Додик у Семберији: У Бијељину долазимо с образом

Предсједник Републике Српске и СНСД-а Милорад Додик је боравио у Семберији. Додик је код домаћина Предрага Ивановића у Амајлијама дошао пошто је био позван на породично славље. А на слављу су му се придружили и највиши представници бијељинског СНСД-а. Претходно је са домаћином обишао имање, као и шталу са музним кравама. Након обиласка имања, Додик […]

недеља, септембар 7, 2014 / 20:13

Предсједник Републике Српске и СНСД-а Милорад Додик је боравио у Семберији.

Додик је код домаћина Предрага Ивановића у Амајлијама дошао пошто је био позван на породично славље. А на слављу су му се придружили и највиши представници бијељинског СНСД-а. Претходно је са домаћином обишао имање, као и шталу са музним кравама.

Након обиласка имања, Додик је упутио и нова обећања пољопривредницима који су страдали у недавним поплавама.

“Људима којима је поплава уништила све, наравно, гледаћемо да им донирамо одређене количине горива, сјемена, ђубрива, и на неки други начин им помогнемо”, обећао је предсједник.

Из Амајлија Додик је стигао у Бијељину на сједницу Градског одбора СНСД-а, заједно са међународним секретаром странке и премијерком Српске Жељком Цвијановић. Уочи сједнице, кратко су се обратили новинарима.

“Страначке активности се одвијају широм Републике Српске у свим општинским и градским одборима.Добро стање. Добро расположење. Сви смо спремни за изборе, и то ћемо показати”, кратко је поручила Цвијановићева.

“Долазимо с образом овдје у Бијељину. Заједно са нашом организацијом учинили смо много претходних година на побољшању инфраструктурних услова, услова образовања, и много чега другог. Показали смо се веома солидарни у несрећи која је задесила и овај крај. Влада Српске предвођена госпођом Цвијановић, предвођена СНСД-ом, није оклијевала да помогне свим људима угроженим у Републици Српској, а поготову овдје у овој општини” , истакао је Додик.

Интересују нас само поштени избори, на којима ће СНСД побједити на свим нивоима, устврдио је Додик.



0 КОМЕНТАРА

  1. SA CRVENIM OBRAZOM

    Crvenim i crnim. Mićo Mićić je uspio tamo od jedne nekad izrazito agrarne opštine da napravi grad od 100 hiljada ljudi. Pogledajte samo koliko se infrastrukturnih projekata u Bijeljini realizuje gradskim sredstvima.

    Uporedite Milovanovića, neuspješnog ministra, koga su njegovi iz SNSD-a proglasili nesposobnim i smijenili, i Mićića na drugoj strani.

    Bijeljina je pozitivan primjer kako SDS-ova vlast može biti uspješna uprkos opstrukciji vlasti sa nivoa RS.

  2. BIJELJINA JE GRAD PUN IZBJEGLICA

    Bijeljina je bila obična jedna selendra koja je doživila veliki broj doseljavanja tokom rata i posle rata. Pogotovo je bila pogodna za razvoj poljoprivrede pa su ljudi vrlo brzo shvatili da se od toga može živiti, zasukali rukave i počeli da pbrađuju. Sada od poljoprivrede u Bijeljini živi više od pola stanovništva. Živi i to dobro živi, makar ja znam to. To moram da naglasim zbog ove SDS-ovske bande koja je ovde popljuvala Lazarevićev program o poljoprivredi koji je bio odličan, a samo zato što su mislili da dotični gospodin treba da odvuče glasove bandidtskoj SDS-ovoj partiji, jedan od pljuvača je bio i KARASERATOR koji ni jednom rečenicim nije stao u odbranu odličnog programa jer je i on kao i ostali tokmaci mislio da će taj program ako izađe na izbore preveslati (ne)program SDS-a i našao se sad mi priča o Bijeljini i o Mići Mićiću.
    Bilo kako bilo Bijeljina i jeste koliko toliko razvijena opština gdje vlada SDS za razliku ostalih gdje vladaju.
    Pogledajte Doboj, Nevesinje, Gacko koje svake godine izgleda lošije i lošije, Rogatica na šta liči, Berkovići, Ljubinje, Višegrad, Gradiška …

  3. Kakav Lazarević i Bijeljina. Bijeljina konstantno, dakle u kontinuitetu participira sa 12% u generisanju javnih prihoda. A ti Herctrefe samo seri o izbjeglicama. To su danas stanovnici Bijeljine, a u Bijeljini bi moglo još više da Vlada nije poklopila PD Semberiju koja tavori, sa Šećeranom zavlači, i sa svojom investicijom u tajkuna BOBARA od preko 50 miliona maraka.;)

  4. Или ти је слагао комшија, а даприје ће бити си ти лажов. Ту причу су под Козаром пустили усташе када су тријебили Србе по Лијевчу и Приједору.

    А неписмена фукара попут тебе не само да лаже, него и усташлуцима вријеђа тај народ.

    Због тога, марш у пизду материну, коњу лаживи!

  5. Šta je sa bijiljinskom šećeranom ko je to prisilnno zatovorio u privatizacij i isterao radnika na ulicu da pomru. U sred plodne semberije narod vlada ne dozovljava da se bavi prerađivačkom prehrambenom industrijom. Sramota.

    Распродаја пољопривредника
    Страна или домаћа прехрамбена индустрија

    Пјесма или јека

    Још једном се заорило Републиком Српском. Громогласно. Из свег гласа. Онако како доликује доносиоцу вијести.
    Тако је увијек када нам се наш Предсједник врати са још једне „успјешне иностране посјете“. Када нам доведе новог колонизатора, новог иностраног инвеститора који ће нас „усрећити“ новом инвестицијом. Успјех, полет, богатство. Европска перспектива. Брига за народ.
    Овај пут је ријеч о храни што би требало да нас чини посебно сретним.
    Наши сиромашни ситни пољопривредници, углавном стари и изнемогли, треба да буду силно захвални и поносни на свог Предсједника који ће им омогућити да њихова храна стигне на трпезе наших богатих и пробирљивих господара на Западу. Сваки залогај којег прогатују треба да их учини бескрајно сретним и да неизоставно, са захвалности, погледају у правцу Предсједника, који им је то омогућио. Само да пазе да им који залогај не промакне.
    А цијена, то није важно. Што она буде мања, а зарада Италијана већа и наше задовољство треба да буде веће. То је наш европски пут, наше укључивање у Европу, захваљујући нашем Предсједнику. Да доприносимо њиховом богатству, а свом сиромаштву. Тако жели наш Предсједник, чија се мора поштовати. Све док будемо трајали, док нас не истријеби.
    Зна народ и памти. Увијек када се са стране власти орило и заорило у народу се ледило. Умјесто пјесме слушао је и осјећао јеку. И што је говор власти био громогласнији народ се све више jежио, стискао, грчио, осјећао ударце. Видио је ново зло које надолази.
    Зна народ и памти, али не може. Поклопила га силна зла власт и не зна, не може да је се ослободи. Издаје, преваре, пријетње, уцјене. Не може да вјерује да га је напала домаћа власт од које не зна како да се одбрани.
    Страног непријатеља је лако открити и препознати. Лако је супротставити му се. Проблем је када домаћи постане странац. Када домаћа власт почне да испуњава стране и наравно своје, а на супрот интересима народа. У дубоком мутљагу појачаног патриотизма и бриге за народ доста је тешко препознати лице издајника. Народ мора много да пропати да би се на крају све разбистрило и све разјаснило. Надајмо се скорој свјетлости.

    Занос колонијализма

    Онај ко је опредијељен да прави зло и не може ништа друго да ради него да прави зло. Непрекидно се усавршава у злу. Зло мора да буде све веће и окрутније. Овог пута се то односи на потписивање Меморандума о сарадњи (18.04.2014. године) између Владе Републике Српске и италијанске компаније „ЦГЕ инжењеринг СЛП“ на изградњи Агро-прехрамбеног центра у Бања Луци. То је резултат посјете нашег Предсједника италијанској провинцији Ломбардија средином марта 2014. године. „Овај центар би требало да буде снажна подршка домаћим произвођачима који би своје производе могли да пласирају на захтјевно европско тржиште“ рекла је Маида Ибришагић-Хрстић, након потписивања Меморандума.
    Министар у Министарству индустрије и рударства Жељко Ковачевић, видно узбуђен и одушевљен разговором са италијанском делегацијом, позива Италијане да пронађу свој интерес у Српској, а Министарство ће им за то обезбиједити најбоље сараднике.
    Иако сарадња још није ни отпочела министар је изјавио да је веома задовољан сарадњом. Занос колонијалне издаје је потпун.

    Политичка самовоља

    Уставна је обавеза Владе да остварује најбољe инвестиционе изборе, да за народ остварује највећу корист. Начин да се то оствари је израда студија економске и друштвене оправданости за сваку значајнију инвестицију. Посебно инострану. Правити стручну подлогу за политичку одлуку.
    Код нас није тако. Довољно је да велики, онај највећи, тако одлучи и нико ни ријечи. Аплаузи, одобравања, беспоговорна послушност. Не питајући за резултат, за последице. Не постоје начини да се штета спријечи. Чак и онда када је штета видљива на први поглед, што је и овдје случај.
    Нема израде Студије јер нема одговорности за штету која се прави народу. Или се надају да одговорности неће бити.

    Преко економске издаје у колонијално ропство

    Од свих издаја економска је најгора. Дјелује подмукло и на дуги рок, а односи највећи број жртава. Углавном путем повећаног умирања због сиромаштва. Оно што је најгоре издајника је веома тешко препознати. Показује се као неуспјешна власт која није у стању да запошљава и богати народ. Све заврши тако да народ пропао, а нико није крив.
    Посебно су тешке колонијалне издаје. То је случај када Влада својим дјеловањем успоставља колонијални као цјеловит привредни и политички систем за уништење властитог народа. Странци постају господари у властитој земљи, а ми њихове слуге, најамници, беспоговорни послушници. Бирамо „домаће“ марионетске владе које говоре нашим језиком и нама се чини да су наше. Служе за то да, у савезу са странцима, немилосрдно пљачкају властити народ и тако остају на власти. Углавном на основи изборних превара.
    Много је облика којима једна влада одводи свој народ у колонијално ропство. Наша је успјешно развила све те облике.
    Прво је на основи погубне приватизације продаје Милорада Додика (1998) као највеће економске издаје уништена домаћа привреда. Привреда пропала, народ осиромашио, а изнад тога, на основи невиђене приватизацијске пљачке, високо се уздигао узак владајући слој. Са тих висина развија се политички монопол (углавном путем партијског запошљавања) који незапослени и сиромашни народ присиљава на скоро безпоговорну послушност.
    Упоредо са уништењем домаће привреде влада незаустављиво креће даље на путу нашег одвођења у колонијално ропство. Распродају се наша природна богатства као последња узданица нашег опстанка. Ту је наше безгранично инострано задуживање не питајући се за последице, за могућност враћања. Само за то да би се опстало на власти.
    Потпуно неспособна да развија домаћу привреду влада позива странце да дођу и отварају своје индустријске погоне нудећи им јефтину радну снагу, јефтине сировине уз пружање и других погодности (субвенција за радно мјесто, земљиште и слично). Очекујући да јој незапослен народ за то буде бескрајно захвалан. Оно чега би требала да се стиди, наша влада се тиме поноси.
    Све се ово односи и на италијански Агро-прехрамбени центар у Бања Луци, као последње привредно достигнуће наше владе. Пружање високих погодности за долазак, уз јефтину радну снагу и јефтине сировине за прехрамбену индустрију. Само за то да би Италијани остваривали изузетне профите, а ми економски пропадали. Због тога што не зна да развија властиту прехрамбену индустрију влада пружа могућност Италијанима да након пљачке радника и пољопривредника на крају преузму и наше пољопривредно земљиште. Да распродамо наше пољопривреднике.
    Сва ова економска издаја има своју погубну политичку последицу. Домаћа зла власт се учвршћује управо на наношењу штете народу. Што је штета већа власт је постојанија.
    Народ бира власт која га уништава. То је парадокс и сва тежина овог времена којег проживљавамо и које толико пријети нашем опстанку. Управо је та неприродност политике многе народе одвела у бесповратно колонијално ропство на којем путу се и ми налазимо. Ни један народ није доспио у колонијално ропство, а да га у том правцу није одвела домаћа власт.
    И код нас су на дјелу двије опасне политичке тенденције које су карактеристичне за све земље које су доспјеле у колонијалну провалију. У почетку беживотан однос позиција – опозиција гдје промјена власти не доноси ништа ново. Слиједи се устаљени политички и економски образац независно од промјене власти и независно од економског пропадања које је на дјелу. Код нас то веома дуго траје. Скоро двадесет година са видљивим тежњама да тако и продужи. Власт и када се освоји не доноси ништа ново. Само продужено пропадање. Нема нових развојних програма, нових запошљавања, нема увећања богатства, нема промјене система. До промјене власти долази због народног разочарења у претходну, а нова власт доноси још веће разочарење. Све то води политичком замору грађана и „дизању руку“ од политике што завршава у њиховом повећаном суздржавању од изласка на изборе. И управо је ту тачка опасног политичког преокрета. Опасност уласка у стање безграничног одржања опасне, штетне постојеће власти. Све до неког општег народног устанка као начина самоодбране народа. Углавном онда када буде све касно. Када је пропадање дубоко, а притисак сиромаштва и дугова огроман, који не дозвољава уздизање и кретање напријед.
    Механизам је познат. Народ разочаран у власт све више окреће леђа политици што смањује излазност на изборе. То увећава могућност постојеће власти да продужи у власти.
    Учешће обавезних, зависних, условљених, преварених, подмићених под притиском политичке и капитал уцјене, због смањене излазности грађана релативно се повећава. Бројна су претходна политичка запошљавања и бројни су они који имају користи од подстојеће власти и који ће својим активним учешћем на изборима, користећи се свим методама, настојати да одрже постојећу власт. Не гледајући на погубне последице продуженог оваквог владања. То су опасности и неизвјесности које су пред нама. Сви режими који су уништили своје народе редовно су односили своје изборне побједе.
    Како увећати излазност грађана на изборе, основно је питање које тражи одговор. Да ли их може покренути нови развојни програм којег нуди СНАГА НАРОДА.
    Да се и код нас опозиција битно не разликује од позиције говори и овај примјер италијанског Агро-прехрамбеног центра у Бања Луци. Он није привукао никакву пажњу опозиције иако се ради о примјеру који тако успјешно показује погубност економског развојног концепта постојеће власти.

    Извоз сировина – економска суштина колонијализма

    „Свим црнцима ће бити забрањено да ткају и лан
    и вуну, да преду и дрндају вуну и да производе било
    шта од гвожђа, осим да га лију. Такође ће им бити забрањено
    да производе шешире, чарапе и кожу било које врсте. Ако оснују
    сопствену индустријску производњу, а влада касније буде имала
    потребу да заустави њихов напредак не можемо очекивати
    да ће то бити тако лако као данас.“

    Joshua Gee, Trade and Navigation of
    Great Britain Considered, London 1729.

    Цитат је типичан за вишевјековну економску политику развијених. Дјелује веома упечатљиво, прије свега због своје искрености. Толико се отворено признаје да је циљ политике да се колоније задрже искључиво као произвођачи сировина. Колонијама је традиционално налагано да не граде индустрију него да се само баве производњом сировина.
    Тадашњи економисти су давали савјете о томе шта треба урадити ако колоније почну да схватају повезаност између забране да се баве индустријом и сопственог сиромаштва. Рјешење је било збунити их, тако што ће им бити дато да извозе пољопривредне производе.

    „Због тога што ће људи у колонијама, ако их примами слободно
    тржиште за све њихове производе у цијелој Европи, учинити све
    што могу да би произвели сировине којима ће задовољити велику
    потражњу коју слободна трговина може да им обезбиједи. Мисли
    ће им потпуно отићи од идеје да се индустријализују, што је једина
    тачка по којој се наши интереси разликују од интереса колонија.“

    Mathew Decker, An Essay on the Causes of the
    Decline of the Foreign Trade.
    Dublin 1744.

    Подударност са данашњом ситуацијом, гдје је и потписивање овог Меморандума, је скоро потпуна. Навођењем на извоз сировине, овдје хране посредством изградње Агро-прехрамбеног центра италијанске компаније, треба да заборавимо, да нас одврате од помисли о изградњи властите прехрамбене индустрије. А зна се, ни једна земља се није обогатила од производње хране уколико није имала и властиту прехрамбену индустрију. На против. Што је више запослених у пољопривреди и сиромаштво и глад су већи. Само развој прехрамбене индустрије развија пољопривреду, увећава богатство и број запослених.
    Застрашујући је притисак издаје и духа колонијализма којег подносимо.
    Ко је вјеровао, ко је могао да повјерује да ћемо оволико бити нападнути од домаће власти. До њене спремности да нас потпуно уништи. Да нас гурне у паклену колонијалну провалију.
    „Нису црнци сиромашни што су црнци него зато што су црнци корумпирани.“ (Е. Реинерт). Зато што имају своје корумпиране владе. Имамо све изгледе да постанемо црнци Европе.

    Деиндустријализација – геноцид домаће власти

    Забрана и онемогућавање бављења индустријом је сама суштина дуге историје колонијализма. Колонијализам се управо и одржавао на тој забрани. Отпочињање са индустријом једино је начин савлађивања колонијализма. Углавном се то догађало након народних ослободилачких устанака и свргавања домаће издајничке, колонијалне власти. Индустрија је живот, а без индустрије је смрт.
    Када су савезници одлучили да униште један народ (Нијемце) одлука се односила на одузимање могућности том народу да се бави индустријом. Након осамнаест мјесеци провођења тог пројекта народ је био на кољенима, пред смакнућем. „Илузија је да се Нова Њемачка може свести на „пољопривредну државу“, а да не истријебимо 25 милиона људи“ написао је у свом извјештају Херберт Хувер . Тада се одустало од пројекта економског геноцида путем деиндустријализације. Покренут је супротан пројекат индустријализације на основи Маршаловог плана, као начина спашавања њемачког народа. Странац није имао срца да уништи један народ и одустао је.
    Код нас је другачије. Над нама економски геноцид проводи домаћа власт која нема срца.
    Приватизација 1998 је поступак потпуног уништења наше индустрије. Веома успјешно. Странцима је била довољна само пријетња да ће народ без индустрије нестати и они су након осамнаест мјесеци престали са пројектом. Наша власт је бездушнија и упорнија у истрајавању са пројектом који траје већ преко петнаест година.
    Заустављена је претходна приватизација подјеле (1997) која је у свом основном усмјерењу остваривања масовне акционарске својине грађана и радника носила у себи изузетан развојни резултат. Масовна акционарска својина је највиши ниво у развоју приватне својине на којој својинској основи развијени односе све своје развојне побједе. Да би се то спријечило било је нужно остварити приватизацију продаје (1998) која нам је донијела историјски превазиђену ситносопственичку својину XIX вијека под којим теретом се руши тада моћна средње развијена привреда. Прво се руше њени највиталнији дијелови, крупна индустријска предузећа као носиоци развоја. Отворен је широк процес деиндустријализације на којем се упорно истрајава. Вјероватно све до нашег истребљења.
    Након што нам је уништила индустрију власт сада чини све да нас спријечи у њеној изградњи. Примјер владине подршке изградњи Агро-прехрамбеног центра у Бања Луци живи је примјер те врсте.
    Власт нас онемогућава да изградимо властиту прехрамбену индустрију. Доводи нам Италијане који ће градити Агро-прехрамбени центар у Бања Луци. Они, Италијани ће градити своју прехрамбену индустрију код нас, а ми ћемо им испоручивати јефтине сировине. Да народ остане без индустрије. Истрајавање у геноциду је потпуно.
    Да ли ћемо препознати величину издаје садржану у довођењу странаца да нам граде страну прехрамбену индустрију и тиме нас онемогуће да градимо властиту? Влада пружа странцима подршку за изградњу њихове прехрамбене индустрије умјесто да ту подршку пружи домаћим пољопривредницима.

    Влада не зна шта ће са пољопривредом

    Оно што би друге владе чинило толико сретним нашу то потпуно збуњује, чини несретном. Не зна шта ће са нашим раскошним природним богатствима, толиким радом створеним богатствима и посебно овим вриједним и честитим народом, који толико жели да ради. Несрећна је јер сви виде њену потпуну немоћ, али и њену издају. Виде да се Влада окренула својим, а не народним интересима.
    Влада не зна шта ће са нашим радом створеним богатствима, посебно његовим највреднијим дијелом, нашим индустријским предузећима, па их немилице уништава. Не зна шта ће са нашим природним богатствима па их распродаје странцима. Не зна шта ће са народом па га држи незапосленим растјерујући га на све четири стране свијете, излажући га повећаном умирању због сиромаштва. Не зна шта ће са нашом пољопривредом и пољопривредницима па је одлучила да их преда странцима у руке. Да они „развијају“ нашу пољопривреду.
    У својој пољопривредној политици Влада је окренула леђа ситном посједу, гдје је 80 % пољопривредних површина и око 50 % укупног становништва. Њу занима само крупан посјед и њему поклања сву пажњу. Крупном посједу се додјељују подстицаји. Појединцима се издају наша ранија „пољопривредна добра“ под концесију, гдје је концесија знатно мања од субвенција и природно да нема пољопривредне производње. У пољопривреди се великим дијелом живи од субвенција, а не од производње.
    Резултат је поразан. Што је више субвенција мање је производње. То је дубока системска провалија у којој се налази наша пољопривреда коју је Влада створила и сада не зна како да тај проблем савлада. На другој страни само око половице потреба у храни задовољавамо властитом производњом. Наше градско становништво углавном једе увозну храну. Оволику зависност од увоза хране ријетко би која влада себи допустила. Посебно када се имају у виду оволике властите могућности за пољопривредну производњу.

    Распродаја пољопривредника

    Ми немамо владу производње. Наша влада је влада дугова, дефицита, губитака, распродаја. Одвођења у колонијално ропство.
    Колонијализам је најефикаснији када се одвија на блиском одстајању, када ужива подршку власти. Резултат је тада изузетан. Вријеме потчињавања је тада веома кратко без могућности отпора. Сатирање је потпуно. Све се то управо односи на овај Меморандум.
    Након што је распродала патриоте , велики дио наших природних и радом створених богатстава, довела нас у неподношљиво сиромаштво, Влада се одлучила на распродају оног последњег али и највреднијег. Доводи нам странце да граде прехрамбену индустрију и тако да на крају распрода и наше пољопривреднике, њихово земљиште. Метод је промишљен и дјелотворан.
    Ефикасност је у подмуклости. Дјелује се на дуги рок користећи метод „меког спуштања“. У почетку, нешто више цијене откупа пољопривредних производа, уредно плаћање, помоћи, савјети. Постепено, релативно учешће пољопривредника у крајњој вриједности свог производа се смањује. Свеједно да ли странац те производе непосредно извозио или их овдје прерађивао у готове индустријске производе. Висока разлика између пољопривредних и прехрамбених цијена производа сливаће се у џеп странца. Домаћи пољопривредни произвођачи, у улози испоручиоца сировине, у свом колонијалном положају, мора да се задовоље цијеном која им се понуди. Нема прилике за избор. Што вријеме више одмиче, а пропадање у колонијално ропство веће, избора ће бити све мање.
    Ниске цијене пољопривредних производа одређиваће ниску цијену земље. Странац, откупљивач и власник прехрамбене индустрије, то ће веома успјешно да користи. Откупљиваће земљу од наших пољопривредника, посебно од оних старијих и њихових градских наследника, који представљају огромну већину.
    На тај начин странци ће ширити своја властита пољопривредна имања што је коначан циљ којем природно теже. Откуп производа је само пролазна станица до овог последњег циља, до откупа и запосиједања земље. Тако ћемо изгубити своје пољопривредно земљиште, своју земљу. Ризикујемо оно што до сада ни један народ није себи учинио, није дозволио да му се учини. Да се прода земља странцима, а онда да будемо странци у властитој земљи, зависни од куповине скупе хране коју он производи. Да будемо беземљаши и најамници у властитој земљи.
    То је коначна порука и пуно значење потписивања Меморандума о сарадњи са италијанском фирмом, дана 18.04.2014. године.
    У својој потпуној неспособности да развија властиту пољопривреду Влада сада може да одахне. Предала је пољопривреду у руке странаца. Нека странци откупљују и прерађују наше пољопривредне производе, а ми ћемо сиромашни и незапослени куповати њихову скупу храну и гладовати. Вјероватно купујући генетски модификовану храну да се изопачимо као људска бића и да што прије нестанемо.

    СНАГА НАРОДА Нова пољопривредна политика

    Основа неуспјеха владине пољопривредне политике је неријешеност питања:
    – откупа
    – развоја прехрамбене индустрије.
    Ово су два питања са једним одговором. Развој прехрамбене индустрије рјешава питање откупа.
    Узалудне су субвенције када власт није ријешила проблем откупа, односно тржишта. У таквим околностима пољопривредник је у рукама разноврсних накупаца, прекупаца, откупљивача, посредника, приватних власника прехрамбених капацитета. Посебно се то односи на најмасовнији дио, на ситне пољопривреднике. Све помоћи које добију углавном заврше у џеповима других.
    Учешће пољопривредника у коначној вриједности свог производа се убрзано смањује. Цијене пољопривредних производа су високе не због висине цијене њених првих испоручилаца пољопривредних произвођача, него због уграђивања у ту цијену свих каснијих посредника у преради и продаји чије учешће у укупној вриједности се повећава. Стање је такво да се у пољопривреди све исплати само се не исплати производити. Произвођач добија све мање. Тај проблем Влада није уочила и није приступила његовом рјешењу.
    Влада није уочила да је основа развоја пољопривреде у развоју прехрамбене индустрије. Развојем прехрамбене индустрије рјешавају се ова два кључна пољопривредна проблема.:
    – откуп и
    – сезона.
    С обзиром да тада највећи дио пољопривредних производа иде у прераду остају мале количине за откуп, оне које су потребне држави за њене робне резерве. Индустријском прерадом пољопривредних производа отклања се негативан утицај сезонског карактера пољопривредне производње.
    Влада није приступила рјешавању ових проблема јер не зна како да изгради домаћу прехрамбену индустрију. Због тог незнања Влада изградњу прехрамбене индустрије препушта странцима.
    Успјешан развој пољопривреде је у развијању властите прехрамбене индустрије. Прехрамбену индустрију треба да гради држава и да је кроз механизам субвенција преноси у акционарску својину пољопривредницима. На тој основи дохоци наших пољопривредних произвођача би порасли за приближно три пута, што је широк простор за снижење цијена наших прехрамбених производа, односно дизања нивоа наше конкурентности.
    У првом кораку, да освојимо домаће тржиште. Да истиснемо иностране продавце прехрамбених производа са нашег тржишта снагом наше конкурентске премоћи. Касније да кренемо у масовнији извоз.
    Поступак изградње домаће прехрамбене индустрије и њено преношење пољопривредним произвођачима би био следећи.
    Друштвено-политичке заједнице (општине, градови, Република) би у свој инвестициони фонд, уплаћивале 30 % износа свог буџета. Истовремено, буџети би пружили гаранцију исплате најниже дивиденде од 7 % из тих фондова. То би ширило акционарство и увећавало акционарски капитал за инвестиције.
    Важна економска особина ових инвестиционих фондова је у високој гранској и територијалној мобилности средстава. Вјероватно би се у мањим општинама градили капацитети нижег нивоа прераде (силоси, хладњаче, сушаре, кланице и слично) док би се у регионалним центрима, на основи акционарског удруживања, градили капацитети вишег нивоа прераде. Тако би се стигло до оптималне просторне и секторске структуре, што је основа остваривања максималног развојног резултата.
    Инвестициони фонд би финансирао изградњу појединих капацитета прехрамбене индустрије. Приликом откупа пољопривредних производа износи субвенција би се урачунавали као акционарски улози пољопривредника у том прехрамбеном капацитету. На тај начин прехрамбена индустрија би прелазила у руке пољопривредника као акционара.
    Фонд би улагао у изградњу на примјер Силоса. У том износу Фонд би био акционар у Силосу. Силос би се основао као посебно акционарско друштво у којем би као акционари били, поред Фонда и пољопривредници који су предавали (продавали) пшеницу у Силос као и радници који ту раде. Учешће у акцијама (субвенцијама) се односи на све пољопривреднике, независно са којег пољопривредног имања роба долазила, са крупног или са ситног посједа. Ситни пољопривредници би тиме уживали исти ниво државне финансијске подршке као и крупни.
    Слично се односи и на остале врсте производње (месо, поврће, воће) на свим технолошким нивоима, поштујући принцип оптималног просторног размјештаја. Учествујући као акционар на свим технолошким нивоима пољопривредни произвођачи би учествовали у коначној вриједности свог производа са најмање 50 % што је пораст дохотка за три пута од постојећег (15 – 20 %). То је огромна резерва за снижење тржишне цијене наших прехрамбених производа као начина нашег конкурентског превладавања. То би водило остваривању изузетног развојног резултата у нашој пољопривреди и прехрамбеној индустрији.
    Према процјенама политичке организације СНАГА НАРОДА, за кратко вријеме (мање од десет година) повећала би се вриједност наше пољопривредне производње са садашњих око 800 милиона на преко двије милијарде КМ, а прехрамбене индустрије са садашњих око 180 милиона на преко 3,5 милијарди КМ. У односу на развијене то је још увијек скроман развојни резултат. Одлучујућа је чињеница да је држава дужна да преузме обавезу изградње прехрамбене индустрије посредством инвестиционих фондова.

    Спас нам је у ситном посједу

    Над нама се надвила опасна и опака пријетња. На дјелу је пројекат генетски модификоване хране као начина уништења дијела становништва. Посебно се то односи на мале и непожељне народе, који располажу најмањим могућностима властите одбране. То се посебно односи на Босну и Херцеговину, њену државну несавршеност и нас у њој.
    Свјетска банка, да би се ширила продаја даје изузетно високе субвенције што ову храну чини веома јефтином. Касније се те субвенције наплате у високим цијенама лијекова. Због тога су компаније за производњу генетски модификоване хране и компаније фармацеутске индустрије углавном обједињене. Уништавати становништво али му претходно узети новац.
    Европа се брани забраном увоза ове хране из Америке. У Француској су генетски модификовани производи најстроже забрањени. Казна се креће и до 15 година затвора било да се њоме тргује или да се производи. Код нас нема скоро никаквих забрана.
    Владина оријентација на крупан пољопривредни посјед погодује ширењу генетски модификоване хране. Производи се храна за другог гдје је важан профит, а не да ли је здрава. Високе субвенције за сјеме, хербициде, пестициде и слично чини ову производњу јефтинијом што је основа њеног ширења.
    Сасвим је другачије када се храна производи на ситном посједу и прерађује у властитој прехрамбеној индустрији. Тада произвођачи једу властиту храну, што је најбоља гаранција да ће она бити здрава. Концепт масовног акционарства наших пољопривредних произвођача у изградњи властите прехрамбене индустрије, како то предлаже СНАГА НАРОДА, најбоља је заштита од опасности генетски модификоване хране која нам толико пријети.
    Није истина да пољопривреда не може без хемије. Поуздан примјер за то је Куба. Након блокаде извоза хемикалија за пољопривреду Америка се надала да ће Кубу уморити глађу. А оно супротно. Приноси су порасли и постали већи од приноса у пољопривреди која је натапана хемикалијама. Народ постао здравији, а животни вијек се продужио.
    Масовном производњом компоста дошло се до здраве земље. Добро храњена биљка пружа успјешан отпор свим болестима и напредује, доноси богат род.
    Вјештачко ђубриво чини земљиште све сиромашнијим. Биљка је недовољно храњена и неотпорна на разне болести што захтијева све већу потрошњу заштитних хемијских средстава. Једини начин заустављања опасне хемизације у пољопривреди, што је један од основа производње генетски модификоване хране (уништавање корова и слично) је у производњи биолошки здраве земље, богатој потребним бактеријама.

    Закључак

    Меморандум о сарадњи потписан између наше Владе и италијанске компаније „ЦГЕ инжењеринг ЦЛП“ дана 18.04.2014. године је акт наше колонизације у пољопривреди против којег се је потребно борити свим средствима. Умјесто да се претворимо у колонијални сировински прирепак развијених, у којем правцу нас води наша Влада, потребно је одлучно супроставити се. Потребно је приступити изградњи властите прехрамбене индустрије као основе развоја наше пољопривреде.
    Сагласно приједлогу политичке организације СНАГА НАРОДА, најповољнији начин да се то оствари је посредством инвестиционих фондова друштвено-политичких заједница. Урачунавајући субвенције као акционарске улоге наша прехрамбена индустрија би прелазила у руке наших пољопривредника. Изградили би савремену масовну акционарску својину у нашој прехрамбеној индустрији што је основа изградње крупних успјешних компанија способних за међународна конкурентска надметања. У развоју властите прехрамбене индустрије је успјешан развој наше пољопривреде.

  6. ПРИВАТИЗАЦИЈА „ШЕЋЕРАНЕ“

    Издају и зло приватизацијеније могуће преживјети. То зло је потребно што прије уклонити. Приватизација продаје уништава привреду, посебно индустрију. Не може се живјети без привреде, без индустрије.

    Грешка приватизације се мора исправити. Потребно је напустити постојећу приватизацију продаје и остварити нову приватизацију подјеле. Предузећа која још нису приватизована, као што је случај са ШЕЋЕРАНОМ, треба да учине све да избјегну постојећу и остваре нову приватизацију.

    Умјесто продаје „стратешком партнеру“ потребно је да ШЕЋЕРАНА, на основи акционарске својине, пређе у руке радника и грађана.

    Увидјевши да претходна приватизација подјеле (1997) са којом се било увелико одмакло (приватизована: трговина, угостите- љство, занатство, саобраћај и грађевинарство) носи у себи огроман потенцијал развоја, странци су чинили све да се она заустави, спријечи. Када нису успјели да то учине путем наметања консултаната и савјетника, кренули су другим путем. Тражили су и пронашли домаћег издајника који је показао сву спремност да у име свог политичког напредовања и задово- љења невиђене похлепе уништи домаћу привреду и свој народ. Стигавши са крајње политичке пери- ферије (два посланика) заузео је, у присуству Високог Представника, незаслужено високо мјесто предсје- дника Владе.

    Поништена је претходна прива- тизација подјеле и остварена нова приватизација продаје. То је био први одлучујући корак нашег кретања у пакао сиромаштва и колонијалног ропства на којем путу упорно истрајавамо.

    Да смо народ који више мисли

    на себе и своју будућност, на своју дјецу, унуке, праунуке, на свој опстанак Милорад Додик је требао да буде ухапшен оног јутра 18. јануара 1998. године, када је пристао на ту велеиздају. Хиљаде, десетине хиљада људи је умрло пријевременом смрћу због си- ромаштва које је донијела ова погубна, издајничка приватизација са реалним пријетњама нашег потпуног биолошког истребљења ако се ово зло не заустави. Ако се не прекине са постојећом приватиза- цијом продаје и не оствари нова приватизација подјеле.

    Точак развоја се окреће на својини. Напуштају се својински облици нижег и освајају својински облици вишег капацитета богаћења и тако се напредује. Напредовање у економији тако и није ништа друго него напредовање у својини.

    Народи који нису у стању да мијењају, да напредују у својини нужно економски и друштвено назадују и на крају пропадају. Подпадају под власт других. Наше назадовање у својини, враћање, на основи погрешне приватизације продаје на историјски превазиђену индивидуалну, ситносопственичку својину XIX вијека, носи све најозбиљније опасности нашег пропадања у трајно сиромаштво и колонијално ропство. Све до нашег биолошког нестајања у који бездан све дубље тонемо.

    Највећи проблем је што се својна најтеже мијења. Својина није изолована друштвена и економска појава. Суштина својине је у њеном системском садржају. Промјене у својини је могуће остваривати само на основи промјена у систему. На основи промјене односа снага које владају у систему.

    Систем, то су одређене интересне групе откупљене око одређених својинских облика којима се задовољавају одређени, прије свега материјални интереси који се бране по сваку цијену. Свака промјена својине подразумијева нарушавање овог односа снага и успостављање новог што није нимало једноставно. Потребне су силне демократске снаге да се то оствари.

    Основни правац у развоју својине је у проналажењу и развијању својинских облика вишег нивоа рационалности, вишег капа- цитета богаћења. То су својински облици који омогућавају издашније и јефтиније финансирање у привреди као основе изградње крупних, прије свега индустријских предузећа. У свом појавном облику то је кретање од индивидуалне приватне према колективној приватној својини. Тај пут у развоју капиталистичке прива- тне својине је дуг преко 200 година. Почео је са ситносопственичком својином XIX вијека. Због оскудности финансирања она је завршавала у ситној привредној структури, малим углавном породичним радњама. Тек је откривање масовне акционарске својине крајем XIX и почетком XX вијека, заједно са државном своји- ном, дало могућности израстања крупних предузећа. Данас су то крупна акционарска друштва, мултинационалне корпорације, гдје милиони грађана својим ситним улозима учествују у остваривању огромних вриједности капитала.

    Масовна акционарска својина грађана и радника је најиздашнији и најјефтинији облик финансирања, на којој својинској основи развијени односе све своје развојне побједе.

    То је највиши ниво у развоју приватне својине.

    Они који управљају овим свијетом добро знају да је својина основна економска чињеница. Подметнете под привреду њој неодговарајућу својину и она се руши, нестаје. Меље у ситан прах.

    То се управо догодило нама на основи погрешне издајничке прива- тизације продаје. Остварили смо историјски превазиђену индиви- дуалну приватну својину која, због оскудности свог финансирања, нужно завршава на малим преду- зећима, немоћним за било каква значајнија економска бављења. Уколико то не превладамо, уколико путем нове приватизације подјеле не дођемо до масовне акционарске својине која, због своје издашности и ниске цијене овог финансирања, једина може да гради крупна, прије свега индустријска предузећа, пријети нам потпуно економско пропадање. Потпуно сиромаштво и пропадање у колонијално ропство.

    Привреду не гради индиви- дуална приватна својина и њен појединачни власник. Савремену привреду гради масовна акциона- рска својина као најквалитетнија својина са скупштином акционара, као најквалитетнијим власником. У укупној структури својине у кругу развијених индивидуална приватна својина заузима периферно мјесто, док је тежиште на масовној акционарској својини.

    У Њемачкој има око 2,1 мили- она предузећа. Око 1,5 милиона су мала у индивидуалној приватној својини. Око 260.000 су предузећа средње величине која су израсла на колективној приватној својини типа друштава са ограниченом одгово- рности. Само је око 1.700 крупних предузећа израсло на масовној акционарској својини, која остварују већу укупну вриједност производње од ових 1,5 милиона малих. Око 260.000 су друштва лица.

    Само онда када се и код нас оствари оваква структура својине и оваква величинска структура преду- зећа кренут ћемо напријед. Начин да се то оствари је нова приватизација подјеле.

    Стратешки партнер

    Приватизација великих инду- стријских предузећа се остварује методом „стратешког партнера“.

    Влади није довољно да се на досадашњим примјерима увјери да се овај метод приватизације показао крајње неуспјешним. Нема ни једног позитивног примјера ове привати- зације. Све су завршиле у огромним пљачкама, губицима и неразвоју.

    Влада не гледа у том правцу. Она слиједи свој пут издаје. Под одлучујућим дјеловањем најути- цајнијег појединца, који је ту обавезу преузео 1998. године са привати- зацијом се иде до краја. Не питајући за последице. Вјероватно до нашег потпуног уништења ако му се то дозволи.

    Основна особина приватизације путем „стратешког партнера“ је у рационалном уклапању појединца у нерационалне друштвене околности.

    Оваква „куповина“ предузећа је идеална прилика за разна уцјењи- вања и изнуђивања. Стратешком партнеру се указује изузетна прилика да посредством „куповине“ предузећа оствари изузетну дру- штвену пљачку. На крају, када оствари те своје циљеве, напушта предузеће остављајући га потпуно опустошеног, уништеног. Углавном у великим дуговима.

    На основи трансферних цијена извлачи се остварена добит, а предузеће се непрекидно држи у губицима или на тој врсти границе. То је управо основа изнуђивања. Да предузеће не би престало са радом, а радници остали без посла, којима се исплаћују крајње мизерне наднице, траже се и остварују додатне субвенције, повољни кре- дити, одгоде и неплаћање пореза, субвенционирана електрична ене- ргија и много тога. Индивидуални рачун се тиме значајно увећава. Приватизација путем „стратешког партнера“ је до сада најштетнији облик приватизације.

    Незамисливо је очекивати да ће појединац који „купи“ овакво велико предузеће, као што је „Шећерана“ развијати га, моћи да га развија. То је у потпуној несагласности са карактером својине која је овом предузећу потребна. Овакво крупно предузеће припада својинском облику масовног акционарства. Само је овај својински облик у стању да овом предузећу обезбиједи довољно и довољно јефтиних инвестиционих средстава за његов успјешан развој. Њега финансијски мора да напаја велики број акционара.

    Индивидуална приватна сво- јина нема тих могућности. Појединац нема ни приближним могућности да задовољи тај ниво инвестиционе потребе. Окретање банци као извору финансирања је скупо чиме се угрожава економија предузећа. Због тога је појединачно власништво над овим предузећем економски неодрживо.

    Када је у питању приватизација „Шећеране“ путем „стратешког партнера“ присутне су додатне пријетње и опасности.

    Познато је да је од свих монопола најопаснији приватни. Он највише, најбестидније притиска. До потпуног исцрпљења. У овом случају наши пољопривредници би били предати у руке приватног монопола власника „Шећеране“, што би водило њиховом исцрпљивању, уништавању до крајњих граница. Притисак на откупну цијену репе би био изузетан. Она би била таква да би тешко подмиривала и основне репродукционе трошкове, а о некој заради пољопривредника тешко би се могло говорити. Притиснути монополом откупа били би приморани да пристану на ову врсту уцјене. Профити „стратешког партнера“ би били завидни.

    Ниске цијене откупа репе, односно ниске зараде пољо- привредника обарале би цијену земље. Природно је очекивати да би се „стратешки партнер“ појавио као купац огромних пољопривредних површина на којима би касније развио властиту пољопривредну производњу и прехрамбену инду- стрију. Његово дуго присуство у улози „стратешког партнера“ омогућило би му да откуп земље продужи кроз вријеме чиме би се одржавала ниска цијена куповине.

    Тако би „стратешки партнер“ на крају прерастао у нашег господара. У почетку, производећи и испо- ручујући му репу по ниским откупним цијенама, да би на крају остали без властите земље, а наши потомци, дјеца, унуци, праунуци ту завршавали као надничари на туђој њиви у властитој земљи. Шта ће нам рећи потомци. Да ли ће нас проклињати ако им ово урадимо. Да им распродамо земљу и оставимо их да буду странци у властитој земљи. Да им одузмемо будућност.

    „Шећерана“ –акционарско друштво
    Акционарска својина је при- родна својина која припада индустријском капацитету нивоа „Шећеране“. Само је у том облику својине могућ њен успјешан развој. У неком другом, посебно у облику индивидуалне приватне својине, одржање и развој „Шећеране“ није могућ. О томе тако поуздано свједочи и искуство из окружења. Скоро све „Шећеране“ овог нивоа производње, широм Европе, су акционарска друштва. Акционарство је најпогоднији и најјефтинији облик финансирања крупних индустријских предузећа каква је „Шећерана“. То је најквалитетнија (акционарска) својина са својим најквалитетнијим власником (скупштином акционара) на којој институционалној основи опстају и развијају се сва крупна индустријска предузећа развијеног Запада.

    Због тога је приватизација „Шећеране“ по моделу „стратешког партнера“ погрешна и штетна. Индивидуална приватна својина је њој неодговарајући облик својине

    који притисак нерационалности она неће издржати и нужно ће пропасти. Индивидуална приватна својина је скуп и недовољан извор фина- нсирања овог крупног индустријског капацитета.

    Умјесто приватизације путем продаје „стратешком партнеру“ приватизацију „Шећеране“ би требало остварити по моделу подјеле, као основе њеног прево- ђења у акционарско друштво.

    Поштујући принципе: развоја, праведности и солидарности прива- тизацију „Шећеране“ би било могуће приватизовати на следећи начин:

    * половицу вриједности капи- тала подијелити радницима
    * другу половицу вриједности капитала пренијети у инвестициони фонд града. Од тог износа:
    + половицу вриједности подијелити угроженим, а заслужним грађанима (борци, породице поги- нулих)
    + другу половицу ове вриједности задржати у инвестиционом фонду града.

    Потребно је да се у акци- онарство „Шећеране“ уведу и радници и произвођачи репе. Пољопривредни произвођачи и радници би, тада својим учешћем у управљању, пратили вриједност свог производа и учествовали у распо- дјели остварене добити. Када су у питању пољопривредни произво- ђачи тиме би нестало дјеловања монопола у откупу репе. Пољопри- вредни произвођачи би, својим учешћем у управљању, учествовали у одређивању откупне цијене, која би сада имала релативно значење. Ако је откупна цијена мања биће веће дивиденде и обратно.

    На овој својинској основи „Шећерана“ би доживјела свој изузетан развој. Акционарство, односно приватизација путем подјеле, је једина поуздана својинска основа успјешног развоја овог предузећа.

    Инвестициони фонд

    Приватизација „Шећеране“ путем подјеле односно путем стварања масовног акционарства радника и грађана само је први, али недовољан корак, на путу ка остварењу пуног успјеха. Предузећу су потребна средстава за реко- нструкцију и покретање производње који проблеми се не могу ријешити самим чином својинске промјене. Та средства су услов да би својинска промјена успјела.

    Развој не може без државе, без њеног активног и одлучујућег уче- шћа. Постојеће опредјељење гдје је држава окренула леђа привреди надајући се да ће то умјесто ње учинити слободно тржиште предста- вља опасну заблуду које је потребно што прије и што потпуније осло- бодити се. Држава је први незаобилазни, одлучујући носилац развоја привреде.

    Она је обавезна да регулише тржиште у правцу остваривања ширих друштвених циљева развоја. Да смањи индивидуалну похлепу и

    да подстакне остваривање ширих друштвених циљева.

    Поред ове функције регу- лисања тржишта држава мора да буде први и највећи појединачни инвеститор у привреди. Потребно је да привреди непрекидно допрема довољну количину јефтиног, најје- фтинијег новца.

    У успјешним привредним системима новац је јавно добро на којем се не зарађује него представља погодан инструмент за управљање привредом. Да се створе најповољнији услови за производњу што јефтинијих роба.

    На жалост, ми не живимо у таквом привредном систему. Ми не посједујемо централну банку са својим пуним монетарним овлашће- њима која би снабдијевала привреду са довољном количином јефтиног новца. Због тога су наша предузећа приморана да га купују на фина- нсијском тржишту по изузетно високим цијенама (каматама). То је неподношљиво економско стање које се мора што прије превазићи. Умјесто из кредита финансирање у привреди је потребно остварити путем емисије акција и фина- нсирањем из средстава државе.

    Не може се све потрошити, ништа не инвестирати и надати се развоју што је сада случај. Потпуна је превласт државне и личне потрошње на рачун инвестиционе које стање је потребно промијенити. Инострана задуживања, буџетски дефицити, дефицит платног била- нса, губици у фондовима и јавним предузећима углавном завршавају у повећаној потрошњи државе. Нужно је један дио буџетских средстава одвајати и инвестирати у привреду.

    Потребно је да се из буџета града Бијељина издвоји одређен износ средстава (око 30 %) и пренесе у инвестициони фонд. Из тих средстава је потребно инве- стирати (откуп дионица) у покретању рада „Шећеране“. Резултат би био изузетан. Могуће је очекивати да би инвестициони мултипликатор изно- сио и до 10 пута, односно да би једна инвестирана КМ дала и до десет пута већи укупан приход „Шећеране“. То је простор наглог увећања броја запослених у граду. Поред непосредно запослених у „Шећерани“ ту су и бројна „запослења“ на производњи репе, њеном превозу, развоју бројних комплементарних (везаних) привре- дних активности. Оно што би, посредством инвестиционог фонда, било инвестирано из буџета у „Шећерану“ убрзо би се вратило у повећаном износу. Повећана поре- ска основица би допремала увећане износе пореза у буџет.

    Закључак

    Приватизација „Шећеране“ по основу „стратешког партнера“ је штетна и опасна. Штетна је јер ће нужно завршити у коначном пропа- дању предузећа. Индивидуална приватна својина је неодговарајућа овој величини предузећа.

    Ово је опасан метод приватизације јер пријети распро- дајом пољопривредника, односно распродајом земљишта.

    Одговарајућа својина за ову величину предузећа је масовна акционарска својина радника и грађана па је приватизацију потре- бно провести методом подјеле да би се то остварило. Да би се извршила потребна реконструкција и отпочело са радом потребно је да град Бијељина из свог, претходно формираног инвестиционог фонда, откупи потребан број акција предузећа и на тај начин оствари почетно финансирање његовог рада.

  7. Šta si bo ti izgradio??! Najvažnije nisi izgradio, plavi nas Drina dva puta za tri godine, Sava nas uništila u maju, Janja stalno izlazi, što ne napravi ni jedan nasip za ove tri godine, a hvališ se kako si dobio 50 miliona evra na zajam za to! Da nije onog Miće Mićića, ništa od ove Bijeljine ne bi bilo! Kad su poplave bilo nema đe ga nije bilo! A tvoja Željka u čizmicama damskim došla, bar da je neka dama! Napravili smo gasovod, ali gospoda iz Vlade ne daju da se priključimo! Šećerana može da izdržava pola Semberije, ali jok! Ne može, ne dam! Koliko puta je opština molila da se riješi to, da počne da radi, pa posle rješavajte čija je, ne da Baja! Jbt, pa ne smijem ni da zamislim šta bi bilo kad bi imali podršku vlade, pa mi bi bili jači od Banjaluke. Ali vjerovatno u tome i jeste caka, ne bi bilo dobro da se pokaže da neko ko nije crven, da može biti uspješan. Ha! Mislite o tome!

  8. фронт,

    какав Лазаревић и Бијељина?

    Извини морам да реагујем, да си добро пратио моја писања задњих година видио би да је изградња насипа, систем канала, наводњавања и противградна заштита посебно потребна и у нашем програму ургентно предвиђена за Семберију.

    Зашто?

    Па управо због невиђених потенцијала за развој пољопривреде, да си гледао моју кампању 2010 године видио би да сам три дана ходао по Семберији, да сам био поносан што се Сава покренула, да сам хтио дати 20% постицај за пољопривреду већ у 2011 години, да смо били разрадили план како доћи до потребних 10.000 коопераната са тадашњих 5.000 само за прехрамбени комбинат „САВА“, гдје су остали капацитети, нпр. месна индустрија од узгоја до готових производа, гдје је……………………….?

    Семберија је царство,земља Богом дана, свака трећа кућа наши са девизама из иностанства,могу шта хоће, не би им нико ништа могао да су сложни таман да своју државу траже.

    Нажалост због издајника, ментора и увозних лобија семберци нису једни од најбогатијих људи у Европи.

    Не би даље, значи, нема ту какав Лазаревић, програм и људи постоје,хоћемо ли здраву и нормалну државу, хоћемо ли очистити 100% Српску као предуслов развоја стратешких грана привреде(пољопривреда и туризам) овиси од нове власти после избора?

    Нажалост ми нисмо могли са великим у равноправну изборну трку, паре и медији су код њих, наравно то не мора да значи да мање вриједимо, или знамо, напротив.

    Све партије(част новим појединцима) које ће бити у парламенту су већ имале шансу, види фронту резултате, све кад сабереш леукемија, осим велике и паметне борбе за политичку стабилност и очување Српске.

    Још једну ствар, могли смо већ 2011 године одличан посао направити у Семберији са тадашњим министром пољопривреде Миловановићем и тадашњим начелником Мичићем,семберци а паметни људи,знам их добро обојицу, јебига политика.

    Поздрав.

  9. Eto Lazareviću, nije za tebe da vrednuješ. Prvo, Milovanović se razumio u svoj posao kao i Helga, Mićo nikada nije ratovao protiv Vlade, a ti ako znaš neki slučaj, navedi. Vidim da ne znaš ni šta je u Semberiji važno, ni ko šta radi, pa pominješ „Savu“. Ja sam ti jasno naveo da je režim skrckao 50 miliona samo u okviru Bobara, a šta je dobio zauzvrat? Milionske gubitke banke i osiguranja, nepostojeću fabriku traktora itd,itd.
    To što ti misliš da ovdje nema ništa je tvoja zabluda. U Semberiji je poenta da može više i bolje. Sigurno ne preko Bobara.;)

  10. С образом?????? Откуд вам образ?

    *Angel’s Breath
     – Crv*
    (Milan Mladenovic)

    Slepi i gluvi, vi sebicni ljudi. Sto pravite buku bez reda i smisla. Bez zasto i zato, za koga i kako. Bez pitanja koje bi mozda osusilo ponosni osmeh na licu bez suza, na licu sto nikada obraz okrenulo nije.
    Vi nemi igraci svog obrednog plesa. Vi sretni u transu, u svetu sto postoji samo u glavama ljudi bez skrupula, ljudi bez milosti, ljudi bez secanja. Vi sto neznate pljuskove zvuka, boje i mirisa… Vi ljudi bez pameti.
    Brazgotina, sanduk i crv. Obraz i dlaka i krv.
    Vi ljudi bez milosti…

  11. фронт,

    ја сам поменуо кампању 2010 године, све што сам тада говорио се обистинило.

    Да се тада почело радити од владе до локала на насипима и каналима не би ову годину доживјели са оваквим поплавама.

    Мораће ова држава и наши политичари на републичком и локалном нивоу научити да се треба радити и сарађивати после завршених избора, народ су посвађали својим понашањем.

    Ево и твој коментар одаје искључивост, ко си ти да кажеш да се ја не разумијем у стање тамо?

    Видиш овако почиње свађа,довољно је ово „ко си ти“, слиједи одговор, негативна енергија и раскол …..???

    Поздрав.

  12. pa ribar vidiš da nisi obaviješten. Da nije Mićo sarađivao sa Vladom misliš da bilo i kanalizacije i bolnice i drugih dobrih stvari urađenih u Bijeljini. Na takvu saradnju SNSD odgovara retorikom- Mi smo vam sagradili, mi smo uložili. Sada kada građani Bijeljine otplaćuju direktno kanalizaciju, a građani cijele Srpske bolnicu, pstavlja se pitanje da li je neko to zaista davao. Naravno da nije. E, za poplave nakon događaja s kraja 2010. su išle radnje, kredit odobren, priprema dokumentacije, ali na sajtu Voda Srspke nađeš da su stigli prioritetno pripremiti jednu investiciju u Prijedoru. Slučajno ili ne direktor Voda Srpske je član rukovodstva DNS.
    Takođe ćeš primjetiti da će SNSD rado reći kako je uložio 200 miliona u Bijeljinu, a neće rado pomenuti investicije u svoju perjanicu Bobara. Ribare, kad ti ja uložim kredit, a ti ga vratiš, ja sam ti samo pomogao u administraciji nečega, a nisam ti pomogao materijalno.
    Vlada je zaplijenila Šećeranu, ali se plašila da preduzima radnje u Šećerani, pa je prošlo previše vremena. I sada čekaju Godoa. PD Semberija, uz najpovoljniji reprogram dugova (dug u akcije) ne mrda s mrtve tačke. No, na stranu vlada i vlast. U bijeljini ima i solidne privrede, neću da navodim imena, jer dežurni pljuvači nađu dlaku u jajetu svakome.
    Nisam ja nimalo isključiv, a ti mi ostade dužan komentar u vezi rasta i razvoja G.Bobara, najćutljivijeg, znači najpamentnijeg poslanika. 50 miliona brale! Reci šta bi ti sve pokrenu za 50 miliona, budi pošten pa reci. 😉

  13. фронт,

    ја генерално гледам ситуацију, у овом случају је поменута Семберија.

    Да је среће двије велике партије би формирале владу после избора због политичке стабилности и развоја привреде са јасним стратешким гранама прилагођеним територији, природним ресурсима и људским потенцијалима.

    Да је среће дио те владе би били и зелени Српске као коректив и доказ да влада жели да створи животни и пословни амбијент као земље алпског региона, или културне и здраве земље које узимамо као примјер како је код њих све чисто, све по закону и………………..

    Да је среће и код нас би било нормално, не би морали говорити „пусти није то исто, швабо је то, код њих се зна ред“.

    Да је среће та би влада предложила скупштини увођење неке врсте ванредног стања у складу са Уставом.

    Да је среће би био донешен привремени Закон по којем влада може именовати повјеренике у свакој општини у којој локална власт опструише амбициозни план развоја.

    Да је среће влада би за сваку регију имала задужене координаторе који би сарађивали са локалним заједницама у провођењу привредног плана.

    Да је среће то би био заједнички циљ свих родољубивих партија у новом сазиву Скупштине.

    Шта мислиш да ли би народ такав начин рада и понашања прихватио са олакшањем и надом, или би волио да остане ова негативна енергија и безнађе у које су нас довеле све послератне власти?

Оставите одговор