Душан Басташић: Највећа битка за очување сјећања о геноциду – води се против Срба

Са предсједником Удружења Јадовно 1941 разговарали смо уочи Прве међународне конференције о овом логору смрти (након 70 година!) и сазнали неке скандалозне детаље о српском односу према сопственој традицији. Један од главних разлога избијања и крвавости прошлог рата, као и могућности да се Срби међународној заједници лажно представе као агресори, било је опште незнање о […]

среда, 22 јуна, 2011 / 13:45

Са предсједником Удружења Јадовно 1941 разговарали смо уочи Прве међународне конференције о овом логору смрти (након 70 година!) и сазнали неке скандалозне детаље о српском односу према сопственој традицији.

Један од главних разлога избијања и крвавости прошлог рата, као и могућности да се Срби међународној заједници лажно представе као агресори, било је опште незнање о Другом свјетском рату и геноциду који је почињен од стране Независне Државе Хрватске. И то прво међу Србима!

Данас, као да се српске државне институције још увијек нијесу научиле памети. Људи који самопрегорно раде на откривању истине и њеној презентацији у свијету, не само да се не помажу и наглашено запостављају од доносиоца одлука у овој земљи, него се и отворено опструишу у напорима да обаве најпречи посао у превенцији геноцида – очување сјећања на исти.

Фронтал.РС у разговору са појединцем који је заиста за сваку похвалу, дознаје детаље о томе шта нас све чека у напорима да се достојно обиљежи 70. година комплекса усташких логора Јадовно 1941, а при свему томе чињеница да ће они који буду жељели да иду на комеморацију на само мјесто злочина – морати сами да плаћају превоз (!?!); довољно говори о памети и далековидости српских државних творевина.

Стратешки пројекат Удружења Јадовно 1941 је Прва међународна конференција. Шта она значи и да ли је све спремно?

Конференција је један у низу пројеката, који су се одигралу у протеклих годину и по дана. Од одређивања Дана сјећања на Јадовно, преко првог обиљежавања прошле године 26. jуна на Велебиту код Шаранове јаме, те у Сланој на острву Пагу, када су одржани први парастоси, до организовања Прве међународне конференције о комплексу усташких логора Јадовно-Госпић 1941; која ће се одржати у Бањој Луци у Вијећници Банског двора 24. И 25. јуна ове године.

Организатори конференције су наше удружење и Институт за савремену историју из Београда, који нам пружа велику подршку. Недавно се организацији прикључила и Академија наука и умјетности Републике Српске. На конференцији је предвиђено учествовање 17 излагача који долазе из Израела, Италије, САД, Русије, Њемачке, Аустрије, Хрватске, Србије и Републике Српске. Од ових 17 излагача, њих 15 су или магистри или доктори историјских наука или уважени професори.

Никада до сада, за 70 година, није одржан ни један округли сто везан за Јадовно, а врло мало је и научних радова и прилога везаних за јадовинско стратиште, тако да много значи организовање једне, не само међународне конференције, него и научног скупа.

Чињеница да су се на наш позив одазвали такви ауторитети као што су Рафаел Израели, Ефраим Зуроф, Мелита Швоб, Александар Нећак, магистар-јеромонах Јован Ћулибрк – свједочи на неки начин да су људи из историјских кругова са радошћу чекали да се једна оваква конференција одржи.

Зашто смо на њу чекали 70 година?

Ја бих рекао да је то ствар континуитета у скривању истине о јадовинском и госпићком стратишту. То прикривање је почело непосредно по затварању логора, августа 1941. године, а посебно након капитулације Италије 1943. године када је велики број кољача са Јадовног завршио у пртизанским редовима.

Дакле, од тад креће то сакривање. Знамо да је у вријеме Брозове историографије, Јасеновац узет као парадигма свих наших страдања и стратишта у Републици Хрватској, а њих, поред Јадовна, било још много више.

Јадовно треба посебно истаћи као први сабирни центар, први логор смрти у Европи, претечу Јасеновца. Дакле, опет ћу напоменути, да је и оно мало преживјелих логораша Јадовна, оних које усташе нису стигле побити до доласка Италијана, да су то били први јасеновачки логораши.

Нажалост, тек 1987. и 1988. године, истина о Јадовну почиње излазити у јавност, онда нас затиче посљедњи рат, да би послије рата, чини ми се, наставили са оном инерцијом односа према нашим стратиштима и страдањима у НДХ. Тако имамо ситуацију да у данашње вријеме неки људи у институцијама, чија је компетенција Други свјетски рат, страдња у овом рату, настављају са том инерцијом занемаривајући, рећи ћу и отворено – опструишући све активности везане за нека друга стратишта мимо Јасеновца.

Да стање буде горе, чак и уз пажњу коју придају јасеновачкој теми исто праве грешку. Зато што је, тренутно, границом која ту пролази и дијели Јасеновац и доњоградинско стратиште, у својој пракси и активностима располућују то јасеновачко и доњоградинско стратиште, посјећујући и обиљежавајући само стратиште у Доњој Градини, а занемарујући оно у Јасеновцу.

Шта ћемо онда рећи и шта се онда чудимо, када стратишта која се налазе дубоко у територији Хрватске, као што је комплекс логора Јадовно, као што је логор Јастребарско, логор у Копривници, логор у Сиску, логори за жене и свештеничке породице, који су скоро заборављени и који се не помињу.

Мислим да је ово велики напредак, што смо се успјели на неки начин изборити, мада није било лако, а највише са Србима, да се достојно обиљежи и научно верификује Јадовинска трагедија.

На чију подршку сте наилазили у току расвјетљавања геноцида у НДХ на подручју Велебита и Јадранске обале, а чија је била очекивана, а изостала?

Из удружења сам послао преко 250 писама на адресе у Републици Српској, а и институцијама БиХ, Републици Србији, Републици Хрватској, представницима српског народа у Хрватској… Нажалост, поред Института за савремену историју из Београда и поред велике помоћи Министарства вјера и дијаспоре Републике Србије, лично министра Срђана Срећковића, значајнија помоћ осталих институција је изостала.

То је разумљиво, не зато што те институције не желе помоћи организацији Конференције о Јадовну. Мислим да је главни разлог у томе што они о Јадовну не знају довољно, или још горе, не знају ништа. Интересантно је да сам послао писма свим српским странкама у Републици Српској и Србији, а једини одговор и симболичну помоћ, то треба рећи, добио сам од Странке пензионера Републике Српске.

Ни једна друга странка није се удостојила ни одговорити!

Морам са жаљењем рећи да од министарстава у чијој су компетенцији ове теме, или у чијој би барем требале бити, а то су Министарство просвјете и културе Републике Српске и Министарство рада и борачко-инвалидске заштите РС, којима сам упутио по два писма, званично на меморандуму са печатом и потписом, предано на протокол, нисам до данас добио ни једне једине ријечи одговора, али ево надам се да ових петнеаестак дана до конференције, да ће се нешто десити.

Добио сам најаву и назнаку сенатора Арија Ливнеа да ће Влада РС помоћи Конференцију са одређеном сумом, до данас то није било, али чврсто вјерујем и држим га за ријеч да ће то бити испоштовано. Морам рећи и да је Град Бања Лука помогао конференцију.

Ипак, најзначанији дио средстава дошао је од стране симболичних уплата потомака и поштовалаца жртава и појединих предузећа из Републике Српске.

Уморите ли се некада с обзиром да се највећа битка око тога да се од заборава спаси, не само Јадовно него и сва друга стратишта из Другог свјетског рата, води заправо против сопственог народа? Шта вас гони да наставите даље?

Ово што радим, радим у склопу невладине иницијативе, удружења грађана, дакле мимо својих редовних обавеза, бриге за егзистенцију и бриге за породицу у ово вријеме кризе. Наравно да сам суочен са видом искушења, да не кажем разочарења, али рецимо да ме ражалости однос неких људи и институција према овој теми. Тачно је то што кажете, да се, потпуно несхватљиво али тако – највећа битка да се то историјско сјеање спаси од заборава, води против припадника сопственог народа.

Помогнем себи на начин да увијек помислим да је оним мојим ђедовима и стрицу од 18 година, много теже било пролазећи кроз оно кроз шта су пролазили над оним крашким јамама и да је то много теже од овога кроз шта ја пролазим.

Онда је том искушењу да се свега оставим лакше одолити, а онда и добијем елан да кренем још већом снагом напријед. Нема предаје.

Недавно је у Бањој Луци била Конференција о Јасеновцу, на мало озбиљнијем нивоу. Како генерално оцјењујете ту конференцију и да ли је декларација која је донесена том приликом, само још једно мртво слово на папиру или сматрате да ће неки од регионалних парламената одлучити да је усвоји?

Мада је мало удружења грађана која се баве нашим стратиштима из НДХ, нажалост од организатора Конференције о Јасеновцу, нисам у удружењу добио позив. Сазнао сам из медија да се конференција одржава, па сам јој и присуствовао.

Конференција је најављена као Пета међународна конференција о Јасеновцу, а онда сам у програму видио да уопште не пише Јасеновац него пише “Пета међународна конференција о комплексима усташких логора и стратишта НДХ“, или тако нешто. Један број излагача је излагао о неким другим стратиштима у НДХ, али је то било апсолутно недовољно и Јасеновац је доминирао као тема.

Што се тиче декларације, мало је било необично да је нама учесницима декларација била прочитана. Примједбе на декларацију нису биле дозвољене, него је речено да се напишу примједбе и доставе организаторима, јер ће се након конференције размотрити које примједбе ће бити уврштене.

Међутим, недуго након тога, декларација је дата на гласање и изгласана је. Према томе, ја бих рекао да је то било у добром маниру добро познатог демократског централизма. Не вјерујем лично да ће ова декларација имати неког ефекта, зато што је намјера организатора да се декларација упути парламентима земаља у региону и свијету.

Међутим декларацију парламентима, треба да упути парламент. Према томе, декларацију је требало да изгласа, изда и упути Народне Скупштине Републике Српске и Скупштина Републике Србије, а с друге стране мислим да у једној таквој декларацији нема мјеста бројкама.

Шта је све планирано за Прву конференцију о Јадовну и како мислите да ће то протећи ове године?

За обиљежавање 70. годишњице и служења парастоса јадовинским мученицима, предкомеморативни скуп и сабрање ће се одржати 26. јуна у 12 часова на Јадовну код Шаранове јаме а предвиђен је парастос и на острву Пагу на подручју логора Слана.

За разлику од прошле године када је тај скуп био организован од стране Српског народног вијећа, Савеза антифашистичких бораца и нашег удружења Јадовно из Бање Луке, ове године организацију скупа предводи Одбор за Јадовно Горњо-карловачке епархије, који смо формирали прије неколико мјесеци, СНВ и наше удружење.

Мада добра комуникација са СНВ изостаје и мада смо ми са стране удружења, прије неких 6-7 мјесеци, у циљу обнове споменика код Шаранове јаме, обезбиједили и прибавили сву архиву и документацију, пронашли вајара који је то радио, удубровољили га да дође у Загреб на састанак, удобровољили га на састанку у СНВ да се човјек прихвати тог посла, након тога, до дан данас, нисмо добили ни једну информацију да ли се тај споменик обнавља и да ли ће он бити обновљен.

Недавно је на састанку, у Одбору за Јадовно Горњо-карловачке епархије, један представник СНВ рекао да изгледа да ће тај споменик ипак бити обновљен. Жао ми је што “нисмо у току“, а речено је и да ће бити обновљена и спомен плоча у логору Слана на острву Пагу, чију смо реплику освјештали прошле године и која је, као што знате, након два дана поново уништена.

На парастосу и комеморацији очекујемо већи број поштовалаца и потомака, како из Српске, тако и из Србије у организацији Одбора за Јадовно у Београду. На комеморацији се очекује присуство и предсједника Републике Хрватске,предсједника Републике Српске и предсједника Републике Србије.

Да ли ће спомен плоча у ували Слана на Пагу бити опет обновљена?

(Питања у видео-форми нису доступна у текстуалном облику)

Какав је став хрватске државе и цркве везано за проблем Јадовно 1941 и да ли се нешто мијења од када је основано удружење?

Прошле године, на првом обиљежавању Дана сјећања на Јадовно, комеморацији и парастосу присуствовао је хрватски предскедник Иво Јосиповић, који је том приликом рекао да је у Њемачкој успјешно завршен процес “денацификације“. Није рекао да у Хрватској тај процес није завршен. Разумљиво, то није могао рећи, али је рекао су многе околности, истине и остало, још увијек нејасне и да даље стоје пред хрватским народом да се разјасне. Он је тада отворено рекао да је на Јадовну побијено око 30.000 људи.

Оно што је рекао, а што се ми у Удружењу потомака не би сложили, је да је “Домовински рат“ био праведан наставак антифашистичке борбе. Тај рат је за нас наставак дјеловања, нажалост “успјешан“, оних снага за које смо мислили да их је антифашистички покрет 1945. године поразио. Тај континуитет је очигледан ако видимо да се у том рату од 1991. године, па до злочиначке акције “Олуја“ појавила иста иконографија, исте ријечи. Појавили су се називи “куна“, “стијег“, “часници“, “дочасници“, “врховници“ итд. Затим веома сличне униформе онима из оног усташког периода. Према томе, на то гледам као на један континуитет.

Ниво међусобног поштовања и повјерења види се по томе колику пажњу мјестима страдања указују локалне, жупанијске и републичке власти у Хрватској. Какву пажњу поклањају жртвама које још увијек леже у отвореним јамама на мјесту гдје се десио злочин, неексхумирани нити ДНА идентификовани. То је једно стање које је за нас потпуно неприхватљиво и зато сматрамо да је дужност Хрватске да прије уласка у ЕУ рашчисти с тим, да не сакрива под тепих пред очима, не само домаће јавности, него и европске јавности, да су сакривена мјеста злочина и да жртве леже неидентификоване и неексхумиране. Ако то не уради Хрватска, то ће дочекати европске пореске обвезнике.

Из тог разлога недавно сам упутио писмо господину Ђанију Пители, потпредсједнику Европског парламента. Добио сам и његов одговор, који ме је обавијестио да он није био упознат с тим и да ће своје колеге у Европском парламенту упознати са тим проблемом. Понудио сам се да смо спремни једној групи одабраних европских парламентараца одржати презентацију у Бриселу, о нашем трошку, да би их упознали са темом Јадовна и очекујем његов одговор и на ту тему. Пителу смо позвали да нам се придружи 26. јуна на Јадовну.

Зашто Дан сјећања на жртве Јадовна није уврштен у календар обиљежавања значајних датума у РС?

Република Српска има календар обиљежавања значајних датума у историји народа РС, а комисија за обиљежавање тих датума установљена је при Мнистарству рада и борачко инвалидске заштите РС. У том календару постоје догађаји од локалног и репубичког значаја. Ја сам прије два мјесеца послао молбу и захтјев да се Дан сјећања на Јадовно 24. јуни уврсти у тај календар. До сада нисам добио никакав писани одговор.

Чуо сам да је одржан састанак комисије и да тај датум није уврштен, вјероватно због тога што се ово стратиште налази ван граница РС. Наша спремност да се одрекнемо стратишта ван граница РС и ван граница Србије једноставно је несхватљива.

Наше је легитимно право да се не одричемо мјеста страдања Срба, а поготово овако масовних страдања, а наша је дужност да указујемо да њих, да их обиљежавамо, посјећујемо и да од држава на чијем подручју се налазе као и од европских и свјетских иснтитуција инсистирамо да нам се то право не може ускратити.

Колико људи очекујете на комеморацији и на који начин се може стићи на Јадовно и да ли су предсједници Србије, Хрватске и Српске потврдили долазак?

Предсједник Хрватске и предсједник Србије су недавно јавно рекли да ће присуствовати комеморацији и парастосу на Јадовном. Лично предсједник Тадић је тада рекао да ће доћи на Јадовно, јер му је тамо убијен дјед по мајци, Страхиња Кићановић. Прошле године због обавеза се није одазвао нашем позиву, али надам се да ће сада доћи.

Предсједник РС, Милорад Додику ћемо упутити позив и надам се да ће доћи. Предсједавајућем предсједништва БиХ , Небојши Радмановићу до сада смо упутили два писма да нас прими. До сада нисмо, вјероватно због обавеза, добили одговор; али ето надамо се да ће ускоро наћи времена за нас.

Прошле године из Бање Луке смо имали три аутобуса, што је око 150 људи који су с нама путовали, а тај превоз је био бесплатан. Ове године имамо проблеме око финанасирања саме конференције, што смо сада некако успјели завршити, а на жалост немамо новца да платимо аутобусе овај пут, него ћемо бити присиљени да позовемо људе да плате превоз што ће коштати око 25 КМ по особи.

Чињеница да за 70. годишњицу страдања, људи који су спремни да одвоје своје вријеме и оду на Јадовно треба да плате превоз, довољно говори о односу институција према овој теми.

Какав је однос медија према овој теми и да ли наилазите на њихову подршку?

Наш веб сајт је основно средство које користимо као медиј у упознавању јавности са истином о Јадовну, на који постављамо много материјала везаних за рад удружења. Морам рећи да поред тога, огромну подршку имамо од стране РТРС, Српске новинске агенције, а ево и Фронтал.РС.

Битно је истаћи да РТРС управо снима документарни филм о Јадовну. То је један велики пројекат који очекујемо да ће бити завршен до јесени ове године.

 

(разговарао – Дани(ј)ел Симић)
 



0 КОМЕНТАРА

  1. Господину Басташићу свако поштовање! Само 70 година је већ прошло… питање је шта може више и да се уради са овим глупим народом који се не учи на грешкама.

  2. nikad nije kasno, srbi jesu oprostili ali nisu zaboravili, samo čisto sumnjam da će tu nešto pomoći Radmanović jer je i on jedan od ključnih igrača SNSD bande koju zločini nad srbima ne zanimaju ni iz ovog prošlog rata a kamoli iz 2.sv. rata.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *