Џафи и Комшо: Аутистичне жеље, честитке и поздрави поводом 1. марта

Муслимански представници у Предсједништву БиХ, Жељко (Љиљан) Комшић и Шефик Џаферовић славе сами са собом. Заправо заједно са својим комадом Ефбиха, који и након 30 година претендује да оружано напада Републику Српску. Све то раде у згради са оваквим натписом.

уторак, 1 марта, 2022 / 20:39

Деценијама у Сарајстану ником не смета што су Срби збирно, национално оквалификовани као злочинци; па су одњеговали и нову генерацију политичара као што је Бењамина Карић, градоначелника поменутог насељеног мјеста.

Њој категорички не пада на памет да уклони "српске злочинце", као историјске чињенице. Које, опет, национално неопредјељено, пише на фалсификованом споменику Србима побијеним од стране муслимана на Казанима.

Док она у своју част има чак три славине и чесму у центру Бање Луке, Бања Лука и Република Српска која у њој столује, имају са доњег тока Миљацке злочиначке етикете.

Џафи: Све је почело честитком поводом убиства свата на Башчаршији

Прије три деценије, грађанке и грађани Босне и Херцеговине су се изјаснили за независну, цјеловиту и суверену Босну и Херцеговину, државу равноправних грађана и народа, Срба, Бошњака, Хрвата и свих осталих.

Референдум о независности од 29. фебруара и 1. марта 1992. године, проведен је уз пуно поштовање правних норми и процедура, чиме је обезбијеђена његова пуна легалност. Одлука двије трећине грађана Босне и Херцеговине да подрже идеју независне и суверене државе признао је цијели свијет.

Статус Босне и Херцеговине као независне државе у Уједињеним нацијама остао је исти и након потписивања Дејтонског споразума. Сви који поштују и признају Дејтонски споразум морају поштовати и чињеницу независности која је плод 1. марта.

Данас, три деценије послије, у тренуцима огромних искушења, вриједности 1. марта су најбољи путоказ за државу Босну ии Херцеговину. То су вриједности демократије, владавине права и равноправности свих грађана на сваком педљу земље, које немају алтернативу.

Свим грађанкама и грађанима од срца честитам 1. март. Нека вјечно живи наша једина домовина – Босна и Херцеговина.

Љиљан Комшић против пола државне заједнице

"На референдуму 29. фебруара и 01. марта 1992. године грађани Босне и Херцеговине су се изјаснили да живе у независној, сувереној и достојанственој држави, у којој ће уживати сва права и слободе, без дискриминације на било којој основи. Данас, 30 година након стицања независности, ми морамо да се и даље храбро боримо за очување њеног суверенитета и територијалног интегритета, за мир, безбједност и стабилност.

Различитости у нашој домовини треба да буду понос и највеће богатство, а не предмет за манипулацију, мржњу и сукобе. Енергију требамо усмјерити на позитивне реформе које ће свим народима у БиХ омогућити здраво и просперитетно окружење. Ово је историјски датум, који ћемо вјечно обиљежавати.

У име Предсједништва Босне и Херцеговине и у своје лично име, свим грађанима и грађанкама у Босни и Херцеговини и у свијету упућујем најискреније честитке поводом Дана независности БиХ, уз жеље за трајан просперитет наше домовине".

Џафи: Био је то глас за државу Бошњака, Хрвата, Срба и свих других (Бошњаци 1992. нијесу постојали)

Поштовани предсједавајући Предсједништва,

ваше ексцеленције, поштовани пријатељи, драги гости!

Данас смо се окупили због посебног јубилеја. Прије равно три деценије, Босна и Херцеговина кренула је путем независности. То је велика, рекао бих, епохална ствар. Скоро двије трећине грађана, на слободном референдуму, изабрало је да живи у сувереној и демократској Босни и Херцеговини. Био је то глас за државу равноправних грађана и народа, Бошњака, Хрвата, Срба и свих других. Био је то глас за слободу и опстанак Босне и Херцеговине, у вријеме када су се ковали планови о њеној подјели и њеном уништењу.

Референдум од 29. фебруара и 1. марта 1992. године проведен је у складу са регулама домаћег и међународног права. Дакле, демократска воља грађана исказана је на легалан и транспарентан начин, уз пуну сарадњу са међународном заједницом.

Сам чин проглашења независности извршен је у складу са свим потребним процедурама. То је потврђено чињеницом да је Босна и Херцеговина одмах по проглашењу независности призната од међународне заједнице и примљена у Уједињене нације, као равноправна чланица. Не треба заборавити да су и они који су хтјели подијелити Босну и Херцеговину, правили неке своје референдуме, али они су били незаконити, никада нису били признати и са правног становишта остали су ништавни.

Они који нису имали право и правду на својој страни покушали су своје циљеве остварити – безобзирном силом. Када је почела сурова агресија на Босну и Херцеговину, показало се да су једини гарант њеног опстанка браниоци. Међународно право је било неизоставно за стицање независности, али показало се да оно само није довољно. Била је потребна снага, која ће стати иза тога права. Та снага била је Армија Републике Босне и Херцеговине.

Слобода коју смо изборили скупо је плаћена. То никада не смијемо заборавити. Истина о периоду агресије исписана је на страницама међународних судова. По пресудама Међународног суда правде и Хашког трибунала, рат у Босни и Херцеговини недвосмислено је карактеризован као међународни оружани сукоб, у којем су учествовале Србија и Хрватска. Водећи цивилни и војни званичници Србије и Хрватске, у овим пресудама, одређени су као чланови удружених злочиначких подухвата, с циљем подјеле Босне и Херцеговине.

Драги пријатељи,

Босна и Херцеговина 1. марта 1992. године није по први пут стекла независност, већ ју је обновила, након вијекова стране управе.

Као једна од најстаријих држава у Европи, Босна и Херцеговина никада није губила свој идентитет, чак и у оним временима када је била без политичке независности. Обнављање државности Босне и Херцеговине на првом засједању ЗАВНОБиХ-а 1943. године, а затим обнављање независности 1. марта 1992. године, била је природна посљедица тежње босанскохерцеговачких људи за слободом.

Данашња Босна и Херцеговина уређена је на основу Дејтонског мировног споразума, али она је у односу континуитета спрам Републике Босне и Херцеговине из 1. марта 1992. године. Први члан Дејтонског устава недвосмислено говори о континуитету постојања државе Босне и Херцеговине, што укључује и континуитет њених прописа, па и закона на основу којег славимо данашњи празник.

Отпори спрам 1. марта су противни темељима Дејтона, јер и по Дејтонском споразуму, једнако као и по 1. марту, Босна и Херцеговина је независна држава, чланица Уједињених нација, са својим међународно признатим границама. Према томе, сви који су прихватили Дејтонски споразум, прихватили су и резултате 1. марта. Или, заправо, никада искрено нису ни прихватили Дејтонски споразум.

Драги пријатељи,

налазимо се у посебном историјском тренутку. Криза у Босни и Херцеговини траје већ дуже од пола године. Блокиран је рад институција и постепено се воде сецесионистичке активности усмјерене против институција Босне и Херцеговине. Отворено се насрће на 27 година имплементације Дејтонског мировног споразума, а реакције евроатлантске заједнице још су благе и недовољне да зауставе сецесионистички пројекат власти ентитета РС.

На међународном плану, агресија Руске Федерације против Украјине промијенила је све. Односи који су се подразумијевали, сада су доведени у питање. Повеља Уједињених нација и међународно право безобзирно су погажени. Ситуација указује на потребу највишег степена будности, озбиљности и одговорности.

Једини начин да се сачува стабилност у Босни и Херцеговини јесте да сви безусловно поштују Дејтонски мировни споразум и 27 година његове имплементације. Свако ко нас жели вратити у 1995. годину, има опасне намјере. Међународна заједница, а првенствено евроатлантска заједница, мора схватити сву озбиљност тренутка и реаговати превентивно. Користећи политичке и одбрамбено-војне механизме, еуроатлантска заједница мора заштитити Дејтонски мировни споразум, јер је то њена обавеза и по самом том споразуму.

Европска унија и НАТО савез морају пружити све што је потребно институцијама Босне и Херцеговине да заштите суверенитет и територијални интегритет. Надам се да ће бити довољно разума унутар саме Босне и Херцеговине, од оних који већ атакују на уставни поредак Босне и Херцеговине, да се на вријеме зауставе, да се врате конструктивном дијалогу у институцијама Босне и Херцеговине и да нормално наставимо наш развој. У противном, они ће бити највећи губитници. Босни и Херцеговини неће моћи наудити. Могу само наудити миру и стабилности, а они завршити пред судовима и на сметљишту историје.

Актуелна криза у Украјини и агресија Руске Федерације на Украјину, и све што догађа у вези с тиме треба им бити велика опомена.

Апсолутни интерес свих грађана и свих народа у Босни и Херцеговини јесте очување цјеловите и демократске државе Босне и Херцеговине и то онакве каква је дефинисана референдумским питањем. То је држава равноправних народа и грађана, у којој ће се свако осјећати комотно у својој кожи, на сваком педљу ове земље. Потребна нам је модерна, демократска, функционална држава, чланица Европске уније и НАТО савеза, која ће моћи одговорити изазовима савременог доба и људских потреба у њему, јер само тако ће нове генерације моћи планирати будућност у својој земљи.

У то име, свим грађанима и грађанкама Босне и Херцеговине, сретан Дан независности. Нека вјечно живи наша домовина – Босна и Херцеговина.

Већина грађана подразумијева прегласавање Срба и Хрвата

Обраћање предсједавајућег Предсједништва Босне и Херцеговине Жељка Комшића на пријему у Вијећници поводом Дана независности Босне и Херцеговине

Поштоване грађанке и грађани Босне и Херцеговине!

На данашњи дан прије 30 година, вољом већине грађана Републике Босне и Херцеговине, одлучили смо се за пут независности, суверености, слободе и демократије. Изјашњавање на референдуму о независности представљало је чин слободе, а сама независност, што је показало искуство, није само чин, него и процес.

Првог марта 1992. године отпочет је процес стицања независности, болан и тежак, али исто тако, као и много пута у нашој ранијој историји, која се наслања на традицију антифашистичке борбе, нужан и неопходан.

У томе процесу за независност наше државе борили смо се на узвишен и достојанствен начин, уз, нажалост, велике жртве и помоћ свијета која је, искрено говорећи, обично изостајала.

Често се сјетим својих палих другова. Да, они би данас били ту са нама да су имали чиме, осим срцем, да бране домовину. Њима није фалило ни храбрости ни одлучности, ни љубави према домовини, нити су имали дилеме за што се и у име чега се боре. Једино што нам је фалило су средства одвраћања од насилника и оних за које нису вриједила никаква правила, нити част, нити ишта што припада цивилизацијском кругу.

Поред свега тога, нису поразили нити уништили ни нас, ни државу Босну и Херцеговину.

Зато данас непријатељи наше државе знају да нисмо, као што се то у народу каже, репа без коријена, и да ћемо се спремнији и још одлучнији за независност, суверенитет и територијални интегритет, борити опет, ако будемо морали.

Посљедње што желимо јесте да се морамо опет борити, али нека знају и непријатељи и пријатељи; часна борба за слободу, демократију и људска права за нас је идеал важнији од недостојанственијег мира.

Боље је живјети један дан у својој држави и у слободи, него проживјети вјечност у туђој или у понижењу.

Како нас учи потресни и узнемирујући примјер Украјине, независност државе се не подразумијева као трајна категорија ако сте окружени непоштеним и злонамјерним сусједима. И зато тврдим да је независност стање и процес. Од односа према својој држави зависи и степен независности. Тридесет година напада на нашу државу, како оних изнутра, тако и извана, нису само знак рањивости, него и знак снаге и издржљивости. Из тога дуалитета снаге и рањивости проистиче реалност коју живимо.

Реалност коју живимо приморава нас да данас, када цијели свијет увиђа и прихвата подјелу на оне који поштују међународно право и суверенитет других држава, те на оне који се на агресиван начин мијешају у унутрашња питања других земаља, ми у Босни и Херцеговини јасно детектујемо то ко је на којој страни. Ко је за светост граница и неповредивост суверенитета, а ко сматра нормалним подржавати сецесионистичке и рушилачке силе у другим државама.

Ко себи даје за право да без повода нападне другу земљу само зато што је јачи или што му се тамо нешто не свиђа, а ко неспоразуме рјешава у оквиру међународног права и цивилизацијских механизама. Ко је за државу слободних грађана, појединаца, а ко за корупцијски терор уских кругова који се хране концептом конститутивности и групних права. Ко је за владавину права, а ко за владавину силе и злочина. Ко је за силу права, а ко за право силе.

Међу овим побројаним супротностима увјерен сам да распознајемо и доминантне политике у Босни и Херцеговини. Према политикама и агресивним намјерама тих политика, које очевидно стоје изван демократско – цивилизацијског круга, не смије бити никакве попустљивости. Ми смо први који се тим политикама морамо супротставити.

Управо због тога желио бих да данас, када обиљежавамо 30 година од стицања независности, као грађани Босне и Херцеговине заборавимо све наше унутарње и идеолошке политичке разлике и да будемо поносни на оно што имамо. Тек уколико будемо цијенили ово што тренутно имамо, а државу имамо, моћи ћемо да у будућности изградимо државу по мјери свих њених грађана, суверену, независну, и, наглашавам, безбједну.

Наша земља тренутно и није онаква каквом су је неки њени одани борци замишљали прије 30 година, али није ни онаква каквом су је замишљали њени непријатељи, нити ће икада таква да буде. Претпоставили су да не постојимо, али ми нисмо сматрали да је дужност поштовати њихове претпоставке.

Зато прије свега треба више да поштујемо себе, барем због генерација људи које расту и стасавају. Генерације које немају намјеру никуда ићи, иако их са свих страна маме и себи дозивају моћнији од нас, јер је љубав према нашој домовини јача од било какве потворе према њој, јер је истина јача од лажи, а правда узвишенија од неправде. Останимо истрајни и поносни на оно за што живимо и оно у што вјерујемо.

Сретан нам свимa Дан независности наше домовине, Босне и Херцеговине!

Хвала вам за пажњу.