ДОГВИЛ (DOGVILLE)

Конципиран је као позоришна представа од девет чинова, снимљена у великом хангару. Ту се налази село Догвил, чији су објекти највећим дијелом исцртани по поду. Са тек понеким стварним зидом или комадом намјештаја.

субота, март 5, 2011 / 05:14

Материјално је само оно неопходно за радњу, али некада чак ни то. Грм огрозда или пас, без обзира што се веома често појављују, нијесу ништа друго до тлоцрти. Каквим се исцртава положај жртве, приликом увиђаја о убиству.

Догвил (Псетоград) је на крају слијепе улице регионалних путева, у Стјеновитим планинама. Настањен мирним и поштеним људима, међу којима се издваја самозвани писац и филозоф Томас Едисон млађи. Син умировљеног љечника који има приличну пензију, тако да Том није морао ништа да ради.

Дан прије његовог предавања о моралном наоружавању, у село дотрчава дјевојка Грејс. Јуре је гангстери. Том је скрива, лажући потјеру. Представља је становницима, и успјева јој испословати двије седмице останка. Од људи невољних да јој посао дају, брзо се преображавају у предузетнике. Економски је искориштавају, све док не почну да наплаћују од ње. И то у натури.

Воћар Чак је силује, на поду куће гдје му је до малочас учила дјецу. Она не смије да се огласи, и ту до пуног изражаја долази нематеријалност Догвилових кућа. Чакова гола гузица сјева у акту силовања, према свим становницима града. А они су је потпуно несвјесни.

У свој тој мрежи нељудског квасања поганих карактера, изазваним упадом спољног свијета у малограђанску жабокречину, осјећа се црта конкретне поруке. Али неко мора баш бити загрижени политикант, да би овдје видио спочитавани антиамериканизам. Порука је и више него свечовјечанска. У Тому је отјелотворена критика умјетника, који покушава бити политички коректан. Неспособан да у свом конформизму схвати, како легалитет некада мора уступити мјесто легитимитету. (И користити мање ријечи из Вујаклије).

Безмудић и даље умишља спојивост љубави према друштву и спрам Грејс; док, по Чаковом путоказу, мушки становници задовољавају сексуалне потребе на њој. Сви сем њега. Вођен тим лажним мотивом, он доводи до преокрета. Спашава је смрти на коју су је осудили, као неугодног свједока њихове изопачености. Зову мафију да добију награду, и ту се улоге мијењају. Кулиминирајући у изванредној, црнохуморној алегорији са фигурицама.

Филм је добар.

(Редитељ: Ларс фон Трир; Улоге: Никол Кидман, Харијет Андерсон, Лорен Бекол)



Оставите одговор