Душан Ј. Басташић: Шта ученици у Србији (не)уче о страдању Срба у Другом свјетском рату

Дванаест минута у читавом данашњем основно-школском образовању у Србији, посвећено је теми НДХ, Покољу, карактеру почињеног злочина, мјестима злочина, средствима и начину почињења злочина, жртвама, злочинцима и посљедицама злочина

недеља, 26 априла, 2020 / 12:36

Пандемијско зло које нас је снашло, условило је ученике да наставу прате путем интернета или на ТВ екранима.

Тако су и њихови родитељи добили прилику да поред увида у школске уџбенике, сазнају шта њихова дјеца уче иза затворених врата учионица.

Снимак екрана током емитовања лекције на РТС 1; Јадовно 1941.

Ученици осмих разреда основних школа у Србији, 6. априла су на РТС-у из предмета историја, пратили предавање наставнице Бојане Стевановић на тему: Други светски рат – ратна стварност и страдања.

Ова тридесетак минута дуга лекција готово у потпуности је била посвећена холокаусту, дакле злочину геноцида почињеног над Јеврејима, па би било далеко исправније да је названа – Образовање о холокаусту.

Дакле, онако како и гласи назив семинара који већ дуго година у Јад Вашему похађају наставници историје и књижевности из Србије и Српске. Једно од образложења за одлазак у Израел на „додатну едукацију“ је усвајање методолoгије коју би полазници по повратку користили за образовање о геноциду почињеном над српским народом.

Претпостављам да је и госпођа Бојана Стевановић била један од полазника семинара у Јад Вашему јер је готово педесет од укупно шездесет минута колико су трајале њене две лекције, посветила управо холокaусту, злочину геноцида почињеног над Јеврејима.

На почетку те прве лекције, наставница је упознала ученике да су историчари, злочин над Јеврејима, дуго називали геноцидом али да је савремена историографија уочила да је страдање Јевреја било много специфичније и много веће у односу на страдање Рома и Словена. Због тога је страдање Јевреја у Другом свј. рату названо посебним именом, Холокауст или Шоа.

Мада је удружење грађана Јадовно 1941. одлучило да злочин геноцида над Србима почињен од стране НДХ, који је и те како био по много чему специфичан и масован, именује као Покољ и позвало стручну и најширу јавност да то усвоји, томе се снажно успротивио управо онај дио научне заједнице, историчари који су директно укључени у пројекат образовања о холокаусту у Израелу.

Наставница је нагласила да се појам геноцид односи на планско уништење свих припадника једног народа, што свакако није тачно јер у дефиницији појма геноцид стоји да тај назив, поред осталог, подразумјева и злочин почињен са намјером да се дјеломично уништи једна национална, етничка, расна или вјерска скупина.

Када би наши ученици усвојили наук да се појам геноцид односи на планско уништење свих припадника једног народа, онда би посљедично могли закључити да НДХ над Србима није починила злочин геноцида јер је циљ њеног пројекта био да се побије трећина Срба унутар њене територије.

Да би било јасније „шта се иза брда ваља“, подсјећам шта на ту тему каже бањолучки историчар Драгослав Илић, који „успут“ речено,  удружење „Јадовно 1941“ јавно квалификује као антисемитско а терминолошку одредницу Покољ види као, како недавно рече, мртворођену идеју:

„Међународно право не познаје појам Холокауста већ геноцида извршеним над јеврејским народом. По чему се он разликује од геноцида? Пођимо од термина Холокауст ( у преводу “цијело спалити”). У НДХ је био план убити Србе и Роме унутар њене територије. Да ли је она била спремна убити и оне изван граница то остављамо као питањеРијеч је о уништењу одређене заједнице дјелимично. У случају Јевреја, по Хитлеровој замисли је заједница требала бити потпуно уништена. У том смислу Холокауст се издваја у односу на све остале геноциде. Геноцид над Србима је била “домаћа радиност” и не значи да су у том подухвату усташе биле инспирисане убиствима Јевреја. Али, исто тако геноцид над Србима не би био могућ да није било Холокауста. И то је један парадокс.“ (Извор: ЛИНК )

Вратимо се лекцији.

Говорећи о броју цивилних и војних жртава, приказан је слајд на коме пише – Југославија: 1 000 000. Да ли су у овај број укључене и жртве оружаних формација Независне Државе Хрватске, није прецизирано.

Приказан је и слајд на коме је видљиво да се нацистичка идеологија заснивала на антисемитизму и расизму па је речено да је нацистичка Њемачка усмјеравала свој геноцид против Јевреја, Рома и Славена.

Против којих то славенских народа, (опет) није прецизирано.

Ученицима је препоручено да потраже и погледају три играна филма (Пијасниста, Живот је леп и Шиндлерова листа) и један документарни филм (Три обећања), сви на тему холокауста.

У цијелој лекцији, ни на једном слајду није виђена ријеч, појам, назив Србин, српско, антисрбизам или Покољ.

Да ли се „подразумјева“ да су Срби сврстани међу Југославене и Славене, (опет) није прецизирано већ остављено ученицима да сами закључе.

Након емитовања ове лекције, на писану примједбу оца једног од ученика, да дјеца не уче о патњама сопственог народа кроз историју, већ уче о патњама других народа, одговорила је Татјана Мишовић, руководилац центра за развој програма и уџбеника и поред осталог навела слиједеће:

Три дана касније, приказана је путем РТС-а друга лекција исте професорке на тему: „Ратна стварност у окупираној Југославији“.

На самом почетку, учећи о подјели окупиране Југославије, речено је да је Независна Држава Хрватска створена од стране Трећег Рајха тако што је власт у њој препуштена усташком покрету.

Ни ријечи о томе да је то била држава у пуном капацитету са формирана сва три нивоа власти, оружаним формацијама, међународно призната од неколико земаља, благословена од стране католичке цркве и плебисцитарно, одушевљено прихваћена од хрватског народа.

Да је то била држава која је озаконила злочин, испланирала га и спроводила као државни пројекат.

Ученици би могли закључити да се ради о такозваној држави, марионетској, натуреној хрватском народу, препуштеној на управљање неком „покрету“.

Цијели садржај слајда под насловом „Геноцид над Србима у НДХ“, емитован је тачно двије секунде а текст наставница није прочитала јер је у тим тренуцима говорила:

„НДХ је организовањем логора, заправо радила на спровођењу своје политике, одстрањивања са територија своје државе, свих оних народа за које је сматрала да у њој не треба да живе. То су Срби, Јевреји и Роми.“

У две секунде емитовања, није било шансе да ученици прочитају реченицу: ЛОГОРИ У СТАРОЈ ГРАДИШКИ, СИСКУ, КОПРИВНИЦИ…

Тако је цјелокупно страдање Срба на подручју НДХ, сведено на Јасеновац.

Ни ријечи о логорима на Јадовну и Пагу, у Јастребарском, Крушчици, Горњој ријеци, Цапрагу, Земуну..

Ни ријечи о стратиштима у Доњој Градини, Пребиловцима, Ливањском пољу, Старом Броду и Милошевићима, Дракулићу, шарговачкој школи, Шушњару, по Банији и Кордуну, западној и источној Славонији, на Дубичким кречанама, Гаравицама.

Ни ријечи о крашким јамама, безданима Лике, Динаре и Херцеговине у којима су на најмонструознији начин убијане жртве.

Ни ријечи да је Покољ над Србима извршен у највећој мјери у њиховим кућама, на пољима, ливадама, богомољама.

Наставница поставља реторичко питање: „А ко су биле жртве?“ и одговара да су то били сељаци, обичан народ, жене, дјеца, мушкарци и да је процјењено да их је страдало више стотина хиљада.

Ни ријечи о томе да је НДХ, проводећи озакоњени државни злочин геноцида, Покоља, Холокауста и Порајмоса од свог установљења, настојала ликвидарати архијереје, свештенство и монаштво Српске православне цркве, солунске добровољце, богате трговце, банкаре, земљопосједнике, фармере, учитеље, умјетнике..

Дакле обезглавити народ и онда га елиминисати физичком ликвидацијом, покатоличавањем и протјеривањем.

На слајду под насловом: „У фашистичко-усташкој НДХ, убијана су и деца“ наведени су „у главу“ тачни подаци па се може закључити да су узети из неког пописа жртава. Из чијег пописа, није наведено а потребно је јер се са бројем од нпр. 42.791 убијеним српским дјететом до сада нисмо сусретали.

И то је било све о страдању Срба али и Јевреја и Рома у Независној Држави Хрватској.

Од укупно шездесет минута колико су трајале ове двије лекције, овој теми је посвећено свега дванаест минута.

Преосталих двадесетак минута ТВ лекције, посвећено је страдањима на подручју окупиране Србије.

Двоструко више времена.

Дакле поред једне цијеле лекције од тридесет минута, посвећене „злочинима о којима се учи у свим школама на планети“, у лекцији исте дужине трајања под називом „Ратна стварност у окупираној Југославији“, теми страдања Срба али и Јевреја и Рома у Независној Држави Хрватској посвећено је дванаест минута.

Дванаест минута у читавом данашњем основно-школском образовању у Србији, на тему НДХ, карактеру почињеног злочина, мјестима злочина, средствима и начину почињења злочина, жртвама, злочинцима и посљедицама злочина.

Без и једног наведеног примјера, описа предратног живота, страдања, преживљавања, судбине Српчета, Српкиње, Србина или српске породице, српског села, богомоље, православног свештенослужитеља.

А таквих примјера и свједочења је много и није их тешко наћи.

Без и једног препорученог документарног филма или репортаже о Покољу, књиге, изложбе, интернет сајта. А има их много.

Без свега онога што се могло чути и видјети у преосталих двадесет минута лекције о страдањима на подручју окупиране Србије.

Одмах на почетку, уз низ фотографија и подсјећања професорке да су ученици требали погледали филм „Три обећања“ који је препоручила, представљено је страдање јеврејске породице Калеф, која је живјела у Београду.

Мајку и две дјевојчице, током рата, крио је и спасио Словенац, католички свећеник отац Тумпеј.

Лекција се наставила слајдом под насловом „ Организована су три логора у Београду“ и учењем о логору „Старо сајмиште“, Хилди Дајч убијеној на том мјесту и камиону душегупки у коме су гушењем издувних гасова, убијани Јевреји.

Професорка је јеврејски логор Земун смјестила у Београд и именовала га као Старо сајмиште, по мјесту гдје је формиран и подучила да су ту убијани Јевреји и Роми.

Дакле, ни ријечи истине да Judenlager Semlin није формиран у Београду него у Земуну који је тада био унутар граница Независне Државе Хрватске, да су управу чинили искључиво нацисти и да ниједног Србина ту није било на служби.

Још теже пада прећутана истина да су на то исто мјесто у другој фази логора (Anhaltenlager Semlin – Прихватни логор Земун) допремани, логорисани, мучени и убијани Срби. Највећи број њих са подручја Козаре и Поткозарја, Кордуна и Баније.

Прећутана је истина да су највећи број жртава логора Земун чинили Срби и да је њих преко 6.500 сахрањено на јеврејском дијелу гробља у Земуну.

На тој, по свему судећи највећој појединачној масовној гробници жртава Покоља, парастос је по први пут служен 10. маја прошле године у организацији удружења Јадовно 1941. из Бање Луке и Београда.

Молитвени скуп Србима Козаре и Поткозарја убијеним у логору Земун

На крају..

Оне још увијек живе, ријетке преживјеле жртве, потомке и поштоваоце жртава Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ, вријеђа и боли начин на који се уче и оно шта уче данашња дјеца о том злом и страшном времену.

Нико пристојан и одговоран не може имати ништа против да се о холокаусту, злочину геноцида почињеним над састрадалним јеврејским народом учи у школама Р. Србије и Р. Српске.

Камо среће да је наша академска заједница смогла снаге и знања да сама утврди методологију и испише садржај образовања о геноциду почињеном током Другог св. рата над Србима, Јеврејима и Ромима.

То би било достојанствено, хришћански и национално одговорно, враћање дуга жртвама, њиховим потомцима и сународњацима.

Умјесто тога, усвојена је методологија и садржај исписан у иностранству.

Може ли страдање и једног другог народа током Другог свј. рата, за српског ученика бити специфичније,  „ексклузивније“, веће, болније идентитетски препознатљивије од страдања његовог сопственог народа?

Да ли је примјерено да се у лекцији о којој је ријеч, са фотографијама и неколико реченица помену логори у Шапцу и Нишу а не помене комплекс логора Госпић – Јадовно – Паг, први ликвидациони центар НДХ, помно планиран и изведен државни злочин у коме је убијено 38.000 Срба и 2.000 Јевреја?

То се може изоставити, тј. мање је важно за ученике у Србији јер се то стратиште данас налази ван граница државе Србије?

Неко је одлучио да историју и наук о српском страдању цијепа по данашњим државним и административним границама?

Тешко је прихватити да се прије приче о страдању породице Калеф из Београда, ученицима у Србији не исприча нпр. прича о страдању породице Трипка Ћирића из Пребиловаца.

Трипко Ћирић

Нађен је заклан са сином у наручjу, у Долу испод села 5. августа 1941. године. Његове кћерке: Стана (26), Јока (21), Дара (19) и близанкиње Сава и Радоjка (17) силоване су и бачене у jаму Шурманци. Супруга Стана (рођена Надаждин) и jош четири кћерке, Стоjа (14), Славоjка (10), Неђа (8) и Ангелина (5) скончале су живот у jами. Све су убиjене у истом дану 6. августа 1941. године. Ћирин син се звао Слободан и 5. августа 1941. године био jе стар само три године.

Запис о топониму Ћирина кућа

Зашто би било непримјерено да се прије приче о страдању Хилде Дајч, не исприча она о кланој а недокланој Зорки Делић Скиби или прича/свједочење било којег другог дјетета из књиге Душана Бурсаћа: АНЂЕЛИ У ПАКЛУ

Душан Бурсаћ: Анђели у паклу

Ако је, као што се на више мјеста може прочитати, непожељно да дјеца у основној школи слушају о клању и бацању жртава у јаме јер то на њих дјелује трауматично, у којој мјери је мање потресно слушати о убијању дјеце гушењем у камиону душегупки што је у овој лекцији прилично детаљно описано?

Може ли се српске ученике, гдје год они живјели, учити о Крвавом октобру а изоставити наравоученије о Покољу у бањалучким насељима Мотике, Шарговац, Дракулић и у руднику Раковац?

Обиљежавање 78 година од страдања ученика у Шарговцу

Тамо су усташе 7. фебруара 1942. године на најмонструознији начин убиле 2.300 Срба, међу којима и 551 дијете. Међу убијенима, без испаљеног метка, била су 52 ученика шарговачке Основне школе.

Зашто се поред четири препоручена филма на тему холокауста, ученици у Србији не позову да погледају документарни филм урађен у продукцији РТС-а, бриљантно остварење аутора Стевана Костића „НДХ – Страх – Понор – Мук“?

Да ли за овакве „лекције“ знају они који су одговорни за процес образовања у основним школама Србије? Министарству просвјете, Центру за развој програма и уџбеника.

Хоће ли реаговати највише институције Р. Србије и Српске православне цркве у чијој је компетенцији (поред осталог) изучавање и чување сјећања на геноцид(е), Музеј жртава геноцида у Београду и Одбор за Јасеновац и остала стратишта САС СПЦ?



6 КОМЕНТАРА

  1. Још од предшколског узраста треба увести предмет звани „покољ“ да би се деца правилно психолошки развила и да не би имали страха од ножа и прекланих вратова. Мој мали допринос је ова романтична прича деветогодишњег Ферхата Абдића који се спасао покоља. Ово се треба читати деци на школским излетима, пред спавање, и у свим другим приликама јер надграђује ум и развија тело.
    Feđine priče iz Drugog svjetskog rata.

    Dovelo nas u seosku školu. Prije toga mi djeca se igrali, ljeto je bilo, toplo bilo, šejtani u nam igraju, kao da rat nije. Kad počeše pucati s austrijske tvrđave. Vide se bljesci. Napali nas Samardžići i Rogani, najopasniji četnici iz mog kraja. Starci nam oko dvanaest kažu: ‘Svi u školu’. Tamo nađemo muslimanske familije iz drugih sela, došli da se sklone. Branili nas muškarci puškama. Ali četnici provale: bilo ih je pet-šest stotina i gotovo sve sam ih poznavao. Obučeni kao ovi današnji. Svi s ukrštenim kostima na kapi i s nepostojanim ‘h’. Moj otac se zvao Mahmut, ali je cio život, sve dok ga nisu zaklali, za njih ostao Mamut, ćaća ih nepismeni! Iza pokolja četnici su uklonili sve tragove. Samo se našla lubanja malog djeteta.
    Moja majka me zvala Baksuz, a ja jedini se spasio od pokolja. Dala mi kocku šećera da joj ne bježim, jer ne razumijem o čemu se radi, a šejtani mi ne daju da ostanem na jednome mjestu. ‘Evo ti, baksuze, kocka šećera. Da mi ne bježiš.
    ‘ Naiđe Dušan Popara. Kasnije je prešao u partizane i umro na Ilidži kao građanin od svih poštovan. Udari Dušan kundakom moju sestru. Najstariju. ‘Joko’, veli, ‘odvedi ovo te isprči.’ Odvedoše je trojica-četvorica. Čuju se njeni vrisci: ‘Majko moja, majko moja.’ Majka mi pusti ruku i uhvati se za kosu. I trga po pune šake kose, vrti se oko sebe i jauče: ‘Rapka moja, Rapka moja.’ Ostale moje sestre samo je gledaju ovolikim očima i šute.
    U taj čas ja sam postao starac. Kao da sam za sekund postao starac. I zauvijek starac. Niko sad ne zna, pa ni ja, koliko mi je stvarno godina. Tada mi je bilo devet. Ja kasnije nisam stario. Meni nikad nije bilo više godina nego onda kad sam slušao sestrinu vrisku. Njene krike nosim čitav život. A možda ću ih čuti i u kabur kad legnem. Lijepa mi je bila Rapka kao slika. I taj starac od devet godina u sekundi je shvatio sve: kad se jedan četnik popeo na zid i kazao: ‘Hajde ti’, ne znam kome, možda meni, možda nije, ali kao da je rekao meni, ja sunem ko munja i pobjegnem preko nekih zidina.
    Bježeći vidio sam kako četnici ganjaju muslimane kroza selo: ‘drži ga, majku mu jebem’, kako ih fataju i kolju, i od toga sam bio prestravljen kao zadnja živina. ‘Pobježe Ture’, vikali su za mnom. I nahuškali su za mnom pse. Da su bili psi goniči, stigli bi me lako. Ali su bili džukele.
    To je najduži dan u mom životu. Ne znam kako je u njega moglo stati toliko. Valjda si čuo, za vrijeme opsade Sarajeva, vic o japanskom kanisteru koji nije veći od šibice, a u njega stane dvadeset litara vode. Takav je i meni bio onaj dan kad sam ispod četničkoga noža pobjegao.
    Kraj jedne baštice. To su komadi plodne zemlje, ograđeni stablima, najčešće hrastovim, unutra se sije krompir, plodno, krompiri kao dječje glave budu. Kraj te baštice, jedna žena mi viče: ‘Mali, bolan dođi, pomozi mi, izvadili su mi oči’.
    Kasnije sam razmišljao: kako je
    kako je znala da sam dijete? Valjda po mome dahtanju. Jer ja sam trčao ishaviješten, a dijete, kad trči, dahće sitno kao kerče. A valjda i po toptanju mojih nogu? Osjetila je da sam dijete i zove da joj priđem i pomognem joj. Ali ja sam toga dana bio starac. I razmišljao bistro kao zvjere koje je riješilo da ga niko ne uhvati. Znao sam, šta znao, kožom sam osjećao da u blizini ima četnika. Možda su je oslijepili i tu ostavili da pomoću nje fataju ostale? Ja sam bio starac koji zna sve, vidi sve, razumije sve. Znam da su četnici tu negdje, mirišem da su tu, u blizini, čekaju da me šćape. Pa sam iz sve snage protrčao kraj nje, nije mi ni na kraj pameti bilo da se zaustavim. Jer je bila opšta ludnica. Bježanija na sve strane
    Vriska na sve strane. Gore kuće na sve strane. Miris paljevine na sve strane. Četnici fataju i kolju na sve strane.
    Dok sam bježao, ne znam tačno gdje, jer sve se bilo sastavilo u jedno, kao da sam bježao kroz sto sela a opet kao da je bilo samo jedno: koliko god bježao, nikako da odmaknem od mog sela gdje sad kolju moju familiju. Ne znam gdje, kažem ti, ali sam vidio jednog ubijenog i seosku krmaču kako je zarovila njušku u njegov stomak. Rokće i raskida utrobu. Jede džigericu.
    A od kuća Kusturičinih dere se jedan brko. To mjesto se zove Požar. Kod groblja zarobljavaju domobrane. Jedan domobran bere pritku i vadi bijelu maramicu, jer se onaj brkonja dere odozgo: ‘Predaj se, jebem ti majku’. Domobran maše pritkom za koju je vezao maramicu. Drugi četnik dotrča s druge strane: ‘Majku ti jebem’, pa ga kundakom u kičmu. To nisam vidio više nikad. To čovjek ne bi vjerovao: valjda mu je slomio kičmu, i tijelo mu je, gornji dio, ko prelomljeno, skroz unazad palo do zemlje. A noge stoje. Pa se skljoka.
    Kad sam se skrio od metaka iza jedne baštice, dečko koji je bio skriven kaze, ‘Fehime ja cu stobom’. ‘Ajmo onda.’ Hoće da ide uz cestu. ‘Ne tuda, ubiće nas’, velim. Ali on hoće tuda. Nisam ga mogao ubijediti da se tuda ne smije. Nisam mu mogao objasniti da je meni sto godina i da znam sve.
    Ja idem s jedne strane baštice, a on sa druge. Kad je došao do nekolicine Srba koji su gonili opljačkanu stoku, barem hiljadu ovaca, uhvati ga jedan, zgrabi ga za kosu, izdiže, prekla ga u jednom potezu, baci ga na zemlju. Nikad neću zaboraviti. To kako su se njegove noge trzale: prvo obje, ko da se upinje da ustane, pa jedna stane, a druga se grči, pa se obje umire, pa opet se trzaju, ali sve slabije, i prestadoše napokon, poravnaše se sa zemljom. To se ne zaboravlja.

  2. За зло које се десило Србима у Хрватској многи криве католичку цркву, хрватски наци(онали)зам, српску наивност, југословенску идеју, Запад, комунисте, масоне итд.
    Вјероватно је све ово по мало утицало на зла дешавања, али код Срба нема озбиљних истраживања која би ове узроке на неки начин квантификовали тј. дали им реалну оцјену утицаја.

    Свако кога интересују ови догађаји и ко се тиме озбиљно бави је на неки начин истицао неки примарни узрок, у зависности од свог опредјељења. Српско свештенство ће на прво мјесто узрока ставити католичку цркву, љевичари Запад, антикомунисти комунисте, модерни (шешељизовани) српски националисти ће удробити помало свега од набројаног.

    Међутим, један врло битан догађај који је утицао на касније догађаје је некако остао по страни, а о њему се понекад оглашавају само усташе, са строго цензурисаним погледом на догађаје. Наиме, ради се о Раковичкој буни која се догодила 1871.године у српским селима сјеверно од Плитвичких језера.

    Тај догађај Хрватска странка права узима као почетак стварања независне хрватске државе и датум када се први пут у боју чуо проклич “За дом спремни“.

    По хрватској историографији тај устанак је повео Еуген Кватерник, а помоћници су му били Вјекослав Бах, Антоније Ракијаш и браћа Ђујић. Ракијаш и браћа Ђујић су били Срби. За мјесто устанка је одабрано српско мјесто Броћанац које се налази између Слуња и Раковице, а разлог томе је што су браћа Ђујић били становници Ђујића Брда, засеока код Броћанца.

    ХСП је послије аустријско-угарске нагодбе остао разочаран јер су идеалистички и без реалног
    основа сматрали да се требала направити тројна нагодба, аустријско-угарско-хрватска. Мислили су да по “хрватском државном праву“ сва територија монархије насељена јужним Словенима штокавског говора треба да припадне Хрватској. То је са реалне стране био суманут захтјев, Еуген Кватерник као борбен човјек и идеалиста је дошао на идеју да у побуну укључи и Србе који су до тада сматрани “Царским људима“, али је том истом нагодбом дошло и до укидања Војне крајине чиме су Срби из тих крајева на неки начин остављени без занимања.Кватерник је знао за то њихово незадовољство и то је свакако хтио искористити. То значи да је Брозова представа да дође у Србију дизати устанак већ имала своју премијеру у Крајини.

    Да сада даље не улазим у ову тему јер бих требао написати научни рад, истаћу неколико контра-аргумената на аргументе на које се позивају праваши:

    ПОЗДРАВ ЗА ДОМ СПРЕМНИ

    Праваши тврде да је тада први пут изговорен овај проклич. Ако је то тако, а по свему судећи јесте, онда треба имати у виду да је Србин Радован Ђујић као војни вођа устаника био тај који је пред њиховим стројем тим прокличем поздравио усташе (устанике). Термин усташа је архаизам од термина устаник и код Срба је био у употреби све док није компромитован усташким злочинима. Према томе, историјска чињеница је да је први војник који је узвикнуо “За дом спремни“ Србин и то са презименом Ђујић.

    ИЗДАЈА И ПРОПАСТ УСТАНКА

    Хрватски праваши у својим лажима за пропаст окривљују Србе који су их наводно издали. То је лако демантовати из два званична податка из царске документације у којој је прибиљежено да је било договорено да у Плашком, гдје су се устаници упутили, њих благослове и православни и католички свештеник. Међутим, католички свештеник је побјегао, па је усташе (устанике) благословио само православни свештеник.
    Други детаљ који царска документација наводи је да су од 10 заробљених војника приликом погибије Кватерника, Баха, Ракијаша и брата Радована Ђујића, 8 било православних и два католика. И то говори о саставу националном саставу устаника и о томе ко је до краја остао уз вође устанка. Радован Ђујић је успио да се пробије из обруча и са још неколико сабораца отишао у БиХ и касније се пребацио у Србију.

    ЛАЖ ДА ЈЕ КРАЉЕВИНА БИЛА МАЋЕХА ХРВАТИМА

    Тијела Кватерника, Баха и Ракијаша су припадници Огулинске регименте царске војске, која је угушила устанак, закопали без опијела у оближњу њиву у Раковици гдје је гробница 50 година била без обиљежја и готово заборављена.
    Успоставом Краљевине СХС обновио се мит о том устанку јер је свако ко се бунио против А-У сматран позитивном историјском личношћу. Уз највише државне почасти тијела све тројице су пренијета у загребачку катердралу (и Ракијаш који је био православац).
    Усташама из ХСП је тешко признати да нису смјели ни зуцнути о Кватернику све до доласка Срба, а камо ли обиљежити гроб.
    А на спомен плочи у загребачкој катедрали данас стоји да су они због издаје убијени у засједи. Иронија је да се та плоча налази у катедрали цркве чији је свештеник први издао устанике побјегавши из Плашког гдје је требао балгословити усташе (устанике).

    Ово пишем само из разлога да се покуша схватити одакле се вуче тај усташки комплекс од Срба. Ништа у ослободилачкој повијести на коју се радо позивају не могу наћи, а да Срби нису главни судионици.

    Ево ја Симо П. Ороз тврдим да је чак и поздрав “За дом спремни“ украден од Срба јер су Срби у Хрватској били војнички сталеж који се тим војничким поздравима служио, а не Хрвати. Они су били земљорадници.

    Друга ствар је шта је било касније са тим поздравом, као и са појмом усташа. Они су трајно компромитовани код Срба, али вриједи искон тих појмова усташама набијати на нос. Ваљда кад сазнају да ни то није њихово, има наде да ће се тога одрећи и смислити нешто гдје нема Срба као учесника.

  3. Заборавио сам рећи да се штаб устаника налазио у Раковици у кафани чији је власник имао презиме Вучић.
    Ђујић вођа устаничке војске, штаб у Вучићевој кафани.
    Није лако бити праваш!

  4. Само два коментара. Ћуте учитељи, нааставници, професори Историје, доктори Историје, професори Универзитета. Сви ћуте.

  5. Када се прочита чланак аутора Душана Басташића, поставља се питање да ли истину о огромним злочинима почињеним над Српским цивиним становништвом треба више или мање објављивати да младе генерације буду довољно обавијештене о звјерствима које су починили Хрвати католици, значајно потпомогнути муслиманима из БиХ. Иначе ће им остати само „оно што понесу из куће“. Душан Басташић се јавно побунио када се видјело, помоћу наставе на даљину, колико мало ученици у Србији уче о страдаљимљ Срба западно од Дрине у 2. св. рату. Али ни једним детаљем он не сугерише нешто другачије за друге народе и религије у окружењу. Као реакцију на овај чланак, један муслиман под именом Zeiss је објавио детаље гнусног злочина над муслиманима, као доживљај и причу једног дјечака од 9 година. То је одговор Zeiss-a на документоване историјске прилоге Душана Басташића.
    Људски је да се сви почињени злочини, без обзира на вјеру и нацију, нипошто не умањују а поготово не скривају. Понекад је потребно да себе и друге изнова подсјетимо на страхоте 2. св. рата. Познато је да су за вријеме нацистичке и расистичке Хрватске државе Срби били стављени изван закона, а муслимани су били дио власти са Хрватима. До поглавника А. Павелиће била су два доглавника муслимана. Џафер Куленовић из Бихаћа и Адемага Мешић
    из Тешња. Муслимани су званично прозвани „хрватским цвиећем“. До капитулације Италије, септ. 1943. Срби су били знатна већина у свим партизанским јединицама на територији НДХ

  6. Мирко, наставак,
    Од тада муслимани и Хрвати постепено почињу прелазити у вјероватно побједничку партизанску војску. До 2. св. рата, Срби су били већински народ у БиХ (попис 1931), а послије рата су то постали муслимани, јер су пуно мање изгинули као цивилно становништво.
    Још једном понављам, све злочине објављивати а никамо умањивати или скривати.
    Све недужне жртве заслужују да не буду заборављене.
    Свако поштовање Др. Душану Басташићу за неуморни рад на објављивању непреболних историјских истина.

Коментариши