Догма убија човјека

Зашто су француски држављани, рођени, одрасли и школовани у Француској, побили француске држављане?

Пише: Милош Орлић

Убиство 12 особа у нападу на редакцију листа Шарли Хебдо у Паризу јесте догађај којем можемо судити, који можемо коментарисати и о којем, у овом моменту, можемо нагађати. Ствари које нам се испрва учине истинитим те у њих престанемо сумњати, врло лако могу да нас преваре и наведу да погрешан закључак. Како сам и сам склон разноразним теоријама завјера, а све из разлога што не баратам информацијама из прве руке, закључићу само то да убиство новинара/карикатуристе/сатиричара представља кукавичлук. У овом случају, чији све, остаје нам да видимо. Овим текстом ћу покушати, лишен директног коментара догађаја, да понудим тезу о друштвеној појави која убија човјека стољећима – Догма.

Размишљања о човјеку, његовим ограничењима и слободи увијек ме доведу пред један те исти зид. Није Зид плача, мада тај чин емоционалног пражњења би одговарао ситуацији, већ зид Догме.

Ако неко има других богова осим мене, има да га моји сљедбеници убију. Ако неко други контролише Јерусалим, има да га моји сљедбеници убију. Ако неко тврди да је Земља округла, има да га моји сљедбеници убију.

До прије неког времена било је незамисливо спрдати се са ликом Исуса Христа, његова дјела доводити у питање те сумњати у правичност Цркве као религијске организације. Удаљавањем Цркве из друштва као индивидуалне ствари, Европа је направила велики искорак у демократизацији. Развој слободе јавног сумњања у Цркву, доказивања супротног од онога што Црква тврди те борбе против црквене догме, донијеле су Европи цивилизацијски ниво који гуши хришћански радикализам.

Ако неко одбацује партију, има да га моји сљедбеници убију. Ако неко одбацује комунизам, има да га моји сљедбеници убију.

Ако неко одбацује идеологију, има да га моји сљедбеници убију.

Ако неко одбацује фашизам, има да га моји сљедбеници убију.

Ако неко одбацује неолиберални капитализам, има да га моји сљедбеници убију. Ако неко одбацује конзумеризам, има да га моји сљедбеници убију.

Али шта је Европа градила као замјену поменутој догми? Комунизам, фашизам и капитализам. Прва је угушена. Друга тиња. Трећа је остала. Неолиберални капитализам и конзумеризам као догме у коју ниједан европљанин не смије да сумња.

Ако неко не вјерује у Судњи дан, има да га моји сљедбеници убију. Ако неко каже да не постоји загробни живот, има да га моји сљедбеници убију. Ако неко објави фотографију пророка, има да га моји сљедбеници убију.

Исламски свијет Магреба и подсахарске Африке је, осакаћен колонизацијама, империјализмом те сиромашењем од стране европских сила попут Француске, Италије и др., остао ускраћен за период развоја односа индивидуе према религији. Остао је ускраћен могућности да у јеку секуларизације, каква се догађала и у, до тада, исламској земљи попут Турске за вријеме Ататурка, достигне поменути цивилизацијски ниво. Исламом су сачували свој идентитет под окупацијама. Религијска јест’ једнако државна организација. Исламска догма је доведена до догме Светог рата која рађа догму екстремизма.

Јевреји су “продали” свој национални идентитет и асимиловали се са грађанима земаља у којима су живјели, како би задржали религијски идентитет и тако опстали. Развијали су своју догму. Догму јудаизма коју су довели до радикалне догме ционизма. Ционизма који гуши слободе другог и другачијег на тлу “обећане земље” “обећаном народу”. Али ништа другачије од горе поменутих.

Тренутно, ислам је на глобалном јавном дневном реду. Исто као и латентно укидање слободе критике капитализма и конзумеризма као догми доба модерне и “просвијећене” Европе.

Европа је направила цивилизацијски искорак у односу на исламски свијет једино у погледу мијењања догме. Што је била Црква (некима и партија једно вријеме) сада је капиталистичко свето друштво у које се не смије сумњати. Барем не преко одређених граница.

Европски десничарски покрети узимају маха како вријеме економске кризе одмиче, с тим да се њихово дјеловање настоји окренути из правца утицаја на монетарне политике њихових држава на правац борбе против исламских емиграната у тим истим државама који у одређеној мјери пријете да постану радикални. Њихово агресивно дјеловање усмјерено ка муслиманима и јеврејима, свакако, доноси немире у западну и централну Европу на чијем тлу нема рата скоро 70 година.

Оно што је друштву понуђено као замјена за догму, јесу догме. Ако желиш да промијениш дато стање, мораш одабрати другу догму. Догма као идеологија и замјена за критику. Догма као замјена за мишљење. Догма као замјена за човјека.

На концу, и није нека огромна разлика између радикалног исламизма, ционизма, фашизма, комунизма на једној страни и неолибералног капитализма и конзумеризма на другој. Екстремни су и убијају. У питању су само нијансе.

Зашто су француски држављани, рођени, одрасли и школовани у Француској, побили француске држављане? Шта је, заправо, убило браћу Куаши? Шта је убило карикатуристе Шарли Хебдоа?

Зашто сатанизујемо људе, а не анализирамо друштвене појаве и проблеме? Шта то, заиста, гуши слободу говора у Европи? У чему је разлика између исламског радикализма и радикализма европских десничарских партија? Зашто смо овдје гдје јесмо, а хиљадама годинама обитавамо на овој планети?

То су питања на која Француска, и Европа у цјелини, требају да одговоре.