Ако знате шта је трип, а знате и шта је хоп; онда вам је све јасно. Прво треба скочити, па рећи нешто о Трикијевом наступу у Бањој Луци.

Пише: Дани(ј)ел Симић

Недавно сам пуштао у редакцији (готовим) људима од 21 до 24 године, музику коју сам ја слушао кад сам ишао у средњу школу. Потпуно ми је јасно да неко не зна ко су Ајнштурценде Нојбаутен, Клоуфингер, Дие Крупс, Хенри Ролинс, бла, бла, бла… Али ми је некако трансгенерацијски поражавајуће, да неко уопште не зна за постојање појмова као што су Рејџ агеинст д машин или Бадикаунт.

Такав облик неупућености је синоћ осјетио и Трики. Вјероватно што би осјетила и Келис од мене, да сам имао жељу да гледам наступ тамнопуте Секе Алексић. Што се Трикија тиче, циљна група овогодишњег Демофеста дефинитивно није баш најбоље упућена ко је у питању. Осим тог луксуза да су Бањолучани могли да виде Трикија за износ од 10 КМ, исти се, необично витак по мишљењу женске популације, појавио на сцени некадашњег Врбашког града у мрачној атмосфери (видео-бим није радио) и са пјесмама које нијесу баш легле у слушни канал ни онима који прате његов рад.

Како публика није реаговала на ту врсту надражаја, а маса остала високопроцентно неусталасана, хуманоиди са позорнице, скривени иза псеудонима Трики, искусно су већ као трећу нумеру избацили Црни Челик. Чувени римејк пјесме Паблик Енемија, који у оригиналу има нешто дужи наслов. Како сам био у прилици да гледам затворски спот Чак Дија и остатка Државних Непријатеља својевремено, данас могу трансгенерацијски рећи да ми је Трикијева обрада далеко, далеко боља од оригинала.

Искрен да будем

Да се разумијемо, Трикијево у глобалном мејнстриму је прошло. И Трики се уопште (опет за разлику од Келис) не фолира да је нешто другачије. На прес конференцији је одбио да сједи на бини „јер није он поп звијезда“ и сјео је у раван са остатком медијске пастве која је дошла да чује коју паметну од истог. Генерално, Трики је појава код које се осјећа да бар једном седмично бива озбиљно запитан око појма „умјетност“. И то генерално. А то се цијени.

Искрен да будем, дошао сам синоћ на Кастел да чујем Блек Стил и то се десило јако брзо. Тако да сам одмах могао кући, али, ето, не одох. Још искренији да будем, да нијесу одсвирали ту нумеру и Кармакому, сишао бих доле и гађао га шодером који је остао нетакнут под ногама публике.

Остао сам све док припадници Центра јавне безбједности Бања Лука, нијесу почели да растјерују омладину која је бучно скандирала да јој се музика пусти и након 04:10 докле је диск јахач вртио звук. Тад ми је пало на памет како су се ови из Демофеста баш осевапили, те дали омладини прилику да се у контролисаним условима ваљано распусти и изопија. То је нешто што је Бањој Луци тотално недостајало у доба кад сам ја ишао у средњу школу, а поготово за ову врсту музике коју гаји и тетоши Демофест. Но, о томе другом приликом, јер то заслужје посебну елаборацију.

Тако могу најавити текст по имену Егзит vs Демофест, чије сочињеније ће бити опошљено и обнародовано по окончању домаћег производа. Како ја то већ обично скомрачим у ово доба године, а поводом наше (не)културне политике.

Синоћ, односно јутрос

Синоћ ко је био, могао је дакле да чује квалитетне музичаре, види добар наступ, који се обрадом Моторхеда претворио у неку врсту народног весеља на бини, јер је Трики као и на конференцији за штампу, одлучио да позове обожаваоце да се попну на бину и направе посла органима реда и мира. То се десило и након што је Трики изашао на бис, јер се у међувремену створила критична маса којој је то све што су они одсвирали било јако добро и жељели су још.

То су и добили.

Треба бити поштен и рећи да сам ја Трикију увијек претпостављао Портисхед, али да ми је Трики био други на листи трип-хоп музичара. Што рече један синоћ, Трики је измислио трип-хоп, евентуално није смислио име. То је ријетко духовито скован назив за неки тзв. правац у музици, као некакав тржишно-слогански манифест те врсте глазбе, која је обиљежила моје године у равни са онима са почетка текста.

Отишао сам да уживо видим човјека који је испуштао те звуке на које смо откидали својевремено, чуо шта сам желио. Одличан звук, одличан наступ, посјета изнад очекивања. Ја сам сасвим задовољан и могао бих сад отићи да спавам.

Поздрав са задружног рачунара у ДФК.

П.С.

„I got a letter from the government

The other day

I Opened and read it

It said they were suckers

They wanted me for the army or whatever

Picture me given’ a damn — I said never

Here is a land that never gave a damn

About a brother like me and myself

Because they never did

I wasn’t wit’ it, but just that very minute…

It occured to me

The suckers had authority“.

Овај П.С. је за све папке који имају моћ и ауторитет, а којима се ја редовно обраћам на српском језику.