Душан Тузланчић: Шекспир је моћнији од Додика, а Чехов од Мићића

У Бијељини је одиграна прва представа од Града основаног позоришта Семберија. А још боља вијест је та да су прсте у читавом подухвату уплели људи који у свијету позоришта имају име и презиме.

четвртак, 13 фебруара, 2020 / 14:36

Једна од њих је редитељ Душан Тузланчић, кога смо у Фронталу дуго наговарали да напише колумну или одговори на интервју са питањима општедруштвене тематике. На крају, морали смо сачекати да потпуно бијељински ансамбл одигра прву представу након 1991. (Злочин на козјем острву, режија такође Тузланчић) па да будемо сигурни да неће моћи да одбије.

Укратко: Човјек запослен у дистрибуцији филма, магистар драмских умјетности, дуго година глумац и режисер некадашњег бијељинског аматерског позоришта Сцена, 54 године, 40 мјесеци ратишта, 3 рањавања, 45 скокова падобраном, 20 научних радова из области маркетинга, у периоду од 1987 до 1994 добитник двоцифреног броја позоришних награда. Додаје да је редитељ прве професионалне позоришне представе у РС (Сага о УНПРОФОРУ, 1993. по тексту Исидоре Бјелице), коју су некако прескочили у писању историје, вјероватно зато што није направљена у Бањој Луци.

Заљубљеник у Бијељину, заљубљен и у позориште, коме враћа после дугог самовољног одсуства.

Након 1991. и последње представе одигране од стране градског ансамбла, неколико деценија прича како је Бијељини потребно позориште, неколико генерација студената са академије, пар њихових УГ позоришта, напокон прва представа званичног градског позоришта, Комедија ометена у развоју. Како се осјећате, Душане?

Тужно. Није то нека претјерана срећа кад ти неко у Сахари да чашу воде. Срећа је кад се не родиш у Сахари.

Не задовољно, јер је једна важна ствар приведена крају?

Немам ја никад потпуног задовољства. Ја сам један од оних редитеља који сања позоришни свети грал, једну представу после које неће више никада ништа морати да прича или некоме објашњава. А то није ниједна коју сам досад урадио. Све су оне исувише оптерећене садашњошћу, а то је ефемерис. Мрзим код себе ту плитку ангажованост, али ме оно чега се свакодневно ужасавам толико обузме у процесу рада, да на крају испадне да као нешто „ангажовано радим“, а то не волим.

Политичке перипетије око самог оснивања позоришта су биле дуге. Рекао си једном приликом да се плашиш да се оно роди „грбаво“. Да ли је избјегнута та опасност?

Није грбаво, лично сам помагао при порођају. Здрава, лијепа и крупна беба, са свим виталним функцијама. Али и даље нисам сигуран у шта ће израсти. Ја сам био акушер, нисам чак ни педијатар, а камоли љекар за одрасле. Засад са сигурношћу само могу да кажем да није мртворођенче. То је потврдила и критика и публика.

Позориште је компликована работа, ништа мање компликована од прављења електронског чипа или операције срца. Зато га не могу правити лаици. Свуда у РС, изван Бање Луке и Приједора, се 20 година истрајно гради мишљење да је позориште вид забаве, са два-три глумца „позната са телевизије“, двије столице, једним креветом и покојим гегом. Треба сад доћи до нивоа да неко схвати да тамо озбиљни људи раде озбиљан посао, и да једног дана држава и град морају да у то уложе годишње минимално колико улажу у једну школу. До тада, позориште мора да прави представе и путем њих свакодневно објашњава колико је озбиљно и потребно друштву. Ако издржи у том јуришу на вјетрењаче.

Да ли је сам почетак рада да се припреми представа био олакшање у односу на све остало прије тога, или је и ту било „занимљиво“?

Како да није било занимљиво. Позориште тренутно нема своју зграду, оно користи инфраструктуру Центра за културу. На првим пробама, долазили су да виде каква је то галама. Тамо је иначе по дану владао мир, као на гробљу или шалтеру у банци. Бину је позориште користило само кад је била слободна. Све друго је имало приоритет. Затим, глумци нису имали радни однос, првих мјесеци смо прекидали пробе кад глумци имају других обавеза, типа играју представе на другим мјестима, снимају, кад раде неке сасвим друге повремене послове од којих живе. Прави живи Хамлет у Мрдуши Доњој.

Глумци су, иначе, за четири мјесеца рада, пристали да раде за словом и бројем једну плату. Нико није знао на шта ће то све да изађе.

Затим, та велелепна зграда, споља љепша од свих позоришта у РС, има 101 технички проблем: кад нпр. у сутерену проба фолклор, на главној бини не можете изоловати звук, глумци готово не чују један другога. Бину сприједа обасјава словом и бројем 8 рефлектора, а једно 30 је фиксно постављено на начин такав да ми до данас није јасно чему служе. Од десет цугова, три су фиксирана као носачи нечега, итд, итд. Лијевог џепа на позорници готово да нема, а зграда је импресивних димензија. Портал је дречеће лакиран сјајножуто? Сви наши захтјеви или чуђења уопште никоме нису били јасни. У оваквој згради, вама нешто фали? Шта се сад они праве паметни?!

Али све је постајало лакше како је вријеме одмицало. Доста тога у односу према позоришту се позитивно промијенило од прве пробе до премијере. Велика је моћ позоришта.

Представа је рађена по мотивима комада Франсоа Раблеа, за кога кажу да је живио у шизофрена времена. И представа је замишљена као шизофрена. Како је пао избор текста, да ли се правила паралела са нашим временом?

Мени се први пут у улози редитеља десило да нисам учествовао у избору текста. Пристао сам да га радим на приједлог Умјетничког савјета, кад сам схватио да тај текст нуди начин да позориште каже граду и свијету шта мисли о тренутној стварности. Помиње се на једном мјесту у тексту „сипање сирћета у нектар“. То је отприлике рецепт за савремено позориште. Не знам која је корист од позоришта ако се ми незадовољни стварношћу и „високоестетизовани“ окупимо тамо и обраћамо сами себи неким језиком неразумљивим остатку друштва.

Мајсторлук је довести кваритеље стварности, и њихове климоглаве, ставити их на столицу и понудити им нектар. Кад се захвале, гуцну и кажу: „Види, па овде као да има мало сирћета?!“, онда их упиташ зачуђено:“ Јееел?“ И доспеш још. Тако ја замишљам позориште.

Са премијере представе: Комедија ометена у развоју

На твитеру смо видјели твит у коме се каже: Какво хируршки прецизно осликано стање друштва и културе… Па какво је стање, из твог угла? Да ли је у представи, онако како се то ради карикатуром, наглашено више ради јасноће? Или је остало нешто за следећу?

Власт, догматска ограниченост предрасудама и малограђанска очекивања од културе су мете позоришта од како је свијета и вијека, и нисмо ми ту ништа ново смислили. А твитераши вјероватно мисле на антички хор у овој представи, или како га је писац назвао Типичног Сељачину. Ја сам тај лик само видио и поставио као Хор Стварности. Све што тај човјек говори је последица јавног и већинског начина мишљења. Ништа нисмо измислили, само смо то попели на сцену. Е ако вам је тај лик прегласан, преглуп и препрост, размислите мало каква вам је стварност?

Истовремено, ставили смо хору у уста све што би непријатељи позоришта могли да замјере позоришту. Сад моћници имају прилику да кажу да позориште ваља, или, ако им не ваља, да се поистовијете с тим ликом. На вољу им.

Да ли је остало материјала за даље? Да богдо није. Нико сретнији од мене да је тако.

Коме данас уопште треба позориште?

„Сна’о, прво се гузица на’рани, па онда душа“, каже један лик у овој представи. Или мислите тако, или другачије. Правити позориште значи вагати јавно колико људи даје предност души над дупетом.

Говорило се да је у Бијељини лако распродати премијеру, па се намеће питање: Да ли Бијељина има публику, да напуни салу за прву и другу репризу?

Највеће благо Бијељине и јесте фини свијет који нема гдје и око чега да се окупи. Пуно су и власт и опозиција потцјењивали те људе. Нема политичке партије која може на добровољној основи да напуни салу ако на улазу тражи макар марку. Позориште може и кад тражи 50. Далеко је Шекспир моћнији од Додика, а Чехов од Миће. Зато ја морам да више волим Чехова и Шекспира, него Мићу и Додика. Јер су моћнији. Шалим се. А можда и не. Ја само тражим да се сви ангажују и дају шансу позоришту.

Са премијере представе: Комедија ометена у развоју

Могу ови тренутно моћни и да нам направе позориште, и да га у злато окују, и да те људе потцјењују и понижавају, па и да га затворе кад им се ћефне. А могу и користи од позоришта да имају. Зато ја кажем да позоришту требају сви. Град, република, Шекспир и публика. А позориште такође треба свима.

Једна од најмоћнијих институција савременог свијета, Црква хришћанска је, у појавном смислу, један од најпедантнијих ученика позоришта. Књига се може написати шта је све црква преузела из позоришта, у појавном смислу, наравно. Е, ако мудри и промућурни имају шта да науче од позоришта, имају и политичари.

Какви су даљи планови? Нове представе, гостовања, фестивали… Има ли финансијске конструкције за то? И да ли очекујеш помоћ републичког буџета, који традиционално заобилази све ван Бање Луке?

Ја нажалост, или на моју срећу, нисам укључен у организацију бијељинског позоришта. Урадио сам ову представу хонорарно, за сваки наредни пројекат који ми се буде радио, аплицираћу Умјетничком савјету, као и било који други редитељ. Мислим да бијељинско позориште има у плану три премијере годишње. С обзиром на то колико су режије поскупиле, а да ја ем наступам са дампиншким цијенама, ем ми не треба плаћати стан и храну у Бијељини, постао сам опако конкурентан, за макар једну режију годишње.

Наравно да мислим да оно има будућност. Захваљујући њему, Бијељина ће размјеном, добити прилику да барем 7, 8 пута годишње види друга, права позоришта. У Бијељини за 20 година, није гостовало ни 20 правих представа правих позоришта. Све што се публици нуди јесу полуестрадни пројекти, монодраме, дуодраме, представе без сценографије, костима, без ауторске музике, неријетко и без режије. Сад све то има шансу да изгледа другачије.

Помоћ Републике? Наравно. И то не ни мала, ни симболична. Мислим да то ове године мора да буде нека озбиљна помоћ, минимум ранга онима у спорту. Имам информације да надлежно министарство снажно престаје да мисли да се потребе за културом завршавају на приједорској петљи и на Клашницама, и то ме јако радује. Кажу и да ће ова година у РС, бити година позоришта.

А ако ме разочарају? Ја нити знам, нити хоћу да им одговарам другачије, него са сцене. Ето материјала за нове представе. Барем мени.

И да се разумијемо: ово што ја причам, причам само у своје име, за званичне ставове позоришта, морате питати оне који су тамо запослени.

Бијељина је дала неке људе који су у неким другим срединама оставили трага у позоришној умјетности. Отварају ли се могућности да сада дјелић свог знања пренесу у градско позориште?

Наравно. Сви се већ јављају, сви су итекако вољни, само им треба створити организационо-продукционе претпоставке. Миливоје Млађеновић, са својом импресивном биографијом и несумњивим регионалним позоришним ауторитетом је већ потписао двогодишњи уговор као умјетнички директор, и то се већ види по снази и одјеку прве представе. А надам се да је то тек скромни почетак. Кад на то додате једину врлину Бијељине која се не може никада оспорити – а то је удаљеност од Београда и Новог Сад на сат и по вожње, мислим да ово позориште итекако има будућност.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *