Два споменика у Ристића Гају

Пише: Предраг Бојиновић,

Коридор 92 је вјероватно најпознатија и највеће битка протеклог рата. У недељу 13.06. је поново обиљежена. Одлука за почетак ове операције је донесена у Расаднику у Становима неколико километара даље од Ристића Гаја, јер је тамо била смјештена команда Оперативне групе Добој.

Постројавање дијелова јединица (већина јединица Крњинске бригаде је већ претходна два мјесеца била на положајима и линијама) десио се 08.06.1992. године управо овом мјесту а одмах потом и прве борбе и почетак операције Коридор. Зато се обиљежавање овог догађаја и одвија у овом историјском Гају.

Датум обиљежавања није увијек исти, помјера се од године до године као Васкрс, што је засметало локалном свештенику Жарку, који је у пригодној бесједи након парастоса завапио на надлежне да се већ једном договоре и одреде тачан датум одржавања помена или да бар одреде најприближнији датум, као нпр. прва недеља прије или послије 08.06. па како се деси, али бар да се зна, унапријед и утврдо.

Вјероватни разлог за ово несналажење или дугорочно непланирану организацију овог помена лежи у томе што он није никада ушао у календар значајних дешавања по Републику Српску, тако да до даљег остаје помичан и помало произвољан. Да ли је овај помен и овај догађај заиста важан и колико је важан остаје мало нејасно. Наравно да је породицама погинулих, ратним војним инвалидима овог краја, као и преосталим учесницима операције Коридор из Крњинске српске лаке шјешадинске бригаде важан, али остаје нејасно колико је важан другима. Да ли је важан?

На крају помена историјски час је одржао Мика Шкорић, тада мајор и командант Крњинске бригаде, професионални војник, тенкиста, пожртвован и посвећен официр, али што је најважније човјек, прије свега. Тако га памте саборци из његове бригаде. Пренијећемо дијелове његовог историјског часа.

Након доношења одлуке о почетку операције Коридор, нејака и некомплетна Крњинска бригада је уз помоћ мањих јединица полиције и других издвојених јединица отпочела борбе према Јоховцу и Которском у којима су се већ смјестили дијелови или комплетни састави Ријечке и Осјечке бригаде те 106. бригаде хрватске војске из Славонског Брода уз локални ХВО и јединице које ће се накнадно назвати Армија БиХ.

На моменте неравноправна битка је уз споро напредовање потрајала све до доласка већих снага из Бањалучке и Книнске Крајине, десетак дана касније када је почео заиста бурни поход према Броду под командом Славка Лисице, команданта Тактичке групе три у операцији Коридор. Сврха овог дијела операције је било одвлачење или навлачење противничких снага на овај правац, како би се ослабио прави правац напада, преко Модриче и даље према Шамцу, Брчком и Бијељини. Ово је био први циљ а накнадни је био напредовање ка Броду и излазак на Саву.

Дакле, када сагледамо ове ријечи уваженог Мике Шкорића, а такође свједочећи својим присутвом уз хиљаде других, овај дан заиста јесте почетак операције Коридор, најважније и највеће битке Отаџбинског рата. Али, и даље није у календару важних догађаја за Републику Српску. На крају свог излагања господин Шкорић се запитао, уз велику ограду да није никада био нити јесте политички ангажован, како је могуће да борац Војске Републике Српске нема запослење, како је могуће да нема право на примања, на пензију када напуни 65 година уколико нема 15 година стажа? Нико на то није имао одговор, али се он сам по себи намеће, како таква особа може уопште имати 15 година радног стажа, који су минимум за добијање минималне пензије, када нема запослење. Тешко.

Мика Шкорић је гласније него до тада, а говорио је јасно и гласно, изрекао да се ово мора измијенити, да војник Војске Републике Српске не смије бити понижен у биједи и да треба бити вреднован и цијењен. Пажљиво су га слушали малобројни преостали а присутни чланови Крњинске бригаде, остали, који су били већина на овом скупу су га гледали уз досаду, желећи да заврши што прије како би пошли на ручак. Сви српски борци из отаџбинских ратова редовно су остајали скрајнути, остављени и обесправљени.

Чак су и борци Првог свјетског рата, прослављени Солунци остајали у биједи и обесправљености. Правичну надокнаду или признање су добили тек 1953. године када им је Александар Ранковић признао статус првоборца те су сви који су тада још били живи, или њихове породице добили заслужене пензије. Чини се, да ће војници Војске Републике Српске морати да сачекају на неког свог Ранковића, а до тада ће се множити групације и невладине организације такозваних "стваралаца Републике Српске", "заслужних грађана" и иних.

Вријеме током помена између парастоса на почетку и говора Мике Шкорића на крају, би се могло описати као већ виђено, предвидљиво досадно и блиједо. Као исти мени на слави, супа-сарма-месо. Полагање вијенаца, говори организатора и значајних политичара, и наравно ручак на који велика већина оних који су 1992. године били на овом мјесту, нису отишли.

Неки нису били гладни, а неки нису ни жељели, јер су већ сити свега. Наредне године ће бити јубилеј, тридест година од почетка операције Коридор. Надамо се да ће тада овај помен бити обиљежен на мало инвентивнији начин. Прелијепа шума која окружује плато може бити позорница за разне историјске часове, предавања, радионице а поред увијек добродошлог Мике Шкорића много тога занимљивог и корисног могу рећи и показати бивши борци, командири водова и чета, команданти батаљона и начелници штабова, сви они који су учесвовали у тим дешавањима. Ове године их нажалост није било.

Писац ових редова је потом отишао до ћириличног споменика са крстом да потражи позната имена којих се још увијек сјећа, осврнуо се на онај стари споменик који по свему подсјећа на стећак, латинични споменик из 1953. године, па и на његов ћирилични додатак из 1984. године, са петокраком звијездом, на којем стоји 90 имена људи из овог краја око Ристића Гаја. На овом новијем, ћириличном са крстом су 464 имена, али то је споменик за све погинуле са Крњина. Сви наши споменици имају своје приче, своје видљиве и невидљиве везе, па тако и ова два која раздваја неких педесетак година без рата и без гињења. Кратко вријеме, довољно тек да стаса нека нова генерација за неки нови рат. Бројне су приче и везе које спајају ова два споменика, ево једне видљиве и једне слабије видљиве.

Душан Кузмић је погинуо 1941. године, на споменику из 1984. године пише од руке фашиста или фашистичког терора, читај усташког терора и усташа. Иза себе је оставио жену и дијете у њеном стомаку. Када се родио син, дали су му име по оцу. И тај Душан, син Душанов, дочекао је нови рат и пошао у њега. Погинуо је у децембру 1993. године. На оба споменика стоје имена Душана Кузмића, оца и сина.

Ово је видљива веза за оне који желе да виде. Али, постоје и невидљиве нити, везе које спајају ова два споменика, ево једне такве приче.

Петко Сунарић је погинуо 1941. године, такође од усташа. Петко је иза себе оставио четворо дјеце Цвијету, Недељка, Стану и Милку. Стана је 1959. године родила сина Зорана Кузмића. Њега је рат затекао у Брчком, постаје командир чете Брчко, потом и замјеник команданта батаљона. Добитник је двију медаља, за храброст и милосрђе. Погинуо је почетком новембра 1994. године на превоју Оштрељ, између Петровца и Бихаћа. Стана је у првом рату изгубила оца а у другом сина!

Много је других видљивих а чешће невидљивих нити и спона између ова два споменика, као и између свих наших споменика на којима стоје имена страдалих у небројеним ратовима иза нас.

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!!!