др Душан Басташић: Прво ексхумација, па онда све остало

Јуче је у амфитеатру Архитектонско-грађевинског факултета у Бањој Луци, одржана јавна расправа о уређењу Спомен подручја Доња Градина. Фронтал.РС преноси обраћање др Душана Басташића овом скупу.

Даме и господо добар Вам дан, браћо и сестре помаже Бог,

Обраћам вам се у име Удружења потомака и поштовалаца жртава комплекса усташких логора Јадовно из 1941. године. Говорим и у име мога оца Милана, чудом преживјелог јасеновачког дјечака логораша. Прихватам и одговорност да говорим у име оних који гласа немају, а то су моји ђедови, стриц, и многи други блиски рођаци побијени на Јадовну, многи блиски рођаци побијени на јасеновачком губилишту, побијени на кућним праговима, ливадама и у шеварју билогорског завичаја.

Јасеновац и Доња Градина нису само наше највеће губилиште, него и дио нашег историјског искуства, парадигма свих наших пострадања у Независној држави Хрватској.

Јасеновац и Доња Градина, то је дио нашег српског и православног идентитета, али и велики тест нашег историјског достојанства и одговорности.

То су само неки од разлога који нам налажу да програму уређења Спомен подручја Јасеновац – Доња Градина посветимо пуну пажњу, јер грешка није дозвољена.

Ако погријешимо, судиће нам Бог за окаљану душу, а историјска наука немилосрдно верификовати укаљани образ.

Мада удружење које организује данашњу расправу носи назив „Јасеновац – Доња Градина“, у називу програма уређења стоји само Доња Градина.

Сматрам, да када говоримо или пишемо било о цијелом комплексу овог губилишта или само о једном његовом дијелу, без изнимке треба користити пуни назив, „Јасеновац – Доња Градина“.

Јасеновачко губилиште, ни у вријеме његовог стравичног функционисања, није дијелила ријека Сава. Оно је и тада представљало цјелину. Сава туда само протиче, она не дијели. Ову цјелину не може подијелити нити тренутна државна граница.

Располућено Јасеновачко губилиште можемо створити, а бојим се да стварамо, ми сами, својим сваковрсним неодговорним односом и кратковидом политиком.

Јасеновац је само један од примјера наше несхватљиве спремности да се олако одричемо наших највећих светиња.

Не памтим да су се у склопу комеморација Јасеновачким жртвама, поред парастоса и пригодних обраћања у Доњој Градини организовали и одласци, парастос и пригодна обраћања на прекосавском дијелу губилишта.

Као да тај дио преко Саве није наш! Зар тамо исто не леже кости Јасеновачких великомученика?

Не сјећам се да сам скоро прочитао озбиљнији критички осврт неког српског аутора (осим оног госпође Смиље Тишме) о новој, срамотној музејској поставци у прекосавском дијелу. Јевреји опет, хрватски и свјетски медијски простор просто засипају таквим текстовима.

Ако наставимо на овај начин, тешко да ћемо доћи до коначног циља, а тај циљ мора бити: „Јединствено, заштићено Спомен подручје Јасеновац-Доња Градина са статусом дистрикта“.

Чини се тежак задатак, али знамо да: "Колико и како будемо радили, толико ћемо и урадити".

Осврнућу се и на актуелну терминологију, насљеђену из времена Брозове историографије, а очито тако дубоко укоријењену у наш препарирани идентитет.

Још увијек се користе називи: гробна поља, гробна мјеста па чак и што је најстравичније: дјечје гробље.

Јаме, пуне моштију наших рођака, покланих Јасеновачких великомученика, називамо гробљима.

Ми православни хришћани, своје преминуле сахрањујемо на за то предвиђеним мјестима уз служење опијела и уз достојан пијетет.

Јасеновачке јаме се по ничему не могу и не смију сматрати гробљима.

У овом контексту поменућу и укоријењен термин :“Козарачка дјеца“. Као да су та дјеца прошла стравичну голготу зато што су са Козаре, а не зато што су то српска дјеца.

Пројектни задатак, за обиман пројекат о коме данас расправљамо очито је постављен без да су задовољене неке елементарне претпоставке.

Планирати и пројектовати рјешења на подручју које је само дјеломично истражено, сазнање да се повлаче линије по површини испод које се налазе још недетектовани земни остаци жртава, није било лако и представљало је готово немогућу мисију.

Претпостављам да би се у извођењу неопходних санитарних чворова дошло у прилику да се или копају септичке јаме у близини постојећих јама пуних жртава или би се копајући канале за канализационе цијеви наилазило и на јаме са моштима.

То си не смијемо дозволити!

Због раније изложеног, прегаоцима на изради овог пројекта, треба одати пуно признање а налогодавцима упутити озбиљне примједбе.

Треба рећи да вриједност данас виђених рјешења појединих поставки на Спомен подручју није упитна и извјесно је да су на томе радили стручњаци, чини се млађи људи, који овом задатку нису приступили само као професионалци, већ и као људи који дубоко осјећају јасеновачко пострадање.

„Conditio sine qua non“, услов без кога се не може, за планирање и пројектовање уређења Спомен подручја Јасеновац – Доња Градина је детаљно истраживање комплетног подручја уз кориштење ововремених метода и техологије и лоцирање свих јама и приобалних еродираних подручја са хуманим садржајем.

Сљедећи корак треба бити ексхумација тјелесних остатака, судско медицинска обрада и ДНК анализа нађених узорака.

База добијених ДНК кодова ће за стручњаке различитих профила представљати непроцјењиву драгоцјеност. У блиској будућности, када ће свако од нас посједовати свој ДНК код, моћи ће се укрстити ДНК заинтересованих потомака са ДНК жртава.

Ексхумиране, обрађене и анализиране тјелесне остатке Јасеновачких великомученика треба измјештати у привремену крипту на рубном дијелу Спомен подручја да би се у коначници пројектантима и грађевинцима обезбиједили хумани услови за рад, а жртвама и њиховим потомцима минимално достојанство.

Морам подсјетити да овакови истражни поступци на теренима гдје су вршене групне или масовне ликвидације нису ништа ново. Свједоци смо од протеклог рата наовамо сталне потраге за масовним гробницама, њиховом лоцирању, ексхумацији и идентификацији тјелесних остатака.

Ништа чудно и све сасвим оправдано.

Не постоје никакви ваљани аргументи да се исто не учини и на Јасеновачком подручју.

Пракса примјене различитих аршина је у потпуности неприхватљива а за српски народ би представљала ненадокнадиву штету.

Да би се задржало неопходно функционисање Спомен подручја на садашњем нивоу, потребно је прво истражити терен и извршити ексхумације у кругу цирка 300 метара од садашњег објекта. На тај начин би се обезбиједио и простор за смјештај истражних екипа.

Коначно рјешење за уређење Спомен подручја Јасеновац – Доња Градина требала би бити Српска православна црква у његовом централном дијелу са припадајућим кивотом.

Ово рјешење никако не искључује и могућност градње других вјерских објеката у околини.

Сви остали садржаји око цркве су ствар потребе, маште и знања архитеката.

Као добар примјер за уређење Спомен подручја Јасеновац – Доња Градина навешћу губилиште у Пребиловцима.

Ексхумација тијела из крашких јама са благословом умировљеног епископа Захумскохерцеговачког Атанасија Јефтића, опијело и полагање у заједничку костурницу код цркве, која је ауторски рад Проф. Др. Предрага Ристића добар је примјер и за Јасеновац али и за Јадовно и за Гаравице и за многа друга готово заборављена и запуштена стратишта нашег народа.