Џокери побуне: Чиле и Либан

Фронтал.СРБ се, за разлику од већине редакција у Српској, труди своје читаоце упознати са дешавањима у свијету. Бар колико је у нашој моћи. У ту сврху доносимо аналитички текст Синише Сикимића о протестима у двије земље из наслова.

недеља, новембар 10, 2019 / 16:04

Пише: Синиша Симикић

Утицај попкултуре на друштвена кретања није нова појава. Недавно је слављено 50 година од Вудстока, а прошле године се поново преиспитивао значај студентских демонстрација из 1968. године.

Октобар мјесец 2019.године донио је неколико, наизглед, неповезаних појава. На подручју филмске индустрије појављује се филм Џокер, а у другој половини октобра долази до масовних социјалних побуна у Чилеу и Либану. Оно што је спојило све троје јесте Џокеризам – борба незадовољних и одбачених у друштву за свој бољи материјални и социјални статус.

Чиле – како је почело?

У први мах, потпуно споредна тема, најављивање поскупљења цијена метроа изазива оштар бунт најприје код студената, а затим се шири и на остале друштвене групе. ,,Не ради се о 30 пезоса него о 30 година" само је једна од парола са протеста, која говори да је ово дубљи револт против неолиберализма.

Одмах по отпочињању протеста, 18.10, предсједник Чилеа бива приморан увести ванредно стање. Иако се власт у Чилеу хвалисала чињеницом да је успјела да смањи сиромаштво, незадовољство грађана због нарастајућих социјалних неједнакости, приватизованог система здравства и образовања, довело је до масовног изласка на улице Сантјага и других градова. Сукоби са полицијом, крађе у супермаркетима и извођење војске на улице подсјетили су Чилеанце на вријеме смјене Пиночеа.

Међутим, оно што је одликовало ову побуну јесте да она није руковођена нити идејно иницирана од стране опозиционих политичких партија, него је настала као својеврсни дух у народу. То иде у прилог теоретичарима који заступају стајалиште да је прошло вријеме политичког организовања у политичке партије (више о овој теми Симона Вејл, О укидању политичких партија). Прошлогодишњи Жути прслуци у Француској, 1 од 5 милиона у Србији, а ове године Чиле и Либан управо свједоче о нарастујећем неповјерењу у политичку елиту. Како су дани побуне одмицали растао је и број страдалих и ухапшених.

Данас се процјењује да је страдало између 19 и 23 лица, а ухапшено неколико хиљада. Предсједник Пинера је, увођењем ванредног стања и извођењем војске на улице, сматрао да ће успјети да угуши побуну уз пуку употребу силе. Међутим, како су дани одмицали било је јасно да се грађани неће олако умирити, те је и он одлучио да повуче одлуку о поскупљењу цијена метроа и да обећа повећање минималне зараде, као и да одгоди планирано поскупљење струје за сљедећу годину. То доводи до дјелимичног смиривања ситуације и укидања ванредног стања 28.10.

Метро устанак

Поскупљење цијена метроа била је само иницијална каписла за оно што је годинама тињало. Студентски протести из 2007. и 2011. године против приватизације као да су били увод за један масовни устанак против неолибералистичког уређења. Нарушено достојанство људи може се сматрати као најбитнији узрок Метро устанка. Филм THE 33, који говори о трагедији која је задесиле Чиле прије неколико година, о затрпаним рударима и њиховом вишемјесечном животу под земљом, доноси можда и најбољу слику социо-економског стања у Чилеу.

Социјална раслојавања, премала примања, живот на рубу егзистенције и примораности да се раде опасни послови одликују овај филм, а и живот у Чилеу. Након почетног оклијевања власти да ишта конкретно учини на спашавању рудара, предсједник Чилеа изговара кључну реченицу: ,,Рудари су један од стубова чилеанског националног идентитета" схватајући да ће, уколико не успију да их избаве из јаме, бити принуђени да оду са власти.

На сличан начин се понио и актуелни предсједник Пинори када је одбаци примјену неких корака, након побуне која је букнула широм државе.

Уплив русофобије у Метро устанак

Ни случај побуне у Чилеу није могао проћи без уплива америчке русофобије. Наиме, Хина преноси да је Стејт департмент забринут и да позива Русију да не потпирује насиље у Чилеу. Из Русије је стигао одговор да се она не мијеша у унутрашња питања других држава.

Међутим, занимљиво је што САД оптужују Русију за потпиривање насиља када се догађа социјални устанак за побољшање услова живота. Као да је три деценије након пада комунизма Русија у очима САД-а и даље остала заштитник радника и осталих маргинализованих друштвених група.

Либан

У исто вријеме на другом крају свијета, улицама Бејрута, марширају демонстранти који имају скоро идентичне захтјеве против поскупљења бензина и жеље за системским политичким промјенама, али се протести у Либану издвајају и због тога што су, сада већ власт у оставци, одлучиле да уведу порез на апликацију Вацап. Као и Метро устанак и демонстрације у Либану нису руковођене од стране политичких партија. У медије су допрле вијести да су на улицама Бејрута и других градова заједно и хришћани и муслимани (сунити и шиити).

То је нагнало прво неколико министара на оставке у влади, а потом и оставку премијера Либана. Оно што је занимљиво јесте да су се на улицама Бејрута појављивали протестанти са маскама Џокера и тако овај филм узели као својеврсни симбол социјалног бунта.

Џокеризација свијета

Да би се ушло у демистификацију Џокера као савременог симбола борбе против неједнакости у друштву мора се завирити у радњу самог филма. Неприхваћен од околине, у борби са самим собом, Артура једне вечери у метроу (случајност или не) нападају тројица пијанаца. Након бруталног премлаћивања које трпи он ликвидира сву тројицу.

Испоставиће се да су ти пијанци били угледни бизнисмени са Вол стрита, што се у очима јавности схвата двојако, као очајнички напад на богате, а с друге стране као бунт против неолиберализма. Са филмског платна Џокер је прешао у Либан и Чиле. У том одбаченом лику, жељном љубави и поштовања, многи људи су препознали своје бивствовање. Може се поставити питање како један антихерој постаје узор? Ту долазимо до социолошког објашњења. Неолиберална доктрина заснована на систему покушаја и погрешке, у потпуности је скрајнула оне који нису успјели да се прилагоде томе.

Тако су сви они који су се нашли на социјалним маргинама постали антихероји у очима оних који су стекли енормно богатство. Нешто томе слично се усталило и у нашем друштву ,,вјечите транзиције" у процесу приватизације. У 405. броју Недељника, од 17.10.2019., изашао је чланак насловљен ,,Свака генерација има Џокера каквог заслужује". Размишљајући о томе, на Лучиндан, 31.10., док сам сам шетао центром Бање Луке угледао сам мноштво младих прерушених у костиме Џокера. И они су жељни пажње, али не на исти начин као њихови вршњаци у Либану и Чилеу, који су се уплели у озбиљне побуне.

Наши Џокери су се прошетали Господском и отишли у неки паб да тамо наставе своју побуну. На жалост, а некима можда и на срећу, не социјалну.

Закључак

Социјалне побуне од Чилеа до Либана показале су колико је незадовољство у народима широм свијета својим социо-економским положајем. Разлози за демонтрације су готово идентичне у обје државе, као и захтјеви протестаната. Неповјерење у политичке елите (било позиционе или опозиционе) јасно се манифестовало и тако бацило у детаљније промишљања научнике из области политичке теорије, да одговоре зашто и како се дошло до тога?

Међутим, у тим побунама улога попкултуре одиграла је битну улогу. Филм Џокер је постао својеврсни симбол ових устанака. Са маскама Џокера демонстранти су дефиловали кроз Бејрут и Сантјаго и тако слали поруку да се ,,антихероји буде". Тиме је филм Џокер надмашио своју умјетничку страну и ушао у домен политичких симбола.

Показало се још једанпут да је спрега између попкултуре и актуелних политичких збивања јако жива и да умјетност може још увијек послужити као плодно тле за политичку мобилизацију. Или је то ипак и до стања духа код неких народа, па док се једни под маскама Џокера боре за своју свјетлију будућност други се спрдају с тим, иако су у једнаким проблемима.



1 КОМЕНТАР

  1. Svaka cast Frontalu na prenesenom tekstu.
    Moglo se malo dublje uci u analizu protesta u Libanu, gdje su ustali zajedno hriscani, muslimani, jermeni, arapi, druzi, cak i dio hezbolaha gleda blagonaklono na proteste.

    Sve se diglo na noge zbog povecanja cijena i poreza na whatsapp..
    A Srbi, narod ponosan,..ko fol… trpi i guta suplju i vlasti i opozicije.. i sretan s mrvicama
    Merhametli Bosnjaci se u prsa busaju Bosnom, a jebe ih SDA kao mlade majmune.

    Jebem vas sve

Оставите одговор