Двадесет година од Босмана, и од кад фудбал није исти

Данас је двадесета годишњица од дана када је Жан-Марк Босман побиједио у петогодишњој правној саги која је, крајње буквално и врло темељно, револуционизовала професионални фудбал и начин на који се он практикује у свијету.

Босман, који данас има 51 годину, био је белгијски фудбалер који је желио да пређе из Лијежа (не мијешати са Стандардом из истоименог града) у Данкерк, који се такмичио у другој лиги Француске. Међутим, клубови нису никако могли да се договоре око обештећења.

„Био сам заробљен у мом клубу", сјећа се Босман. „Завршавао ми се уговор у Лијежу. Они су ми понудили нови, четири пута мање вриједан него претходни. Да би ме продали у Данкерк, међутим, захтјевали су четири пута више новца. Другим ријечима, сматрали су да сам постао четири пута бољи играч ако одем, односно да сам четири пута гори ако останем."

Босман је одбио да потпише нови уговор и белгијски савез га је суспендовао. Прије 15. децембра 1995. године фудбал је био потпуно другачији него данас. Уефини прописи су били такви да је било могуће играти само са тројицом странаца у екипи, уз још два „асимилована" која су прошла школу одређеног клуба.

Још важније, прије поменуте године, играч коме је истекао уговор није једноставно могао да напусти клуб и оде тамо куда жели. Трансфер је свакако морао да буде договорен са претходним клубом играча. Да не говоримо да је било апсолутно немогуће да фудбалер, шест мјесеци или мање прије истека уговора, потпише предуговор са другим клубом.

Данас, фудбалер у последњој години свог уговора има невјероватну моћ. Тада је није имао ни у једном тренутку трајања, не само уговора, него и каријере.

Босмана је задесила фудбалска омерта. Нико – ниједан клуб – није хтио да га додирне. Постао је губавац јер је видио нешто неправедно и то јавно рекао.

Тужио је Лијеж, Фудбалски савез Белгије и Уефу због непоштовања Споразума из Рима из 1957. године, који гарантује слободу кретања унутар Европске заједнице, данас знане као Европска унија.

„Моје размишљање је било следеће: ја сам Европљанин, грађанин Европе. Имам право да се крећем слободно као и сви други радници", објаснио је прије пар година Босман.

Суд у Белгији је тврдио да нема јурисдикцију над овим случајем јер је он, у својој бити, интернационални. Стога је Босман покуцао на врата Европског суда правде.

Одлука је донијета да, на крају уговора, сваки фудбалер има права идентична оним које има ма који радник у земљама чланицама Европске уније – може да иде код послодавца по свом избору без препрека или ометања.

Овај суд је такође пресудио као нелегалну праксу наметања рестрикција на број фудбалера из Европске уније у клубовима.

У први мах, предсједник Уефе из оног доба, Швеђанин Ленарт Јохансон, проциједио је кроз зубе да се ништа није промијенило. Колико је само погрешио…

Тако смо дошли до садашњег система трансфера, у коме фудбалер напушта бесплатно клуб у којем му је истекао уговор и прелази у било који клуб у истој или некој другој земљи. Да би се одржала стабилност, успостављени су ригиднији прелазни периоди (којих има два наравно), а одређен је јасно и број клубова за које играч може да буде регистрован у току године.

Шта се све потом догодило сасвим је јасно. Моћ је са клубова прешла великим дијелом у руке (и ноге, јасно) фудбалера. Лиге, све, не само оне најјаче, интернационализовале су се. Најбољи клубови, рецимо Премијер лиге, немају више од два или три Енглеза у својим саставима.

Истовремено, популарност фудбала и спремност људи да плаћају преносе мечева почела је да упумпава огромне количине новца у фудбал. А онда се, са гледаношћу, повећало и присуство јаких спонзора, који су схватили да им ништа на планети не гарантује експонираност бренда као фудбал. Клубови су постали јако богати и, последично, фудбалери такође.

Босман је, нехотице, заслужан када Кристијано Роналдо купи "бугати". Босман је, више од тога, вјероватно најважнији спортски случај у европском праву у историји.

Све је то, међутим, дошло са великом цијеном по овог Белгијанца. Борба коју је водио га је оштетила и финансијски и ментално.

„Фудбалери данас зарађују пристојно. Ја не зарађујем ништа", каже Босман, али и додаје":

„Мислим да сам урадио нешто добро. Дао сам људима права. Сада постоји читава генерација фудбалера која и не схвата колико је срећна, јер ти играчи могу да напусте клуб и оду у неки други, без обзира на то ако су пети или шести странац тамо."