Држава пала, људи положили

Пошто држава није хтјела да изврши пренос посмртних остатака погинулих бораца ВРС из гробаља у Федерацији на војничко гробље Мали Зејтинлик на Сокоцу, Срби широм свијета прикупили новац и умјесто државе завршили овај свети посао.

Пише: Зоран Јанковић

О доброчинствима пишем тешко јер нити умијем да хвалим нити волим да ме хвале. Чак се и унезгодим, увијек ми буде непријатно.

О онима који нису више међу нама не умијем да пишем јер се бојим; бојим се да ћу рећи нешто што се њима не би свидјело, а они нису у прилици да ми узврате; бојим се да не умијем наћи велике ријечи колико су велике њихове жртве; бојим се. Бојим се да сам грешан јер сам ја жив а они нису. Бојим се да су ми некако већи, јачи, љепши, бољи. У моме срцу (тамо гдје већ јесу) него што ће бити у мојим ријечима.
Прихватих се, дакле, писања на ову тему само из једног-јединог разлога: има наговјештаја да би доброчинство о коме пишем могло да изазове лавину сличних добрих дијела.

Нико не зна шта је рат ако у њему сина нема

Рат је ужасна ствар, мрзим рат; то је највећа глупост која се може догодити у животу једног човјека. Али кад се већ догоди! Шта онда? Велики Иво Андрић рекао је да у рату "Паметни заћуте, будале проговоре, а фукара се обогати"! Негдје баш пред сами рат прочитао сам и да је храброст "бојати се рата, али пред непријатељем бити храбар". Многи који су овако размишљали, кад је већ рат почео, узели су пушку и бранили свој народ. Било им је тешко, трпјели су погибије пријатеља и најрођенијих, страх, неизвјесност, непријатељске офанзиве, хладноћу, глад, неспавање, неправду. у нади да ће својим жртвовањем изградити праведније, поштеније друштво. Лично се никад нисам понадао да ћу добити првоборачку пензију, орден, привилегије. Сасвим би ми довољна сатисфакција било то да ми неко од оних арогантних запослених у државној администрацији и пошти уступи мјесто у реду на рачун мога учешћа у рату. Срце би ми било велико к’о Романија и никад и ништа више не бих тражио за себе. Часна ријеч!

Данас имамо Републику Српску и у њој предсједника РС и Владу, Министарство рада и борачко инвалидске заштите, имамо Борачку организацију Републике Српске и општинске одборе ове организације (да не улазим у бројне, преплаћене, политичке функције које српски безобзирници и безобразници обављају на нивоу бе-ха власти). Све њихове функције "поникле" су из крви бораца ВРС-а; да није било борачког жртвовања не би имали гдје бити предсједници ентитета, премијери Владе, министри, предсједници Борачке организације.. Њихов посао је да преживјелим борцима омогуће достојанствен живот, а погинулим (нешто ми смета кад чујем "пали борци"; пали су политичари! И то су пали на испиту – људскости! Погинули борци су се уздигли на висине које су нама, живима, недоступне и неспознајне) борцима достојне сахране, споменике и бригу о гробљима, те посебно о њиховим породицама. Међутим, да ли је тако?

Гдје сте сада?

Много је породица чији су чланови погинули као припадници ВРС на сарајевском ратишту, а данас живе разбацане (дејтонским егзодусом и животним недаћама) широм Републике Српске; које нису успјеле да ексхумирају своје погинуле хероје и пренесу њихове кости у РС за коју су и дали животе. Породице се обраћају на надлежне адресе и редовно добију. Добију – обећања. Која се никад не испуне .
У међувремену, гробови хероја Републике Српске зарастају у зелену траву заборава у Федерацији БиХ. А многи од њих бивају и скрнављени; душмани и нељуди пирују по њима. У нас Срба за умрле се нема пожељети шта друго него да "почивају у миру".

Могу ли хероји погинули за РС "почивати у миру" у Федерацији БиХ, чији војници су их и убили!? А становници Федерације их ни мртве не остављају на миру.
Неколико таквих породица имало је срећу да се за помоћ обрате правим људима. Али баш – правим. Гробови њихових најмилијих пропадали су у Федерацији а неки су зарастали до те мјере да их је било тешко и пронаћи. Породице су обилазиле ова мјеста гдје су им почивали најмилији, покушавале их одржавати и уређивати.. Али, већина њих не раде, подстанари су, школују дјецу (погинулих хероја). Чак и сам долазак из (нпр.) Бијељине у Сарајево за њих је знатан трошак. Ко не разумије о чему овдје причам не вриједи му ни објашњавати. "Сит гладном не вјерује", рекао би наш народ.

Чувши за овај проблем Жељко Томић, Сокочанин са канадским држављанством (и сам учесник рата), информатичар и власник патриотског портала http://www.slavicnet.com/ анимирао је своје пријатеље. И са портала и из реалног живота. Кренуло се у скупљање новца. Мало по мало, мало по мало, донације су слали Србљи широм свијета; укључила се и црква у Жељковој парохији у Канади. Они који овдје, у отаџбини, нису могли финансијски да помогну помогли су физичким радом: ископом и поновним укопом посмртних остатака погинулих хероја, што је знатно појефтинило процес ексхумације.

Није ми намјера да овдје, новинарском прецизношћу, набрајам доброчинитеље и износе које су уплатили или да истичем друге напоре које су добри Људи, (да, велико "Љ") Срби и Српкиње, поднијели да би завршили овај свети посао. Ни они то не би вољели. Можда би се чак и љутили на мене; знам ја њих. Нешто друго хоћу да кажем: као посматрач цијелог тог процеса својим именом и презименом – Зоран Јанковић – и именима и много бољих и поштенијих људи од мене гарантујем да је сваки пфенинг потрошен баш за оно за шта јесте намијењен; чак и да су доброчинитељи додавали и из свог џепа тамо гдје би запело, али да не желе да се о томе прича нити да се то спомиње!

Знам ја да су од деведесетих година наовамо наши људи разбацани широм свијета (као цвијеће по ливади) милионе и милионе сакупили и послали као помоћ своме народу у отаџбину, а да су се тим парама бројни појединци-лопови обогатили, да су данас "угледни" бизнисмени и политичари, Међутим, не мора увијек тако да буде. Ево, са свега неколико хиљада евра, повјерених у праве руке, завршен је посао који држава "није могла" да заврши. Овај свијетли примјер понукао је већ Србе у расијању и има наговјештаја да би, ускоро, могле услиједити и нове активности преноса тијела погинулих хероја из Федерације у РС. Тако бива кад се посао (и новац, ма колико незнатан био) повјери правим људима. Повјерење је једна од најскупљих ријечи на свијету!

Дакле: Божо Харт пренесен је на гробље у Миљевићима, а Предраг Жарковић – Божур, Драган Шорак и Бранко Грабовац у војничко гробље Мали Зејтинлик на Сокоцу, гдје почива близу хиљаду изгинулих српских витезова протеклог рата. (Слично светилиште из новије историје – не постоји! То многи Срби не знају, чак ни у РС. Замислите само хиљаду погинулих војника постројених на мртвој стражи!!!) И не само да су пренесени него су им подигнути и камени, надгробни крстови и уређене гробнице, исти као што су и у осталих сахрањених хероја у Малом Зејтинлику. И ово је учињено новцем Срба-донатора широм свијета, једино што је Република Српска обезбједила јесу бесплатна гробна мјеста (па неће ваљда то наплатити, Богом-брате!?).

За оне који не знају Мали Зејтинлик на Сокоцу, највеће је војничко гробље у РС на коме је сахрањено близу хиљаду јунака изгинулих у протеклом рату, углавном на сарајевском ратишту, а име је добило по Зејтинлику, чувеном српском, војничком гробљу у Солуну на коме су сахрањени хероји Првог свјетског рата.

Очи пуне туге

Недостојан раб божији (какав јесам) имао сам част да, као пријатељ веб-странице, будем позван да присуствујем изласку на гробље; да запалим свијеће-паљенице поред нових крстова и гробова и одам пошту српским херојима који коначно – почивају у миру; у земљи за коју су погинули – у Републици Српској; мртви, а у строју међу својим саборцима. Било је то првог дана по Преображењу Господњем, 2011. године.

Четрдесетак чланова породица, појединци који су учествовали у активностима ексхумације и донатори којима су прилике дозволиле, поклонили су се сјенима погинулих хероја; одали су им дужну пошту. Присутан је био и предсједник соколачке Борачке организације. Регуларан човјек, и сам демобилисани борац. Да се с њиме причати, није надигао нос као остали функционери Борачке организације.

Атмосфера невјероватна. Неописива. На лицима породица помијешале се неизмјерна туга и нека чудна срећа; попут оне кад годинама градите кућу, а онда се измакнете па гледате у њу. Гледате и гледате а никако не можете да се нагледате нити да повјерујете да је завршена. Само једном од ексхумираних хероја мајка је дочекала да види како јој је син сахрањен у (свету) српску земљу. Остали родитељи нису били те среће. Поумирали су од бескрајне туге, углавном прерано, и посахрањивани су далеко од дјеце. Има ли веће туге на свијету него кад родитељ дјецу своју сахране!!!

Ти родитељи остали су без дјеце, а ова дјеца остала су без родитеља. Може ли ту ико, икоме, икада губитак надокнадити? Незаинтересованост отаџбине за њихове судбине, ипак, најтежи је и најнижи животни ударац који су примили. Опет, дјеца наших изгинулих хероја више нису дјеца. Године су прошле. Данас су то момци и дјевојке. Лијепи, прелијепи, млади, али у очима носе нешто, нешто за шта ријеч не могу да нађем. Вјероватно није ни измишљена. Поносне мајке причају како су међу најбољим студентима, добри момци и дјевојке, не пуше, не пију, слушају, добри су спортисти. А мајке их школују углавном од оно (срамотно) мало новца што од државе добију у форми пензија или инвалиднина. Скоро нико од њих нигдје не ради.

(Прије пар година један општинар упита ме: "А шта ти мислиш, Зока, да прикупимо пара од приватника па да, за Нову годину, дјеци погинулих бораца подијелимо пакетиће"? "Прекрсти се, човјече", одговорих му, "знаш ли ти која је ово година. Знаш ли колико сад та "дјеца" имају година? Њима требају стипендије за факултете и помоћ да се запосле!" Морам признати да се, ипак, зацрвенио због изречене глупости.)

Сви они неизмерно су захвални Жељку и донаторима широм свијета који су им помогли да своје хероје сахране на Малом Зејтинлику и подигну им крстове. Узајамно се већ сви одлично познају, као да су једна породица. Жељко им је омиљени члан. Једино сам им ја непознат, нису ме раније виђали. Жељко им рече ко сам. Прилазе и захваљују ми на писању, кажу да читају моје текстове зато што пишем – истину. Већи комплимент нисам добио за ових петнаест година новинарског рада. А било их је.

"Људи" заказали, Људи им освјетлали образ

Овај свети посао који заврши Жељко Томић са својим пријатељима био је државни посао. Толико имамо институција којима је у опису радних послова и задатака да се баве управо овим. Међутим. они примају добре плате и не раде ништа. Не мијешају се у свој посао. А народ (сад већ) буквално од уста откида да би плаћао порезе од којих се исплаћују њихове превелике плате. Зар је неко од бораца ВРС 1992. кад је кренуо да гине "за крст часни и слободу златну" могао и помислити да му се његова отаџбина неће одужити чак ни толико да му кости пренесе из Федерације у РС!!! Да им је само да, каквим чудом, виде како држава за коју су живот дали (не)брине о њиховим породицама, занемарује њихову дјецу, и дозвољава да јуначки гробови зарастају по Федерацији у коров, мртви би се у гробу преврнули.
Републико Српска – срам те било; предсједниче Републике Српске – срам те било; министри у Влади – срам вас било; представници Борачке организације – срам вас било; сви који једете хљеб отет од народа свога а не радите ништа за његову добробит – срам вас било!

Нека би Господ Бог ,Жељку Томићу и његовим пријатељима широм свијета, што завршише овај свети посао који држава не хтједе, подари лијепо здравље и срећу на овом, а мир и спокој на оном свијету. Да, на оном, јер ово што урадише посао је за који се награда не прима сад и овдје.

Сви на овоме свијету боравимо привремено. Наш живот је као ход пужа-голаћа: ма колико се трудили да не буде тако иза нас остаје прљави траг. Али и онај други. Ако их ми не видимо има ко ће их видјети. Градимо себи куле и виле, газимо преко живота других људи, преко њихових глава пењемо се у наводне висине. А зашто тако? Богатство овога свијета служи да нам буде жаливије отићи тамо гдје сви ми путујемо; гдје је крајњи циљ наше животне трке.

И предсједници и министри и политичари и газде који су се обогатили захваљујући жртвама хероја имају тијела, а све њих чекају, како каже наш народ "два метра без геометра"! Не бих да звучим као какав поп, али превалио сам у другу половину живота; ближи сам "тамо" него "овамо", па све чешће размишљам гдје ће ми бесмртна душа отићи кад се смртно тијело врати Мајчици Земљи? Нека иде тамо гдје је заслужила! Само да не буде заједно са душама предсједника, министара, политичара и газда; нека буде на неком другом мјесту; ако тако треба, нека овим првима и тамо буде боље, а мојој души лошије али,нека нису – заједно!