Драгољуб Жарковић: Кустуричин пројекат, и не дирај ми камење
Уредник недељника Време, Драгољуб Жарковић, посветио је дио уводника теми која заокупља медије – одношењу камења из Херцеговине за Кустуричин пројекат Андрићград. У питању је мало другачији поглед, вриједан читања.
Кустурица, Емир, багером је кренуо да руши неку утврду аустријске војске повише Требиња, како би камен с те стражаре уградио у Андрићград у Вишеграду. Ја сам једном у родној Херцеговини пробао да извадим камен из туђе озидине како бих обележио међу и никад то више нећу да пробам. Има народа, а моји су такви, који се за камен везују као за рођену мајку; аман, да сам их питао, продали би ми целу озидину, а не тек један камичак у мору камења.
Шта Требињце везује за ту мање од сто година стару кулу стражару? Ништа. Да простите – јебе им се. Али, не иде то на силу. Председник општине, рекао бих, засењен Кустурицом, дао је усмену сагласност да се то камење носи, али сад врда кад су дошле машине и кад је народ схватио да је то државни пројект државног уметника, па рачунају: ако ми не можемо да се уградимо, ајде барем њега да зајебемо.
Знам да ово звучи грубо, али то вам је то, браћо динарци, презивали се на "ић" или на "ца", или како већ. Мени је једна требињска суклата родом из села мојих прадедова обећала један камен, да га чувам код куће за успомену на прадедове, камен из куће Жарковића, кућа спаљених последњи пут 1992. године, па кад сам га питао колико то кошта, рекао ми је да не кошта ништа, али да би његов мали волео да ради у Пијачној управи града Београда.
Онда је Кустурица написао један дирљив памфлет о аустроугарској окупацији, "Младој Босни", сопственом херцеговачком пореклу и, наравно, спорном камењу, а у њему је само доказао да је он "сарајевски јаран" који није проникао у душу српских Ираца који су на кршевинама Поповог поља издржавали остареле мајке, док су старија браћа тражила срећу у Америци, ловили змије, цедили отров и носили га хећимима у Дубровник. А без тих камених кула не било ни змија и тако све укруг.