Додик, псовке, пријетње: Шта је ново?

Једно је сигурно, најновији скандал неће донијети ништа ново. Осим, можда, дуготрајније лоших односа СНСД и БН ТВ. Пише: Саша Захаровић БН ТВ је почела своју каријеру са етикетама, не за наглашено просрпски став, већ управо за њен четнички бекграунд. Тако је ријетко ко озбиљно мислио да је БН ТВ у стању да буде против […]

петак, 1 фебруара, 2013 / 14:19

Једно је сигурно, најновији скандал неће донијети ништа ново. Осим, можда, дуготрајније лоших односа СНСД и БН ТВ.

Пише: Саша Захаровић

БН ТВ је почела своју каријеру са етикетама, не за наглашено просрпски став, већ управо за њен четнички бекграунд. Тако је ријетко ко озбиљно мислио да је БН ТВ у стању да буде против Републике Српске, односно да долазак Патрика Муна у просторије ове медијске куће може промијенити њену друштвенополитичку оријентацију до те мјере. Но, сукоб са носиоцима највише власти у РС се није могао сакрити.

Дакле, тешко је тако лако неком набацити етикету издајника, поготово зато што било ко, ко је посјетио просторије редакције Независних новина, био у стању да пењући се уз степенице види читав низ фотографија са поносом постављених свима на увид. На њима се уочава да није било високог представника ОХР-а или америчког амбасадора, који није дошао у посјету и на фотографисање.

У крајњу руку, сам је Жељко Копања изјавио да од Американаца „није добио неке велике паре, већ да је ријеч од око два милиона долара“.

Семберијо моја у јануару

За овако висок профил помињаних имена и изречених ствари из њихових уста, сасвим је нормално да се плету теорије завјере. Разни су разлози што ће неки одмах потрчати да кажу да је у питању монтажа и да је предсједнику Српске намјештен скандал за рушење угледа.

Нажалост по читав наш јавни простор, овај снимак је аутентичан. Напросто, ово није први пут да се из уста Милорада Додика могу чути јавно изречене ријечи као „попуши“ или „’ајд’ не сери“, па не треба ни замјерити великој већини оних који су одмах повјеровали да је снимак истинит.

Чак ни они који су склони другој врсти теорије завјере – о подношењу Додикове тужбе против БН ТВ или Владе Тришића лично, исто немају баш пуно реалитета у крвотоку.

У једном тренутку се јасно чује како предсједник Српске каже: „Сними ме, пичка ти материна, па пусти у дневник“. Логична је пракса да све озбиљне новинске куће снимају разговоре својих запослених, а поготово директора, управо због пријетњи и притисака који су свакодневна појава. Но, емитовање таквих снимака би представљало проблем, да сам предсједик Републике није дао добровољан пристанак да се то учини.

судство са великим РС

Једино о чему би могли разговарати, односно гдје би се могла збуњивати јавност, јесте поменута аутентичност снимка, али од тога се одустало без сваке сумње. То се види и из спиновања Срне, али и из „невољности“ кабинета предсједника РС, које се изјаснило о томе да је у питању кривично дјело неовлаштеног снимања и емтиовања снимка.

У оба случаја се аудио снимак, односно његова вјеродостојност у смислу да то заиста говори Милорад Додик, не доводи у питање, већ је сада све усмјерено на легалност доспијевања снимка у јавност.

Овим поводом би до сада требало да су се огласила новинарска удружења, али и републички јавни тужилац, те владине и невладине организације које се баве заштитом људских права и слободом изражавања. То што се још нико озбиљно није огласио овим поводом, говори да је и правни систем, али и савјест заједнице, у нашој земљи дубоко нефункционалан.

У овоме свему је најтеже што је ово постао фолклор у јавном животу Српске, па је најилустративнији примјер што је у медијском дуелу на АТВ својевремено и пословично миран, инертан и културан предсједник СДС, Младен Босић, допустио себи да понесен наступом главне звијезде емисије – опсује нехотично уживо у програм.

Ништа ново нема, све по старом иде

Карактеристично је да су у новинарском свијету већ одавно кружиле приче о томе да за уочљив изостанак аутоцензурног филтера БН ТВ у посљедње вријеме, што је карактеристично за готово све медије у РС који су добили „помоћ Владе РС у доба економске кризе“, долази из личног сукоба Владе Тришића и Милорада Додика. Нашироко се помињало постојање телефонског разговора који је садржавао увреде и пријетње на рачун Тришића, што је јуче и потврђено у пракси.

У друштвима са постојањем јаког јавног мнења би овакав скандал изазвао већ озбиљне посљедице и промјене у политичком и јавном животу, али код нас се вјероватно неће ништа десити. До сада смо имали небројен број сличних скандала, с псовкама и увредама уживо, па и пријетњи на предизборним митинзима са позиције власти, и то од ове исте личности. Том логиком, неће бити неких озбиљних промјена, осим приче за три дана над којом ће несумњиво да мало дуже од овог рока онанишу федерални медији.

СНСД је из уста Рајка Васића већ саопштила да неће срађивати са БН ТВ, а видјећемо шта ће кабинет предсједника урадити што се правне тачке тиче, мада су им ту, због већ поменуте Додикове изјаве и недвосмислене пријетње упућене Тришићу и БН ТВ, шансе веома слабе. Може се чак рећи и да је то играње са двосјеклим мачем, јер пријетње са позиције предсједника, у коликом год афекту или околностима изречене, нису неозбиљна ствар.

Око учешћа у скривеној камери екипе Немогуће мисије, гдје је премијер Србије, Ивица Дачић, био очигледна жртва намјештаљке, дигла се доста озбиљнија медијска прашина, те се огласило све што је имало адресу е-поште и осјетило се позваним да реагује.

Тришић је већ саопштио да ће тужити новинску агенцију СРНА због објављивања вијести да је „покушавао рекетирати“ предсједника Републике Српске и то је засад извјесно у вези са правном државом. Тужилаштво очигледно, па макар и специјално, у овој држави не постоји.

Требало би провјерити ко прима онда онолике плате тамо.



0 КОМЕНТАРА

  1. Predsjedniče možda jednoga dana shvatiš suštinu života nakon ovoga teksta kojeg pročitaš. I svi mi zdravi ljudi moramo se ponekada zapitati šta je život i koje mi to ciljeve u životu imamo?????

    Na dobrotvornoj gala-večeri, na kojoj su se prikupljala sredstva za školu za decu sa posebnim potrebama,
    otac jednog od učenika podelio je sa prisutnima priču koju neće zaboraviti niko ko je tada bio prisutan tom događaju.

    Zahvalio je školi i njenom predanom osoblju, te nastavio:

    „Ukoliko nije ometana spoljnim uticajima, sve što priroda stvori je savršeno kreirano.

    Ali moj sin Siniša ne može naučiti sve one stvari koje mogu druga deca. Nije u stanju razumeti i napraviti sve ono što i njegovi vršnjaci.

    Gde je tu prirodni poredak stvari, kada se radi o mom sinu?“

    Svi prisutni su utihnuli.

    Otac je nastavio:

    „Verujem da se, kada telesno i mentalno invalidno dete, poput mog Siniše, dođe na svet,

    prilika za iskazivanje istinske ljudske prirode sama javi i pokaže, i to u vidu načina na koji drugi ljudi tretiraju to dete.“

    Potom je nastavio priču.

    Siniša i njegov otac šetali su pored parka, gde su neki dečaci, koje je Siniša inače poznavao, na terenu igrali fudbal.

    Siniša je upitao oca:

    „Šta misliš, tata, da li bi me pustili da igram s njima?“

    Sinišin otac je znao da većina dečaka ne bi želela da neko kao Siniša igra u njihovoj ekipi,

    ali je isto tako vrlo dobro znao koliko bi njegovom sinu značilo da mu dozvole da zaigra,

    i koliko bi mu to samo dalo toliko potrebni osećaj pripadnosti i samopouzdanja,

    uverenje da ga društvo prihvata uprkos njegovom invaliditetu.

    Sinišin otac je prišao jednom od dečaka pored aut-linije i upitao (ne očekujući previše) bi li i Siniša mogao zaigrati s njima.

    Dečak se u neverici okrenuo prema igralištu i rekao:

    „Znate šta, gospodine, mi gubimo sa 4 : 1, a bliži se i kraj drugog poluvremena. Pa, …, može, nek igra za našu ekipu, pokušaćemo ga postaviti na poziciju levog beka.“

    Siniša se malo namučio hodajući do ekipe, ali je sa širokim osmehom obukao dres svog tima.

    Otac ga je ozaren gledao sa majušnom suzom u oku i osećajem rastuće topline u grudima.

    Dečaci su mogli jasno videti i osetiti sreću ovog čoveka, ganutog oca koji radosno gleda kako je njegov sin primljen u njihov tim.

    Pri kraju utakmice Sinišina ekipa je dala gol iz jedne brze kontre, ali je još uvek gubila sa dva gola razlike.

    Siniša je pokrivao levu stranu terena.

    Iako nikakve akcije tuda nisu išle, on je očito bio u euforičnom raspoloženju

    jer je dobio priliku DA BUDE u igri, na travnatom tepihu;

    razvukao je osmeh od uha do uha, dok mu je otac mahao sa tribine.

    U samoj završnici Sinišina ekipa je opet postigla gol, dakle, gubila je samo sa 4 : 3 !

    Sada, s jednim golom u minusu, smešila im se prilika za eventualno izjednačenje u dodatnom vremenu od 5 minuta.

    I zaista, dosuđen je penal za Sinišin tim i dečaci su se dogovarali ko će ga izvesti..

    Neko je imao ideju da puca Siniša, ali uz veliki rizik da izgube utakmicu !?

    Na opšte iznenađenje – Siniši su ipak dali loptu !

    Svi su znali da je to bila nemoguća misija, jer Siniša nije ni znao ni mogao pravilno šutirati,

    a kamo li da pogodi okvir gola i da prevari golmana.

    Ipak, kad je Siniša stao iza lopte, protivnički golman je,

    shvativši da Sinišina ekipa svesno rizikuje poraz radi tog jednog jedinstvenog trenutka u Sinišinom životu,

    odlučio baciti se na pogrešnu stranu kako bi lopta ipak ušla u mrežu..

    Siniša je uzeo zalet, zamahnuo i … traljavo zakačio loptu, koja je polako krenula ka suprotnoj stativi.

    Utakmica bi u ovom trenutku bila praktično rešena, jer je lopta bila spora i većina protivničkih igrača bi je mogla sustići.

    Međutim, i oni su se kretali sasvim lagano, pa svi gledaoci povikaše:

    „Siniša, Siniša, trči za njom, Siniša, trči, stigni je, stigni !!! Trči, trči, i šutni je u mrežu !!!“

    Nikada pre u svom životu Siniša nije toliko brzo trčao. Uspeo je, jedva, stići do nje pre nego je završila u gol-autu.

    Doteturao se i širom otvorenih očiju, zadihan, upitnog pogleda, zastao da vidi što će dalje.

    Svi povikaše: „Šutni je, šutni je u gol !!!“

    Uhvativši dah, Siniša je vidno potresen, naprežući zadnje snage, kao u nekom delirijumu, nekako umirio loptu,

    zahvatio je unutrašnjom stranom stopala i … i smestio je u mrežu !!!

    Muk, … , a onda provala … prasak – svi skočiše:

    ‘Siniša, Siniša, bravo, Siniša !!!’

    Zajapurenom i preneraženom Siniši priskočiše svi saigrači, grleći ga, ljubeći ga i slaveći ga kao heroja koji je spasio svoj tim od poraza.

    „Tog dana …“, završavajući svoju priču s drhtajem u glasu potreseni otac,

    dok su mu suze kotrljale niz lice, „…. dečaci obeju ekipa doneli su komadić prave ljubavi i humanosti u ovaj svet.“

    Siniša nije preživeo do sledećeg leta.

    Umro je još iste zime, nikada ne zaboravivši da je bio heroj,

    da je zbog toga njegov otac bio presretan

    i pamteći kako je svog malog heroja dočekala oduševljena majka, grlivši ga i plačući od sreće!

    * * *

    A SAD, MALI DODATAK OVOJ PRIČI:

    Svi šaljemo i prosleđujemo stotine viceva, smešnih poruka i spotova putem e-maila,

    onako rutinski, bez razmišljanja, a kada dođe do toga da pošaljemo poruke poput ove, tu oklevamo …

    Nasilje, vulgarnosti, bizarnosti i česte opscenosti slobodno prolaze i kolaju ‘Cyberspace’-om,

    ali javna rasprava o uljudnosti najčešće i ne stiže u naše škole, ni na naša radna mesta. Šteta.

    Ako Vi sada razmišljate o tome da li da prosledite ovu poruku, najverovatnije, birate ljude u svom adresaru koji su ‘prikladni’ za to,

    dakle, one koji su „prikladni“ za ovu vrstu pošte.

    Ali osoba koja Vam je ovo poslala veruje da svi mi možemo uticati na to da se stvari promene.

    Svi imamo na desetine prilika svakog dana pomoći da se ostvari taj ‘prirodni poredak stvari’.

    Tako mnogo, naizgled beznačajnih, susreta između dvoje ljudi stavlja nas pred izbor:

    Preneti malu iskru ljubavi i humanosti na drugog ili izbeći priliku, ostavivši tako svet još malo hladnijim?

    Stari mudrac je rekao da se svako društvo prosuđuje i ceni po tome kako tretira svoje najnesretnije pojedince.

    Pročitavši sve ovo, Vi sada imate mogućnost izabrati jednu od tri ponuđene mogućnosti:

    1.Izbrisati

    2.Zadržati

    3.Proslediti

    Neka i u Vaš dan bude utkan Sinišin duh !!

  2. Kočijaška posla. Boli me samo što nam uprlja istoriju, što u postojanju moga roda i naroda nije bilo većega gada i izroda, neljudskijega i nečasnijega stvorenja, pohlepnije i zvjerskije zvijeri, ogavnijega i nekulturnijeg neobraza.Oni koji su ga dvezli s ciljem da nas uništi , nisu ni u snu sanjali da će posao odeaditi brže temeljitije nego svi zajedno naši vijekovni neprijatelji. Iza svakoga od njih, i Turaka. i Švaba , i ustaša, i komunista, bljesaka i oluja… nešto je ostajalo. Iza njega ostaše samo jad i bijeda, pusta sela i gradovi,i spržena zemlja.

  3. Kočijaška posla. Boli me samo što nam uprlja istoriju, što u postojanju moga roda i naroda nije bilo većega gada i izroda, neljudskijega i nečasnijega stvorenja, pohlepnije i zvjerskije zvijeri, ogavnijega i nekulturnijeg neobraza.Oni koji su ga dvezli s ciljem da nas uništi , nisu ni u snu sanjali da će posao odeaditi brže temeljitije nego svi zajedno naši vijekovni neprijatelji. Iza svakoga od njih, i Turaka. i Švaba , i ustaša, i komunista, bljesaka i oluja… nešto je ostajalo. Iza njega ostaše samo jad i bijeda, pusta sela i gradovi,i spržena zemlja.

Оставите одговор