Е, мој брате министарски

Театар из угла лаика: Представа "Мој брат", гледана на посљедњој проби пред премијеру, 17.10.2010. године.

субота, октобар 30, 2010 / 07:53

Театар из угла лаика: Представа "Мој брат", гледана на посљедњој проби пред премијеру, 17.10.2010. године.

Пише: Драган Тешановић

За Небојшу Брадића, писца текста представе Мој брат, подаци кажу да је значајан позоришни аутор и културнополитички радник, мада ми, гледаоци из Бање Луке, не можемо то са сигурношћу потврдити, јер немамо много прилика да процијењујемо рад аутора ван граница наше Републике.

И уз Милана Караџића иде епитет да је редитељ главног тока, за њега смо то могли провјерити, јер није први пут у нашем малом мјесту.

Меша Селимовић је велики писац, можемо то знати јер књиге се могу читати било гдје да си. У Народном позоришту Републике Српске се управо приказује представа чији је текст инспирисан Мешиним животом, као прва продукција сезоне 2010/11. Нажалост, драматуршки покушај да се уклопе политички ангажована прича и мелодрамска разрада односа између ликова уз очигледне претензије да се приступ животу и моралу из Селимовићевих дјела донесе на сцену, тек су један недовршен покушај писања текста.

Према писцу, дакле, у вријеме успостављања партизанско-комунистичке власти иза Другог свјетског рата, бивши партизан, по погледу на свијет интелектуалац, уз помоћ енглеског дипломате, комунистичког чиновника и демобилисаног ратног друга, спашава Њемицу, жену свог покојног брата, од затвора и егзекуције која јој је слиједила.

Дешавање садржи неколико лабаво повезаних слика које наговјештавају моралне дилеме главних јунака, уз хетеро и хомосексуалне алузије, те сегмената који указују на тоталитаризам друштва из времена стварања друге Југославије.

Искусни редитељ није оставио утисак загријаности за идеју комада и рутинерски је одрадио свој посао без много размаштавања. Нажалост, изведба није дјеловала ни чисто и прецизно колико би се дало очекиватим, обзиром да је рађена у минималистичком маниру.
Поједностављивање може бити карактеристика добре режије, али у комаду у коме је сва динамика у претпостављеном унутрашњем животу човјека, такво потцртавање није сретан избор. На примјер, довољна сценска сугестија емотивне везе двоје људи је кад једу исту јабуку, пољубац послије тога је сувишан. Или, чему доњи веш као симбол на почетку представе, кад се из минимализма сценографије да закључити аскетизам главног јунака, а из касније игре глумаца потенцијал њихове еротске везаности?

Глумачка екипа се очигледно са напором борила са текстом, па је и резултат упитан. Бланић као главни лик Мухарем је био млак, неусклађених вербалних и невербалних радњи. Жељко Стјепановић као британски дипломата, иако на почетку мало ноншалантан, пронашао је мјеру и остварио запажену ролу како је представа одмицала. Николина Јелисавац (Марија) је показала своје глумачко знање, али оставила утисак да се није довољно саживјела са ликом. Александар Стојковић у улози помоћника министра је и овај пут детаљан у припреми поступка, али својом појавношћу комичнији него што је потребно. Бранко Јанковић (Кнез) није одиграо неувјерљиво, иако се на моменте чинио неспреман, изгледало је као да импровизује, што сигурно није добро дошло, посебно у овако сведеном комаду.

Сценографија састављена од бијелих кулиса и минималног намјештаја, асоцира на опустошеност односа који садрже повјерење. Костими су симболички везани уз ликове и одговарају епохи. Онолико музике која се може запамтити након једног гледања прати меланхоличну ноту представе.
Да подвучемо црту
Дакле, вриједно је дати помен великом Меши поводом обиљежавања стогодишњице рођења.

Вриједно је са културним прегаоцем и министром владе нама сусједне земље имати добру сарадњу, и добро је дати прилику да позната имена режирају у Народном позоришту Републике Српске. Ипак, политика креирања репертоара требала би можда више тежити промовисању аутора из нашег окружења. Наравно, мислим на младе и талентоване редитеље и драматурге са бањолучке Академије умјетности, који да би постали озбиљни аутори, морају добијати више прилика. Добри примјери су успјешне режије Николе Пејаковића и поставка комада првенца драматурга Радмиле Смиљанић.

(Небојша Брадић МОЈ БРАТ; Редитељ: Милан Караџић; Сценограф: Драгана Пурковић-Мацан; Костимограф: Ивана Јовановић; Музика: Зоран Ерић; Лектор: Милорад Телебак
ЛИЦА: ДИПЛОМАТА – Жељко Стјепановић; МУХАРЕМ – Александар Бланић; МАРИЈА – Николина Јелисавац; ПОМОЋНИК МИНИСТРА – Александар Стојковић; КНЕЗ – Бранко Јанковић ; Премијера: 18.10.2010.)



Оставите одговор