Два Додикова радна ручка

Прво што пада у очи, јесте мала медијска покривеност обе приче. Како у Републици Српској, тако и у Мађарској и Турској. У Ефбиху, природно, сваки израван иступ Српске на међународној сцени се очекивано игнорише, а ради се о изразито битним догађајима.

понедељак, новембар 15, 2021 / 10:04

Треба кренути од оног битнијег састанка, а то је свакако Додиков разговор са тренутно војно најагресивнијим вођом неке озбиљне, стратешки битне земље у свијету.

Реџеп Тајип Ердоган је ангажовао турску војску у Сирији, Либији и Азербјеџану. И то чисто у смислу прогоњења националних интереса Турске како их он види, а уз озбиљно противљење САД (у Сирији), те Русије у Либији и Азербејџану.

Турска је и прије ових екскурзија имала редовне излете на сјевер Ирака, гдје се обрачунавала са Курдима, што је такође противно америчким интересима данас. Супротстављање Турске и САД, до степена да је њена позиција у НАТО под питањем; а разграничење зона интереса са Русијом, шанса је за мир у Дејтонској Босни и Херцеговини.

Састанак иза затворених врата

У таквим оквирима, потпуно је природно да главни спонзор домаћих муслимана буде консултован око кризе у којој његови штићеници у Сарајеву непрестано пријете ратом. И то у директним разговорима. Након завршетка састанка, Додик се обратио медијима из Српске једним уопштеним коментаром, док је Турска радио-телевизија објавила свега ове три реченице о званичном међудржавном сусрету:

"Предсједник Републике Турске Реџеп Тајип Ердоган примио је у Анкари члана Предсједништва Босне и Херцеговине Милорада Додика.

Додика је испред Предсједничке палате дочекао потпредсједник Републике Турске Фуат Октаy.

Радни ручак је одржан иза затворених врата."

Најбитније је оно што су Ердоган и Додик разговарали иза затворених врата. Одговор на то ћемо добити, уколико утврдимо зашто су разговарали иза затворених врата. А то је зато, што Ердогану није одговарало да се јавно чује оно што је причао. И то даје дозу за оптимизам, колико и за забринутост. Може се рећи да је све добро прошло, обзиром колико се при Ердгогановој посјети Сарајеву Додику било осушило грло за говорницом, да га је издао глас и поред чаше воде крај микрофона.

Дан касније Додик изјављује испред отворених врата:

Српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик рекао је да ниједан политички циљ није вриједан жртвовања мира у БиХ.

"Нисам спреман да жртвујем мир ни за шта", рекао је Додик у интервјуу Ројтерсу.

Додик је поновио да ће се Република Српска повући из Оружаних снага БиХ, правосуђа и Управе за индиректно опорезивање БиХ.

Он је истакао да су три институције које представљају кључне стубове безбједности, владавине права и фискалног система, успостављене на основу одлука међународних мировних изасланика, да нису садржане у Уставу БиХ и да су се показале бескорисним.

Додик је навео да ће његов тим ове иницијативе, као и поништавање око 140 закона које су наметнули из ОХР, предложити парламенту до краја новембра.

"Повући ћемо наш споразум о заједничкој војсци и оставити рок од шест мјесеци за израду пропратних закона", рекао је Додик и додао да су ове снаге нефункционалне и прескупе.

Парафразирање Алије Изетбеговића са роком од шест мјесеци

Потпуно је јасно да се непрестаним нападима на суштину Дејтонског мировног споразума из 1995. године не може више попуштати. Но, супротстављање свему томе је стихијско и више заинтересовано да све то добро звучи у медијима, него што се на терену проводи било шта конкретно. Отуд и ти полугодишњи рокови.

Тако општу забринутост упослити и са овом реченицом, која треба да парафразира бисер наглашено контрадикторног и неодлучног вође муслимана, Алије Изетбеговића. Он је својевремено изјавио да је за "суверену БиХ спреман да жртвује мир", те је повео свој и друга два народа у бишој Социјалистичкој Републици БиХ у троипогодишње крвопролиће.

Та жеља за крвопролићем је још јака у политичкој и друштвеној елити Ефбиха, али и у фолклору. Тај саставак је највећа пријетња миру. Онај који би га могао рјешити једним потезом, односно телефонским позивом, јесте Ердоган. Ердогану тренутно не треба још један рат, али изразито глупо је што се било ко у Дејтонки доводи у ситуацију да се о рату уопште прича. А причају муслимани, који осим Ердогана имају и другог господара – САД.

Они који слушају САД и ЕУ, обично се самопроглашавају напреднима, љевичарима и либералима; док су у суштини то носиоци потпуно истих (ратних) политика према Републици Српској, у многим стварима далеко агресивнијих. Ту је опасност и уколико једна страна буде слушала Ердогана, да друга одбије помирљиве тонове и изналазак компромиса. То би нас све одвело ка даљем заоштравању.

У односу на САД, Турска прави много боље мировне иницјативе, од чега је аутопут Београд – Сарајево од историјске важности. Не само у инфраструктурној револуцији овог подручја, већ и у симболичком смислу. САД, пак, велики новац на домаћој територији улажу искључиво у медије и финансирање своје мреже друштвенополитичких послушника.

Сто милиона евра од малопривредника Орбана

Други радни ручак је био удешен полуприватно и наглашено малопривреднички. Додуше, не никако у четири ока плус преводилац, односно врата су била поприлично одшкринута, али далеко незваничније.

Није јасно да ли је на крају Орбан уопште и напустио територију Општине Лакташи, али управо је он приликом своје "посјете Бањој Луци" говорио о давању подршке малим и средњим предузећима из Српске.

А то је, признаћете, конкретна прича. Не треба занемарити ни тренутак када у формату 1:1, без икаквог удјела Сарајева, Будимпешта посјећује Бању Луку и не доводи са собом никаквог Бењамина Калаја. Све да Република Српска није испоштована у институционалном смислу, овај састанак је очигледно помињао оне ствари "од којих се живи", а које су често дефицитарне у српском политичком дискурсу.

Предсједник Владе Републике Српске, Радован Вишковић, потом изјављује да је том приликом договорено "оснивање мађарског фонда у Српској који ће на располагању имати око 100 милиона евра бесповратних средстава", те да ће се та средства "дијелити малим и средњим предузећима на простору Српске како би они што више унаприједили пословање и запослили нове раднике".

Мађарској фали коопераната?

За оне који размишљају од избора до избора и прес конференције до прес конференције ово може изгледати невјероватно. Но, Мађарска није држава од јуче, нити јој је Орбан премијер од прекјуче. Посљедњих 15 година је на челу ове земље и уколико на наредним изборима опет он формира владу, то би могло имати изразито позитивне посљедице на Републику Српску.

Са друге стране, идеолошка клима у Мађарској уопште не гледа благонаклоно на мигрантске таласе. У том смислу, види се и огромна разлика између Ефбиха и Српске, будући да се афроазијски илегални имигранти уопште не задржавају на српској територији. Продужавају ка Бихаћу и тамо животаре, окушавајући срећу у преласку на територију ЕУ. Оваквој политици, идеолошки, Српска одговара као још једна тампон зона на југу.

У привредном смислу, без да знамо шта тачно подразумјева тај "мађарски фонд" новац из њега већ унапријед наглашено неће бити улаган у велике производне капацитете, већ у мала и средња предузећа, која би онда вјероватно у прехрамбеној индустрији гравитирала ка накупцу из Мађарске. То је све у обостраном интересу, пошто локална и републичка власт у Српској већ деценијама нису у стању да омогуће постојање било каквог индустријског гиганта, у било којој области.

Два ручка – једна вечера?

Тренутна ситуација није озбиљна због Републике Српске, већ због истих оних политика које су 1991. године прве почеле насиље спремне да жртвују мир због суверене БиХ. Данас, уз негативан природни прираштај и одлив становништва у развијене земље Запада, ратовање за територију звучи смијешно свима, осим друштвенополитичким елитама у Ефбиху.

У том смислу, ова два пословна ручка Милорада Додика су веома значајна. Може се слободно рећи, да су обрнуто-пропорционални по значају, изразито малој пажњи коју су јој посветили медији. То је из разлога што у Српској медијску сцену потпуно диригују САД, ЕУ и Ефбих као подизвођач радова. И та политика ће прије или касније получити своје резултате, уколико се нешто не предузме.

Република Српска, негативном селекцијом кадрова, понајвише због непрестаног бирања власти и именованих функција по диктату САД и ЕУ, не у дипломатској дефанзиви, већ дипломатија не постоји. У међународном смислу је незнање огромно, а најбоље се може видјети преко тога ко су савјетници који окружују Милорада Додика. При том не алудирамо на хапшење за малу количину дроге једног од њих, већ напросто да ту нема никаквих ранијих заслуга, достигнућа и знања. Такви су и резултати

Све спада на једног човјека у име којег се представљају многи, а јасно је да се не зову Милорад Додик баш сви. И да је већина од њих карактера који продаје вјеру за вечеру, умјесто да се засучу рукави и искористе потенцијали два ручка.



Оставите одговор