Драгољуб Збиљић: Проблемe у српском језику и писму је створила власт и лингвисти – а трпи народ

У лингвситици се зна: народ ствара (народни) језик, али се њиме не бави научно и нормативно ради успостављања учевног (књижевног, службеног) језика јединственог народа, него се тиме, пре свих других, проефсионално и плаћено баве лингвисти и власт која је за све, па и за језик и писмо, организационо одговорна за све послове јер је изабрана од народа који и лингвисте и власт плаћа да раде у корист и за срећу целога свог народа

среда, 11 новембра, 2020 / 16:40

У свом тексу “Српски и хрватски лингвисти као антиподи” (хтели су и смели да објаве до сада, само СКЦ „Ћирилица“ и Балканска геополитика – блог Зорана Милошевића) предочили одговор на питање зашто су посебно код нас Срба српски језик и писмо у великом проблему.

За тај велики проблем највећи кривци су они који се тиме баве професионално, за новац, за плату, за углед и признања. А то су свакако, пре свега, српски лингвисти. У тексту је јасно предочено зашто само ми (Срби) имамо проблеме те врсте у толикој мери.

Наши лингвисти не раде као што раде у језику и писму сви други лингвисти. Једино су наши лингвисти увели у Правопису српскога јзика Матице српске своме писму туђе писмо, параписмо (хрватску латиницу) као алтернативно писмо своме нардоном ћириличком писму.

Хрватски лингвисти то нису хтели да ураде у Правопису хрватскога јеезика, него су, као сви други лингвисти у Европи и свету, увели своје, једно писмо (латиничко) за писање свог језика, чиме су се ускалдили са својом уставном обавезом и општом праксом у Европи и свету.

Наши (српски) лингвисти су урадили супротно, чиме су себе схватили и исказали као оне за које не важи уставна одредба у Члану 10. Устава Србије па су увели друго, туђе писмо, које Устав ниједне земље у Европи и свету не дозвољава и нема других лингвиста чији је правопис противан Уставу у решењу питања писма.

Борба српских лингвиста данас за ћирилицу у српском језику зато се показује као потпуно лажна, јер у пракси не показују да су стварно за ћирилицу на једини нормалан, уставан начин, примењен у целој Европи. Начин какав се примењује код свих других лингвиста.

Зато данас Хрвати, чак и да немају уставно и законско решење питања свога језика и писма, не би имали никаквих великих проблема ни у језику ни у писму, јер њихова деца и народ имају у језичкој науци и правопису школско, практилчно решено питање језика и писма тако да не могу имати никаквих ни тешкоћа ни дилема како ће звати свој језик, каква му је норма (наравно, јединствена и у изговору и у писму) и којим се писмом пише.

То је зато што хрватским лингвистима није пала на памет уникатна обмана звана код Срба “богатство двоазбучја”, јер два писма у једном језику је не само лингвситичка бесмислица, него је и болест ума, јер је правописно, практично, шизофренично решење питања писма у Срба (В. Ђорђевић).

Сасвим је друге врсте последица да се у Хрватској традиционално дуго не показује брига о српском народу и његовом писму, али како очекивати ту бригу код Хрвата, када у Србији ни српски лингвисти ни власт не показују никакву стварну бригу за српско писмо које је у Србији данас заступљено са свега десетак процената у општој јавности.

То се никада до сада није нигде другде догодило у свету, да нечији лингвисти и власт дозволе понижење свога писма и свог народа противно и уставу и општој пракси у свету. То се предуго дозвољава у целој Европи и свету само у Србији, пропустима и српских власти, али, пре свега, пропустима српских језичких плаћених стручњака за нормирање јединственог учевног језика Срба и у изговору, и у писму.

Само српски лингвисти, пре свега, али и власт, раде тако (наопако) према свом језику и писму у службеној, званичној употреби. Нигде се другде у Европи и свету тако не односе ни лингвисти ни власт према матичном језику и писму. Само у Србији. А онда и лингвисти и власт само вербално (празно), тобож, дају лажну вербалну подршку српском језику и писму. Једно причају, а сасвим друго, наопако, раде.

Нажалост, српски народ – као ни било који други народ – не може сам добити рат за свој јединствен, обједињујући за цео народ, учевни (књижевни, службени) језик и своје (матично, народно) писмо које ће га обједињавати ма где делови тога народа живели. Зато једино ми Срби имамо делове свога народа који су у језику ближи неком другом (новоименованом или старом?) народу него целини свога народа у Матици Срба (Србији). Зато се и догодило да су се Хрвати (на пример, али и Бошњаци и Црногорци) боље објединили на српском вуковском језику, него што су се на том истом језику објединили у изговору и писму сами Срби чији је то матични језик.

Проблеми српског учевног, књижевног, службеног језика, дакле, пре свега су у српској лингвистици, па онда и у политици. Може се рећи и обрнуто: у власти и лингвистици, али не у самом народу, јер народ не ствара учевни језик и не бира писмо појединачно, него свуда то имају задатак да чине плаћени лингвисти и власт који из народног језика створе – успоставе нормирани учевни, књижевни службени језик чији је главни задатак да обједињава свој народ у целини.

Да смо у праву, показује и чињеница да ни један једини познатији лингвиста у Србији не реагује на наше научностручне анализе и предлоге и неће да пишу о томе. А неће зато што не могу ништа да кажу насупрот овоме, а у пракси неће да примене наше предлоге, то јест, оно што примењују у пракси сви други лингвисти у Европи и свету.

Зато се тако дуго и продужавају српски проблеми у учевном, стандардном језику и, нарочито, у нестајању (замењивању) српског писма у српском језику, а српски лингвисти никако неће да признају да је проблем међу њима, а не у српском народу, али да тај проблем мора да трпи, у томе потпуно недужaн, српски народ.

Поводом 20-годишњег уставног рата „Ћирилице“ за српску ћирилицу



1 КОМЕНТАР

  1. ДА ЛИ СЕ ЛАТИНИЗАЦИЈОМ ЧИНИ ДОБРО СРБИМА , ИЛИ ЈЕ НЕКО ЗА ТО КРИВ ?
    Данас нико не поставља питање које крив за латинизацију Срба, осим малог броја људи из два удружења за одбрану ћирилице ( ЋИРИЛИЦА Нови Сад и СРПСКА АЗБУКА Београд). Објашњење је у томе што се питање писма сматра затвореним у корист хрватске латинице у српским земљама. О томе довољно сведочи чињеница да нико осим сајтова БАЛКАНСКА ГЕОПОЛИТИКА и ФРОНТАЛ више не објављује текстове о замењивању српског писма хрватским писмом.
    О томе ко је крив за страдање ћирилице писали смо Збиљић и ја више пута на порталу ФРОНТАЛ.РС кроз многобројне коментаре, а ево сада то питање Збиљић тумачи и у свом тексту, што је веома похвално за уредништво портала.
    Пошто сам готово свакодневно у контакту са народом по питању писма, разумео сам да је оно нешто сложеније него на дељење кривице између политичара и лингвиста, уз обавезну невиност народа. Чак Збиљић каже да народ трпи због неодговорног деловања поменутог двојца. Мени се чини да је кроз дуги низ деценија плански чињено и постигнуто да народ готово да и не трпи због своје латинизације , него то сматра неким природним и стихијним процесом . Врли академик Ранко Бугарски , који је докторирао на три енглеска падежа, и чије су све књиге латиничке осим једне, учи нас да се латинизацијом примичемо цивилизацијском кругу ! Да и не говоримо о томе како се тај академик залаже да се српски језик назове матичним или југословенским, па је он зато за југословенску латиницу .
    Латинизација у привредном животу и јесте могућа зато што у необавештеном народу влада уверење да је и латиница српска, односно да је она већ победила, како нас радосно учи академик Иван Клајн.
    А шта је са интелигенцијом , која , ваљда , припада народу већи самим тим што се не може уже сврстати у политичаре и лингвисте? Она је равнодушна , што у коначном значи да је за латиницу. Тако пише недавно кандидат за академика социолог проф. др Слободан Антонић да Срби воле да се деле, па и по томе да ли „само ћирилица“ или „примарност ћирилице“, иако је она поред те примарности већ ископнила испод 5% у јавном животу. Некако је много професора и академика , а мало је српског -ћирилице. Или, да ли би Матица српска смела да напише у свом правопису да је и латиница српско писмо, да није била сигурна да ће то бити прихваћено од „елите“? И збиља , на њеној годишњој скупштини председник проф. др Драган Станић није дозволио да се о томе уопште дискутује. А присутно чланство је све то одобрило гробним ћутањем.
    Изгледа да су недавно преминули мр Момчило Крајишник и на доживотну робију осуђени др Радован Караџић учинили неки национални инцидент рађањем Републике Српске у ћирилици , јер чим су они склоњени настали су црни дани по српско писмо. Неко би се затрчао и одмах осудио трговце који су постављали латиничке рекламе у време када су нам странци бацали из авиона ћириличке летке, али је ствар много дубља. Српска елита није ни тражила да се ћирилица врати српском народу целовито , сагласно виђењу легендарног и генијалног академика Радомора Лукића – да ћирилица поново „влада“. О томе лепо сведочи обновљени „КАЛЕНДАР“ „ПРОСВЈЕТЕ“ из 1992.г.када се Југославија већ распала у крви. Проф. др Војислав Максимовић је једва поменуо ћирилицу на стр.21. и то овако : „За то вријеме готово смо заборавили нашу историју, сметнули с ума традицију , обезвредили ћирилицу…“ А проф. др Алекса Буха пише овако на стр.25. :“А подручја будућег дјеловања су бројна : од бриге за равноправну јавну употребу ћирилице …“ Дакле , само до Брозове равноправности писама, а никако до српског становишта . Такав професор је заменио Момчила Крајишника на функцији председника Скупштине Републике Српске и ћирилица је кренула низбрдо. Тада сам му писао да странци прате како поред главне саобраћајнице ничу латинички билборди „Компаније Душанић“, а држава не интервенише , па ће они закључити да Србима није стало до ћирилице, и да ће моћи увести у јавни промет и хрватску латиницу. И баш се то и догодило.
    Сматрам да политичари и лингвисти не би смели да издају ћирилицу ако на својој страни немају равнодушност готово целине школованих Срба изван политике и лингвистике. Поготово политичари, на челу са Милорадом Додиком , не би смели говорити да су против сарајевске унитаризације , а истовремено српско национално писмо замењивати унитарном латиницом. Политичари су удесили да ниједан државни медиј неће да објави ниједан текст којим се тумачи узрок нестајања ћирилице .
    Па шта да се ради када је на државном нивоу обезбеђено ширење епидемије латинице, и то у време садашње епидемије КОВИД 19 ?
    Требало би организовати потписивање петиције за ћирилицу електронским путем.
    Требали би и други чинити оно што већ чини ФРОНТАЛ.РС – прозивати државу и опомињати је да се Република Српска , нападнута са свих страна, мора бранити српским симболима , па јој је ћирилица потребна као хлеб и ваздух.
    Такође чинити оно што ја чиним већ две деценије : постављати изнад путева поруке ДОБРО ДОШЛИ У ЗЕМЉУ ЋИРИЛИЦЕ . Збиљић је такву поруку планирао за своју нову књигу па њен снимак може да достави уредништву ФРОНТАЛА. Када се на такав начин прозива држава можда ће се застидети и лингвисти на факултетима у Републици Српској. Ако и нису Срби, макар су људи ако још знају за стид.
    Нудио сам Сими Орозу јавно коментаром на овом порталу да поклањам својих 50 књига ИЗДАЈА ЋИРИЛИЦЕ, па да их дели тамо где мисли да је најцелисходније. Јавно ми је одговорио да то не прихвата како не би открио свој идентитет. Сада то исто нудим уредништву портала ФРОНТАЛ.РС.
    О Митровдану, лета господњег 2020. Немања Видић

Коментариши