, блог: Стање ствари/

[1] Прим. ВК: Government Accountability Project (GAP) [Пројект за владину одговорност], америчка невладина организација основана 1975, са седиштем у Вашингтону и циљем да штити тзв. “узбуњиваче“.