Додик: Образовању су потребне реформе, рангираћемо факултете
Предсједник Републике Српске Милорад Додик изјавио је да су Републици Српској потребне реформе у области образовања, посебно када је ријеч о сертификацији и рангирању факултета. Додик је рекао да у Српској постоје јавни факултети који су одржали квалитет наставе, али да је присутна и експанзија других факултета који немају потребан квалитет, а имају исте услове. […]
Предсједник Републике Српске Милорад Додик изјавио је да су Републици Српској потребне реформе у области образовања, посебно када је ријеч о сертификацији и рангирању факултета.
Додик је рекао да у Српској постоје јавни факултети који су одржали квалитет наставе, али да је присутна и експанзија других факултета који немају потребан квалитет, а имају исте услове.
"Обавићемо рангирање факултета, и они који су више рангирани имаће предност. Потребна је и сертификација професорских звања. Професори ће морати да доказују способност и да одрже квалитет и тренд са савременим кретањима у региону, јер је то једини начин да се одржи квалитет наставе и подигне знање", рекао је Додик новинарима у Бањалуци.
Он је, пред почетак свечане академије на Економском факултету поводом 40 година рада ове високошколске установе, оцијенио да професори, осим у професорском и научном раду, морају имати и јавни ангажман у објашњавању актуелних тема.
"Свако друштво које претендује да буде озбиљно мора да има јаке научне институције", истакао је Додик и додао да је поносан на Економски факултет у којем постоје добри предуслови за квалитетан рад и професора и студената.
Декан Економског факултета Универзитета у Бањалуци Новак Кондић изјавио је да ће ове године око 160 студената стећи звање дипломирани економиста, а 16 звање магистра економских наука.
Он је истакао да Економски факултет 40 година континуирано образује младе, чак и у најтежим ратним временима.
Кондић је истакао да професори овог факултета, у сарадњи са друштвеном заједницом, стварају најбоље услове за студирање и образовање младих.
На свечаној академији Економског факултета, који похађа више од 2.400 студената, промовисани су дипломирани економисти и магистри економских наука.
Академији су присуствовали и министар индустрије, енергетике и рударства Петар Ђокић, министар науке и технологије Јасмин Комић, делегат у Дому народа парламента БиХ Средоје Новић, ректор бањалучког Универзитета Станко Станић, предсједник Академије наука и умјетности Српске Рајко Кузмановић, те остали представници политичког и друштвеног живота Српске и гости академске заједнице из Србије, као и студенти.
Smijem li ga nabit na kurac?
Какво лицемјерје?! Десет година уништавају школство, његов шеф посланичког клуба власник једног од приватних факултета, министар финансија му предаје на једном од тих факултета, а на државним није доведен пред суд ниједан случај корупције. Дегенерације и дегенерације дођоше до папира (форме) без знања (садржаја), они који нису могли основну завршити постадоше високообразовани и држава им дала посао да одлучују о судбини грађана. Неписмени Мастило, па послије њега лик с купљеном дипломом, академик Винко кује коња под мјесецом, дркум Миле Радишић, човјек на менталном нивоу тринаестогодишњег дјетета (према психијатријском вјештачењу др Бургић) полаже испите с пете године на Медицинском факултету,…
Није толики проблем што нас Додик води према дну, већ што нећемо имати ко да нас вади с дна. Ту свака нада нестаје и ништа више нема смисла.
…. Све ово горе рече човјек који је заједно са својим најближим сарадницима учествовао у планском и систематском уништавању образовања у Српској.
Овај његов одвратни вербални изричај бих коментарисала са „како га није срамота“ али образа тај човјек нема.
Hoces li jos, moj narode?
I taman kad pomislis da nema vise, on ti istrese na glavu punu kantu fekalija…
I, nemoj se nadati da je potrosio sva , na slovo na slovo G…, da nema vise…
On sve pretvara u, na slovo na slovo G. U tome je pravak univerzuma.
drazen78bl, 06.02.2015. 12:39:08
“Какво лицемјерје?! Десет година уништавају школство…“
Ко нам то збори о школству…?
Simo nemoj tako Dodik mu je kriv što studira 20 godina.
Na zanatu Miloradu nije išla matematika i trebao je na popravni. Na sjednici nastavničkog vijeća nagovaraju matematičarku da ga pusti: Ma daj mu bolan dvicu. Jeb’o te on – neće biti predsjednik države!
Ко је луд да не заврши факултет,кад то може код Додиковог бившег министра образовања Касиповића у Травнику урадити за три дана.Као уосталом и пола оних из зграде владе.
KO JE UBIO MILANA VUKELIĆA?
зашто сваку добру идеју критикујете, само због тога ко ју је предложио?
то више говори о вама него о било чему другом.
факултети треба да се рангирају, и да се уведе ред међу дипломе које су само формално једнаке
Пјетлићу и дека Херцтреф, ви сте се о мом приватном животу информисали из Веселе свеске, НН, билтена странке, са јетрвама на кави? А немате појма да сам шест година по уговору о дјелу радио за Министарство просвјете Републике Српске у периоду од 2006-2012. године, дакле за вријеме неприкосновене владавине Милорада Додика. Нисам му ронио по сигмоидеуму као вас двојица, већ ме увијек одликовала критичка мисао. Нема у мом ставу ништа лично, једино нисам спреман аплаудирати онима који ми завлаче руку у џеп и задужују ми дјецу. Јасно и гласно им кажем да су битанге и барабе. Такође, презирем преваранте, а још више мишеве који су гласни док су у рупи. Кад их изведеш на чистац, мању су од својих брабоњака.
drazen78bl, 06.02.2015. 14:04:41
“А немате појма да сам шест година по уговору о дјелу радио за Министарство просвјете Републике Српске у периоду од 2006-2012.“
Па добро, зар то не говори да партијска припаднсот није битна код Додика.
Vjerujem ja da je radio, ali kao domar, baštovan, portir, čistačica ili slično. Sa srednjom školom nije mogao ništa drugo raditi u Ministarstvu prosvjete.
KO JE UBIO MILANA VUKELIĆA?
Stigao i busac betona.
KO JE UBIO MILANA VUKELICA?
Ima vecih prioriteta od odgovora na ovo pitanje?
Pobiti drekavce! Ici od kuce do kuce…
Exu, da bi lakse racunao, zaokruzio na milijarde.
1 milijarda + 2 milijarde+ 1 milijarda…
Радио сам као чистачица. Са основном школом. Чистио сам фекалије по министарствима. И узорке слао на днк анализу. Поклапали су се с днк деке Херцтрефа, Симе Пјетлића и сличних цријевних паразита.
Али сам радио поштено. Нисам крао, нисам никог преварио. Нисам уништио образовање.
А вас двојица сте мишеви, који немате ни име ни презиме. Један се представуо као психолог који је пензију зарадио на бувљаку, а други као ђак совјетских комуниста који промовише нато пакт и запад. Заједничко им је да немају муда, већ скривени из рупе баве се туђим животима. ДВЕ ЈЕТРВЕ. 😀
Danas na pravnom, oci u oci s djavolom.
Nema sta, djavo.
PODRŽAVAM
I pozdravljam ideju. S tim da rangiranje ne smije vršiti politika nego akademska zajednica.
Takođe, bodovanje pri zapošljavanju treba prilagoditi tako da veći broj bodoba nosi diploma sa fakulteta koji je bolje rangiran.
Veče RS!
KO JE UBIO MILANA VUKELIĆA?
Ko? Taaaaaajnaaaaaa.
Danas najtrazeniji artikl bio- flaster sa usta….
Akademska zajednico nasa, mesarska…
Dobra reforma. I kada rangiramo fakultete šta ćemo dobiti? Mazalicu koji veli da je sloboda privilegija ali i odgovornost? 😉
Jutro RS!
KO JE UBIO MILANA VUKELIĆA?
DOBAR DAN RS!
KO JE UBIO MILANA VUKELIĆA?
Нема ништа од тога док по нашим факултетима постоје само женски и мушки тоалети. Ми живимо у цивилизацији која није поларизована на полове, него на родове, а њих је више него ли два. Док се не направе и трећа врата за нас благородне нема нама напретка.
Симо П. Ороз, 06.02.2015. 13:12:45 [140471]
“Какво лицемјерје?! Десет година уништавају школство…“
Ко нам то збори о школству…?
—————-
Вала баш!??
…“ај’ не сери“, „пичка ти материна“, „јебаћу ти матер, јебаћу ти мајку“…,
B-)
Славија, имате три пива од мене.
Тако је и дека Херцтреф омаловажаваи студије енглеског обраћајући се Бојану Влајићу, професору енглеског. Упитах га, је ли се он то обраћа Премијерки кад пише да енглески зна свако дијете и да то није нека врлина. Хтио да укопа критичара власти, па укопа ону која му хљеб даје. Ефектан аутогол.
Borba za opstanak, borba za prezivljavaninje.
Kad ekomsko rusenje privrede , samim tim i gradjevinarstva , natjera busaca betona da potrazi uhljebljenje u neljudskim uslovima , u zavrsnom dijelu probavnog trakta prezivara, rudonjske pasmine…
Prljav posao, ali imajuci na umu da od neceg mora da se zivi, i uz njega i koljenovici, oprosteno mu je od mene…
Veče RS!
KO JE UBIO MILANA VUKELIĆA?
Gledam dnevnik, sa Kosova masovno omladina bjezi. Svakodnevno hiljade mladih, cak i cijele porodice. pa nesto razmisljam,
Da i nasa nezaposlena mladost ne treba da se organizuje, da svi odjednom krenu.
Tako ce se neko sjetiti da je ovdje hiljade i hiljade i hiljade ljudi neko uhapsio i osudio na smrt.
Jer sta je drugo, ne dati im posao, a bez posla nema zivota, nego osuditi te ljude na smrt…
Help!
HELP!
HELP!
Kosovska premijerka dosla je na autobusku stanicu i pokusala da zaustavi ljude da ne idu.
Nas rudonja kaze, kome se ne svidja neka ide…
Nezaposleni, penzioneri,… u kolonu po jedan i ici odavde….
Ovdje zivota nema. Osim za papke…
Umjesto da idete u biroe za NEzaposljavanje, trazite rjesenje.
I devedesetih su ljudi bjezali ispred neprijatelja.
Hiljade mladih je to vec i uradilo. Otisli su glavom bez obzira…Nije li bolje od protesta, grupno, kao sa Kosova bjezati.
Skrenuti paznju svijetu da je ovdje pravo na zivot imaju samo odabrani.
Ili, neka ga vode sebi, pa neka tamo sebi trazi savjetnike i gradi gradove, igokee, carstva , na njihov racun… Od nas i previse…
T
Ili, skupljati na punktovima potpise nezadovoljnih koji su spremni da idu tamo nekuda, gdje MOZDA ima nade za njih, ovdje nema, ovdje, ostane li on, nema zivota. Ovdje on dovodi papke i njima daje posao, bez konkursa, stavljajuci prst u oko vama svima, govoreci vam, sta mi mozete.
Sjecate li se njegovog srednjeg prsta?
Ili.
Dobro bi bilo rjesenje vratiti BiH pod Austrougarsku vlast, da nam djeca ne idu, nek oni dodju nama, neka ih zaposljavaju…
jer ova , tzv srpska vlast, je odabrala samo jedan sloj ljudi, koji ima pravo na zivot, vecina nema posla, ili ako ima posla, nema godinama plata, a bez plata, nema zivota…Dakle, vecina nema pravo na zivot.
ILI
ILI
Vec sam naveo 3 stepena varvarizma:
1. Prvo se „sklone“ oni koji stvaraju vrijednosti.
2. Onda oni koji razumiju vrijednosti
3. Na kraju oni koji bi jednog dana mogli raumjeti vrijednosti…
Prije toga, Sale, dovezu na tenkovima varvarina koji ce to sto si napisao da odradi .
I dovezose ga.
Pa , taj dovede svoje fukare, u svakom pogledu fukare, i duhovnom i materijalnom, svoje papke, idiote pokupljene sa ulice i iz psihijatriskih cekaonica, i kao slag na tortu , kupljene pohlepne akademike, seratore, intelektualce i tada pocinje taj proces “ sklanjanja“ u tri etape kojeg navodis.
Nazalost, prosli smo kroz sve tri etape varvarizma. Lov na “ drekavce“ je zavrsna faza… Lov, u fizickom smislu… Ubiti pticu rugalicu!
Dobar dan RS!
KO JE UBIO MILANA VUKELIĆA?
MAT-KOL (Banja Luka) ISSN 0354-6969 (p)
XVII (2) (2011), 37-43 ISSN 1986-5228 (o)
Istorija matermatike
POVRATAK U ZAVIČAJ
Momir Ćelić
Iako sam za Ratka Kravarušića čuo još dok sam bio učenik trećeg razreda Gimnazije u Banjoj Luci, u kojoj se on 1974. godine zaposlio kao profesor matematike, upoznao sam ga tek nekoliko godina poslije toga.
Ne sjećam se našeg prvog susreta ali pretpostavljam da je to bilo 1982. godine kada sam se zaposlio kao asistent na Mašinskom fakultetu Univerziteta u Banjoj Luci. Ratko je u to vrijeme bio asistent na Ekonomskom fakultetu. Tih godina je postojala univerzitetska katedra za matematiku u okviru koje su se svaki mjesec održavala predavanja poslije kojih bismo se mi matematičari družili u nekoj od kafana. Sigurno sam se na jednom od tih sastanaka upoznao sa Ratkom Kravarušićem.
Prve godine mog rada na Univerzitetu u Banjoj Luci obilježila je jedna afera na Ekonomskom fakultetu. Na način karakterističan za taj period sa Ekonomskog fakulteta je izbačeno nekoliko nastavnika i asistenata. Bili su optuženi da su govorili kritički o stanju u društvu (tako su, recimo, jednom od njih pripisali da je govorio kako u Sovjetskom Savezu svi imaju posao i stan i kako su tamo neke stvari bolje riješene nego kod nas), a primjedbe na rad nekih starijih kolega Muslimana su okarakterisane kao srpski nacionalizam. Njihove riječi neko je po kafanama brižljivo bilježio i dostavljao tamo gdje treba, a onda je protiv njih pokrenuta prava hajka.
Zadatak da se obračuna s tim „neprijateljima“ samoupravnog društva dobilo je rukovodstvo Ekonomskog fakulteta. Savjetima tipa „Njima ne možete pomoći, a sebi možete odmoći“ vršen je pritisak na zaposlene da glasaju za izbacivanje nepodobnih kolega s posla. Bilo je mnogo onih koji su podlegli tim pritiscima. Među rijetkima koji su imali hrabrosti da se odupru nalozima moćnih i da ne glasaju za izbacivanje svojih kolega bio je asistent Ratko Kravarušić. Ne znam da li su mu se zbog tog čina hrabrosti oni drugi divili ili su ga mrzili.
Recimo da su pomenuti nastavnici i asistenti privođeni u policiju, tamo držani i ispitivani. Na njih je vršen pritisak da sami priznaju ono za što su ih optuživali. O torturi koju su pri tom preživjeli svjedoči i knjiga koju je o tome jedan od njih napisao. Po izbacivanju s posla skoro svi su otišli u Beograd i tamo napravili uspješne karijere. Jedan od njih nije bio dovoljno jak. Doživio je nervni slom. Nije se više nikad vratio na posao. Ne znam šta je sada s njim.
Kada se govori o ovome i o Ratku Kravarušiću, treba zabilježiti i ono što se desilo desetak godina kasnije kada je već bio propao prethodni totalitarni režim. Na Ekonomskom fakultetu je pokrenuta inicijativa da se neki od ranije izbačenih kolega ponovo angažuju u nastavi kao gostujući profesori. Na sjednici na kojoj se raspravljalo o tom predlogu svi su glasali za, samo Ratko Kravarušić nije digao ruku. Upitan zašto ne glasa, odgovorio je da on nije ni glasao za njihovo izbacivanje, pa je red da ih na fakultet vrate upravo oni koji su ih sa njega i otjerali.
Kao što je ranije, kada su ljudi bili proganjani iz ideoloških razloga, bilo mnogo više onih koji nisu imali hrabrosti da se suprostave zlu, tako je bilo i 2007. godine kada se na udaru moćnika našao sam Ratko Kravarušić. Ovaj put razlozi za progon nisu bili ideološki već potpuno prizemni i lični.
Sin jednog politički moćnog nastavnika Ekonomskog fakulteta nije želio da sprema ispit iz matematike (iako je Ratko bio voljan da ga posebno podučava), već je očekivao da otac obezbijedi da mu se samo upiše ocjena. Kada se Ratko oglušio na zahtjeve moćnog kolege, ovaj je zadužio dekana da razgovara sa Ratkom. Do tog trenutka je Ratko bio u dobrim odnosima s aktuelnim dekanom. Bio mu je prvi saradnik jer je prethodni dekan, koji je u međuvremenu postao rektor (Nomina sunt odiosa, pa ih zato i ne navodim) zamolio Ratka da i dalje ostane prodekan za nastavu i tako pomogne njegovom šurjaku koji je izabran za dekana čim se zaposlio na Ekonomskom fakultetu. I dekan je dobio negativan odgovor. Stav da se šestica mora zaslužiti za Ratka je bio aksiom.
Kako ono što su zamislili nisu mogli ostvariti milom, udružena trojka je odlučila da to postigne silom. Pokrenut je cijeli aparat i usklađenim djelovanjem organa Fakulteta i Univerziteta postignut je sljedeći rezultat: Ratku Kravarušiću prestaje radni odnos na Ekonomskom fakultetu (na kojem je radio 29 godina), pa se on premješta na odsjek za fiziku Prirodno-matematičkog fakulteta.
Umjesto Ratka doveden je nastavnik iz Sarajeva sa ciljem da obavi ono što je Ratko odbio, a kada se to završi, neko drugi će preuzeti nastavu matematike.
Vjerovatno je moćna trojka smatrala da grijeh koji je počinio Ratko Kravarušić zaslužuje mnogo oštriju kaznu, ali ih je činjenica da oni nisu bili vladari iz perioda komunizma onemogućila da svoju pravdu sprovedu do kraja. Na kraju su se čak predstavili kao demokrate jer „nisu ugrozili nijedno njegovo radno pravo“ već su mu omogućili da „drži predavanje mnogo manjem broju studenata i da im se tako više posveti“.
Kada su se u javnosti počela postavljati pitanja u vezi sa slučajem Kravarušić, uslijedila su demagoška obrazloženja. Tako je dekan Ekonomskog fakulteta govorio novinarima: „U nekoliko navrata pokušavao sam da razgovaram sa profesorom Kravarušićem o njegovim kriterijumima i o prolaznosti. Svaki put sam dobijao odgovor kako on ima svoj način rada i da ja nemam pravo da se miješam. Odgovoran sam za nastavni proces na ovom fakultetu i bio sam dužan da preduzmem mjere, jer su njegov način rada i ostvareni rezultati bili kočnica sprovođenju Bolonjske deklaracije i Zakona o visokom obrazovanju i sami njegovi rezultati su ga udaljili iz nastave.“ (Da je kojim slučajem umjesto 2007. bila 1983, obrazloženje bi bilo da je prof. Kravarušić kočnica razvoja radničkog samoupravljanja i sprovođenja programa Saveza komunista.)
Na direktna pitanja da li je Ratko Kravarušić dobio otkaz zbog sina moćnog kolege, i rektor i ministar obrazovanja su sa odglumljenim čuđenjem odgovarali da prvi put čuju za to i da oni samo znaju da je loša prolaznost iz matematike razlog Ratkovog uklanjanja.
Vjerovatno bi oni ustvrdili i da je nemoguće da jedan nastavnik strada na taj način. Ali ja mogu da potvrdim (a možda nisam jedini sa takvim iskustvom) da se i meni desila slična stvar na istom fakultetu.
Kada je u toku rata Ekonomski fakultet ostao bez nastavnika matematike, tadašnji dekan me zamolio da honorarno držim predavanja. Radio sam taj posao (Ratko mi je bio asistent pa sam se mogao uvjeriti da je on veoma savjesna i poštena osoba) sve dok me jednog dana novi dekan nije pozvao u svoju kancelariju da mi kaže da se među studentima nalazi sin jednog važnog funkcionera koji bi materijalno pomogao fakultetu ako bih ja upisao šest iz matematike tom studentu. Bez razmišljanja sam mu odgovorio da ću mu upisati šesticu pod istim uslovom pod kojim upisujem i drugim studentima, tj. kad nauči. On je samo kratko upitao „Je l’ tako?“, a poslije dobijenog potvrdnog odgovora razgovor je bio završen. Bio je to i kraj mog angažmana na Ekonomskom fakultetu. Nije me o tome ni obavijestio već sam od drugih saznao da je umjesto mene doveo drugog nastavnika. Nisam tamo bio u stalnom radnom odnosu, pa dekan nije imao potrebu da bilo kome objašnjava zašto mi je dao otkaz, a da je to kojim slučajem morao, sigurno bi koristio iste argumente o prolaznosti koji su korišćeni u Ratkovom slučaju.
Vremena se mijenjaju a ljudi ostaju jednako zli, nepošteni i lažljivi. Ako je to potrebno, kao u ovo kvazidemokratsko doba, oni samo navlače masku dobra i neupućenima podmeću lažna obrazloženja, pozivajući se pri tome na vrijednosti koje je neophodno zaštititi.
Svima koji imaju bilo kakve veze sa univerzitetima dobro je poznato da je oduvijek bila mala prolaznost na ispitima iz matematike, a da je tako i danas (ne usuđujem se da tvrdim da će tako biti i u budućnosti jer su i mnogi nastavnici matematike počeli da poklanjaju ocjene, shvativši da je to najefikasniji, a možda i jedini, način da se značajno poveća prolaznost). Poznato nam je u kakvom očajnom stanju se nalazi privreda Republike Srpske. Bivši studenti Ekonomskog fakulteta (o njemu govorim, ali bi se slične stvari mogle reći i o drugim fakultetima) godinama rukovode tom privredom. Dok o maloj prolaznosti svi vole da pričaju i to postavljaju kao glavni problem našeg visokog obrazovanja, o kvalitetu onih koji su završili fakultete malo se govori. Niko se ne pita da li je loš kadar koji izlazi sa fakulteta krivac za loše stanje u kom se nalazi cijelo društvo. S obzirom na ono što se sada dešava u oblasti obrazovanja, još je više razloga za zabrinutost.
Kazne kojima se danas kažnjavaju neposlušni nisu slanje na Goli otok kako je to bilo one godine kada je Ratko rođen, ali i takve, naizgled bezazlene, mogu dovesti do istog ishoda kada se primijene na osjetljive, karakterne ljude koji se s njima ne mogu pomiriti jer ih smatraju krajnje nepravednim.
Ponašanje Ratkovih kolega sa Ekonomskog fakulteta 2007. godine ličilo je na njihovo ponašanje u ranije pomenutoj aferi iz 80-ih godina. Strah od komiteta i državne bezbjednosti zamijenio je strah od rektora i dekana koji, ako im niste po volji, mogu da vam naprave velike probleme i ugroze vašu egzistenciju. „Strah od zla gorega“ pretvara ljude u saučesnike ili ravnodušne posmatrače koji smatraju da se zlu ne vrijedi protiviti i da se nepravda i tuđe stradanje ne mogu zaustaviti. Neki se možda i ljute na Ratka što nije uradio ono što se od njega tražilo, već je i njih doveo u neugodnu poziciju da se moraju opredjeljivati za jednu ili drugu stranu.
Ne bi dekani i rektori bili tako moćni da ih takvima ne čine njima potčinjeni. Mnogi od onih koji upravljaju našim životima najčešće nemaju posebnih vrlina i ličnog autoriteta. Zloupotrebljavajući funkcije koje obavljaju kažnjavaju neposlušne i tako zastrašuju ostale koji svojim ćutanjem i neprotivljenjem daju šansu da se zloupotrebe nastave i pojačaju. Tek kada neko od tih silnika izgubi funkciju i kada nestane onaj oreol koji im je funkcija davala, okolina shvati kako se te osobe nije ni trebalo plašiti.
U tom smislu mi je zanimljivo ono što je Andrić rekao u svojim zabiješkama s puta kroz Austriju 1923. godine. Austro-Ugarska monarhija se bila raspala. U Austriji se živjelo teško. Svuda se osjećalo stanje opšteg propadanja. Andrić u jednoj kafani punoj činovnika i oficira sreće jednog znanca iz Dalmacije. Na pitanje šta radi, ovaj odgovara: “Ma evo se srdim. Ima po sata gledam ove oko sebe, pa mi dolazi da bijem u glavu kad pomislim: ko nam je vlado sto godina.“ Andrić poslije ovoga u svom zapisu dodaje još jednu rečenicu. „Setih se tada da mi u sve ove dane nikad ni na um nije palo da su i ovi nekad negde nad nekim vladali.“ Pretpostavljam da ovako o nekim bivšim dekanima i rektorima sude i mnogi nastavnici Univerziteta u Banjoj Luci, a da tu svijest nemaju u toku njihovih mandata nego im pokorno služe.
Poznato je kako su sve završavali ljudi koji su dolazili u sukob sa vlašću. Naša prošlost puna je primjera koji to pokazuju. I poslije odslužene kazne muke stradalnika često nisu prestajale. Kod nekih je osjećanje progonjenosti prelazilo u pravu bolest. Ako se dobro sjećam prvog romana o Golom otoku, tamo je jedan bivši zatvorenik i po povratku kući bio opsjednut strahom da ga vlast prati. Bio je ubijeđen da pegla, koju je jedan krojač iz njegovog komšiluka držao u izlogu svoje radnje, nije tu slučajno već da su u nju ugrađeni uređaji kojim se prati šta on radi i govori. Kada je supruga tog zatvorenika shvatila šta je razlog velikog nespokoja njenog muža, otišla je kod komšije i zamolila ga da iz izloga ukloni peglu. On se tome nije protivio, ali joj je objasnio da pravila nalažu da kad već ima izlog u njemu mora nešto držati. Problem njenog muža bio je druge prirode i nije se mogao tako riješiti.
Veliki srpski pisac, čije ime će svako pogoditi kada se pomene London u kome je on kao emigrant proveo 25 godina, strahovao je podjednako i od Udbe i od srpskih emigranata sa kojima se često sporio, a u dobroj mjeri i od Engleza kod kojih je s mukom živio. Uvjeren da bi mogao biti otrovan, nije smio kupovati hranu u obližnjim prodavnicama već je odlazio u udaljenije dijelove Londona mijenjajući i po nekoliko linija metroa da bi tako zavarao trag mogućim pratiocima.
Kada su komunističke vlasti dopustile da se vrati i dali mu stan u Beogradu, počeli su problemi tog pisca sa bukom. Izluđivalo ga je neko čudno, uporno kuckanje po cijevima centralnog grijanja koje nije prestajalo ni poslije žalbi komšijama i uticajnim prijateljima. Čim se uveče u zgradi sve smiri i on počne da radi, neka „loptica“ počne negdje da skakuće, a po cijevima počne lupkanje. On od toga gubi koncetraciju, nervira se, pa prestaje da radi i gasi svjetlo, a buka se odmah utiša.
Čini se da i za Ratka Kravarušića problemi ne prestaju sa izbacivanjem sa Ekonomskog fakulteta. On se s tom odlukom nikad nije pomirio i sve je činio da se tamo ponovo vrati. Pokrenuo je tužbu protiv Fakulteta nadajući se da će sud biti taj koji će mu vratiti ugroženo pravo. Ali, pravda je spora i, to sad vidimo, nedostižna.
U vrijeme kada se sve ovo dešavalo i kada je Ratko mislio da će obraćanjem javnosti dobiti neku zaštitu, u Banjoj Luci se desilo jedno stravično ubistvo podmetanjem eksploziva pod auto. Meta napada bila je osoba koja je u javnosti iznosila dokaze o kriminalnim radnjama nekih moćnika u oblasti građevinarstva. Izgleda da je Ratko i zbog ovog slučaja bio pod jakim pritiskom da ne istupa u javnosti jer je vidio da su moćnici na sve spremni. (U međuvremenu mu je i sin dobio otkaz u jednoj banci, u režiji istih onih koji su i njega izbacili. Bila mu je to jasna poruka da se pokori.)
Bio sam svjedok uznemirenosti sa kojom je Ratko krenuo na ranije zakazanu konferenciju za štampu. Niti je mogao da odustane, niti je smio javnosti da sve kaže. Nije, izgleda, želio ni potpunu konfrontaciju jer je naivno vjerovao da će rektor ispuniti svoja obećanje i vratiti ga na stari posao, a ovaj je, vjerovatno, ta obećanja davao sa ciljem da Ratko ublaži svoje stavove i prestane sa istupima u javnosti.
Poslije održane konferencije ipak se saznalo šta su pravi razlozi Ratkovog stradanja. Na nekim internet forumima počele su rasprave o onom što se desilo na Ekonomskom fakultetu. Iako je bilo i onih studenata koji su se radovali što je Ratko uklonjen, mnogo više je bilo onih koji su se zgražavali nad postupcima uprave Fakulteta i Univerziteta. Poruke podrške svom profesoru Ratku Kravarušiću mogle su se čitati i na internet stranici foruma Ekonomskog fakulteta sve dok dekan nije shvatio da je to upereno protiv njega, pa je taj forum naprasno ugašen.
Podrška kolega sa Univerziteta je izostala, pa se Ratkova uznemirenost pojačavala. Pričao mi je da su mu neki bivši studenti, koji rade u policiji, savjetovali da ne vozi auto. Poslušao ih je pa je u grad išao pješke, a onda je počeo da uočava neke nepoznate ljude koji su ga pratili kad izađe iz stana. Svaki put kad bi svratio kod mene pričao je o tome, a mene je pitao da li imam nekih problema zbog javne podrške koju sam mu pružio. Kasnije mi se počeo žaliti da od buke ne može da spava. Svake noći neko bi u stanu iznad njegovog počinjao da skače tako da je mislio da će mu se cio plafon sručiti na glavu. Taj stan je bio nekom iznajmljen i on nije znao ko tu stanuje, ali je bio ubijeđen da zna po čijem nalogu ga oni uznemiravaju. Pozivao je policiju. Policajci su dolazili pred označeni stan, ali im se iz njega niko nije javljao. Žalio mi se da ga neko uznemirava i nekim reflektorom koji je postavljen naspram prozora njegovog stana, a kasnije su se problemi sa bukom počeli javljati i na novom radnom mjestu.
Pažljivo sam ga slušao, ali nisam znao šta da mu kažem. Sam sam se pitao da li je moguće da njegovi progonitelji idu tako daleko. Zbunjivalo me ono što sam čuo od jednog prijatelja koji je bio na nekoj zabavi zemljaka onog političara zbog čijeg sina se sve ovo desilo. Neki gosti su te večeri, želeći valjda da se dodvore svom moćnom zemljaku koji je sjedio s njima, naručivali pjesme za njega i u mikrofon poručivali „Sredićemo Kravarušića.“ Taj moj prijatelj je bio šokiran činjenicom da prisutni političar nije reagovao iako su se slične poruke te večeri čule nekoliko puta.
Često sam Ratku govorio da svojim progoniteljima ne pripisuje toliku moć i da čuva zdravlje. Na žalost, nije ga sačuvao. Nismo se viđali u posljednje vrijeme, pa sam bio iznenađen kad sam saznao da je teško obolio (vjerovatno samo članovi njegove porodice znaju kakvu dramu je Ratko preživio za sve ovo vrijeme). Vidio sam ga posljednji put u bolnici. Razmijenili smo nekoliko riječi. Gledao me je direktno u oči kao da je htio nešto važno da mi kaže ali je, shvativši valjda da nema snage za duži razgovor, rezignirano oborio pogled. Nijemo sam stajao pored njegovog kreveta neko vrijeme, a onda sam otišao. Bio sam potresen onim što sam vidio. Nekoliko dana kasnije, kada sam dolazio na posao, vidio sam na jednom drvetu smrtovnicu. Ratko Kravarušić je umro. Bio je to tragičan epilog onoga što se desilo 2007. godine.
Sahrana je obavljena sutradan u Ratkovom rodnom selu Karlovac kraj Glamoča. Tog vrelog julskog dana okupilo se mnogo Ratkovih rođaka, prijatelja i zemljaka ispred porodične kuće u pustom glamočkom selu da svjedoči o Ratkovom konačnom povratku u zavičaj. Od onih koji ga poznaju duže od mene slušao sam kako je bio najbolji đak glamočke gimnazije koju je završio za tri godine, kako je u roku završio studij matematike u Sarajevu. Jedan njegov prijatelj iz studentskih dana pokazivao je neku, u travu zaraslu ledinu, na kojoj su igrali fudbal kad je dolazio kod Ratka u goste.
Ratko je sahranjen na seoskom groblju koje se nalazilo usred polja, nedaleko od porodične kuće. Uspomenu na njegove pretke i komšije čuvali su ogromni jednoobrazni kameni krstovi kakve do tada nigdje nisam vidio. Bilo ih je jako starih, što znači da je tu odavno postojao život. Kako su se humke vremenom slijegale, kameni krstovi su se naginjali, pa se činilo kao da i oni hoće da legnu u grob.
Selo kome je pripadalo to groblje, kao uostalom i sva druga sela oko Glamoča, vremenom se praznilo, da bi poslije posljednjeg rata praktično ostalo bez stanovnika. U groblju u Karlovcu odavno niko nije sahranjen, a moguće je da ovo bude posljednja sahrana u tom groblju. Kao što umiru ljudi, vidimo da umiru i groblja i ljudske naseobine. Na onoj ledini više nema ko da igra fudbal. Tugu zbog Ratkove smrti, koju sam taj dan osjećao, pojačavalo je svijest o opštoj napuštenosti i umiranju kraja u koji sam prvi put došao.
Sve što je u životu radio Ratko Kravarušić moglo je samo da služi na čast i Ekonomskom fakultetu i Univerzitetu u Banjoj Luci. Ono što je urađeno Ratku Kravarušiću ne služi na čast nikome od nas.
Kao što stradanja iz 80-ih godina prošlog vijeka današnjim studentima izgledaju nestvarno, nadam se da će i Ratkovo stradanje sa početka ovog vijeka izgledati nevjerovatno i biti neprihvatljivo nekim budućim generacijama kad već nije današnjoj.
Žalosti me činjenica da je moguće da neko na našem Univerzitetu strada na način na koji je stradao Ratko, ali me isto tako rastužuje saznanje da je među nama tako mnogo onih nastavnika koji pod pritiscima dekana i rektora poslušno upisuju ocjene „tatinim sinovima“ i tako stiču status privilegovanih (ne govorim o drugim zloupotrebama i dodvoravanjima). Bojim se da će poslije Ratkovog stradanja broj takvih nastavnika naglo porasti. Iz ovog slučaja izvlače se različite pouke.
Rijetki su ljudi koji pošteno i časno prožive svoj život. O jednom od njih i njegovom stradanju (ali i o svima nama) govori ovaj zapis.
U Banjoj Luci, početkom septembra 2011. g.
Zboga manjka morala i nepostaojanja pravne države dokopali se nesposobni pojedinci titula i katedri na razne sumnjive načine, pa sada moraju, pod svaku cenu sprečiti da neko sposobniji od njih ugrozi njihove (reklo bi se ipak njihove bedne) pozicije. Takvi sjede na tim mjestima po trideset godina, imaju iste, poslušne asistente i nikavih
zasluga za nauku i društvo… Njihova vizija je tako skučena da čak ne mogu zaključiti da će im se takvo ponašanje vratiti kao bumerang kroz malu i bijednu penziju, kroz loše zdravstvo i kulturu, te kroz svaku
drugu bedu kao što su ratovi i sl. A kad odu u penziju – iza sebe ostave prazen katedre… A ako se među njima pojavi neko ko nije kao oni, taj prođe kao što su prošli Ivo Andrić i Meša Selimović koji su bili izvrgnutu nipodaštavanju, maltretiranju, pritiscima razne vrste i
slično. Zbog toga su bili prisiljeni ili da odu ili da budu proglašeni atidržavnim elementima.
To je takozvana politika negativne kadrovske selekcije, po kojoj se na sve moguće načine potiskuju i opstruišu talentovani i vredni ljudi za račun ogorčenih, poslušnih, pokvarenih i sl. Mi svi smo navikli da oni ljudi koji su bili nestručni, nesavesni, nesposobni na prethodnom
rukovodećem položaju, redovno po isteku mandata dobiju još bolji položaj kao nagradu za to. U stvari, ta nagrada nije isključivo zato što su bili loši već i zato što su bili poslušni režimu. A to je bila najvažnija karakteristika svakog ambicioznog čoveka u totalitarnom režimu, a i danas je još uvek tako. Kao posledica takve politike, sve
balkanske sredinesu sada u situaciji da im je najveći problem, za neki budući progres, upravo nedostatak kadrova. Telentovatni ljudi su retkost i ako se želi bolja budućnost prema njima se društvo mora ponašati kao prema najdragocenijem blagu, a ne kao prema korovu, kao što se do sada ponašalo. Zbog toga sad nemamo ni stručnih političara, ni stručnih pravnika, ni stručnih ekonomista, ni stručnih novinara itd., pa je time omogućeno da najglasnije viču i najviše diži glavu baš oni koji najmanje vrede, tj. umišljene glave koje silexijstvom i bezgraničnom taštinom izazivaju prezir i mučninu okoline. U svemu tome najinteresantina je činjenica da i stanovništvo ne podržava one koji nastoje uneti nešto novo i dobro u ovakvu sveukupno lošu situaciju, već naprotiv, podržava one koji rade u korist njihove štete. To se čak ne može objasniti ni strahom, s obzirom da se podrška može dati i anonimno, putem tajnog glasanja, ali ni to ne pomaže. Možda je strah toliko velik da se oni boje i vlastite senke, pa nisu sigurni ni na tajno glasanje, zaista tajno!
Međutim, nije svejedno šta učiti. Po mom mišljenju, bar oni koji su dogurali do srednje škole, obavezno bi morali ućiti matematičku logiku („Nema nauke bez matematike i nema vere bez čuda“) jer bez toga nisu u
stanju ništa da ispravno zaključe. A kod nas se to ne uči niti na većini fakulteta! Zato imamo „pravnike“ umesto pravnika, „političare“ (tj. politkante) umesto političara. „historičare“ (bajkopisce!) umesto historičara, ekonomiste“ umesto ekonomista itd, itd… tj. imamo „naučnike“ kojima logika zdravog razuma nije jača strana! Baš takvi su spretni i sposobni na bazi kriterijuma negativne kadrovske selekcije infiltriraju se na rukovodeće položaje.. I eto nesreće koja ne može biti veća od te.
Kultura je najbitniji a najslabiji element našeg sistema odbrane, pa iskazuje potpuni preobražaj i preokret. Premda su za to potrebne decenije, neophodno je bar započeti. Istina, za preobražaj naše kulture zakasneli smo više nego što smo skloni da mislimo, ali nije prekasno, jer su perspektive pretnji našem suverenitetu i nezavisnosti
takođe dalekosežne. Osovinu kulture čini sistem vaspitanja i obrazovanja, od porodičnog do društenog okurženja, od osnovne škole do univerziteta“. Svi prethodni obrazovni sistemi, koji su bili isprobavani na našim mladim pokolenjima, imali zadatak da intelektutalno i moralno unakaze i debilizuju mozgove i duše ljudi mnogih generacija naše mladosti. Taj sistem sa svojim otvoreno
proklamovanim principom proleterizacije intelektualaca („radnici na univerzitete“!), proizveo bezlične i odrođene, zavisne i beskičmene individue, poslušnike, idealne robove novog svetskog poretka. Međutim,
žalosna je činjenica da se nikakav radikalan zaokret po pitanju obrazovanja u okviru totalitarnih režima uopšte ne može ostvariti s obzirom da se takvi režimi protiv istinskog obrazovanja jer bi ono ugrozilo opstanak samog totalitarnog režima. Zbog toga takav režim namerno sabotira istinsko obrazovanje naroda. Najupečatljiviji dokaz nedobronameronosti režima je baš odnos prema instituciji obrazovanja.
Ako je obrazovanje na margini, nešto nije u redu sa režimom. A kod nas je obrazovanje uvek na margini! Čemu smo se onda i mogli nadati s obzirom na konstataciju da se danas u svetu uzima zdravo za gotovo da dostignuća u obrazovanju i ekonomski razvoj idu ruku pod ruku? Najžalosnije u svemu tome je što se vlasti navodno menjaju, a po pitanju obrazovanja sve ostaje isto. Razlog za to je potpuno nekompetentan kadar u dosadašnjem Ministarstvu prosvete. Taj kadar je dosledan plod prethodnog nakaradnog režima i nije u mogućnosti da sagleda situaciju na pravi način i da ponudi rešenje. A rešenje je:
Umesto postojećeg horizontalnog uspostaviti vertikani sistem vaspitanja i obrazovanja, koji će se zasnivati na iskustvima i tradicijama klasičnog evropskog modela izgradnje suverene i slobodoumen ličnosti, naoružane univerzalnim znanjima i etičkim vrlinama za odvažno i valjano suočavanje sa svim izazovima života i sveta.
КАD MAGARAC NE ZNA DA REZONUJE
„Тако је и дека Херцтреф омаловажаваи студије енглеског обраћајући се Бојану Влајићу“
Ja se nisam rugao, samo sam rekao da on i ne zna mnogo nekih poslova da radi zato teško dolazi do posla. Engleski može predavati svako. Kurs Oksforda ili Kembridža, pređeni svi nivoi, naše ministarstvo vrednuje kao diplomu engleskog jezika. Osoba koja je završila bilo koji drugi fakultet može u večernjem terminu da završi kurs engleskog i da pored diplome koju ima sa fakulteta ima i rezervno zanimanje kao profesor engleskog jezika, ako zatreba. Ja bih u ovim godinama mogao da predavam engleski jezik jer ga perfektno govorim već 30 godina a nisam ga ni studirao niti sam pohađao kurseve.
Što se tiče Željke cvijanović tačno je da je radila kao profesorica engleskog jezika ali ti biografiju Željke nisi ni pročitao ili ako si pročitao pročitao si na nekom Bosićevom sajtu koji njezino obrazovanje nije adekvatno prikazao. Naravno sad će ispasti da branim vlast ali kad već povezuješ mene-Vlajića i Cvijanovićku evo čisto da ti odgovorim da narod vidi da si magarac.
„da predavam“
„mene-Vlajića“
30 година перфектно говори енглески? Ахахаха! Није још ни српски научио. Није мајка карала деку Херцтрефа што се испроваривао, већ што се вадио.
Безброј пута сам писао врху снсд да склоне ове аматере, да нам врате прву лигу, Мазалицу, Баштинца и Шукала као новог колача у одбрани режима.
Испроваљивао* (извињавам се, тастатуру ми послала стрина из Шангаја)
„Испроваљивао* (извињавам се, тастатуру ми послала стрина из Шангаја)“
Ovo se samo mamlazima može desiti da glume lektore pa se poseru sebi u usta. Lj i R na ćiriličnoj tastaturi su baš jedan do drugog pa da šangajska tastatura opravda ovaj pucanj u prazno.
NE SKRIVATI NEGO OTKRIVATI
„ZEK, 08.02.2015. 14:15:23 [140701]
MAT-KOL (Banja Luka) ISSN 0354-6969 (p)
XVII (2) (2011), 37-43 ISSN 1986-5228 (o)
Istorija matermatike
POVRATAK U ZAVIČAJ
Momir Ćelić“
Ovdje nedostaju imena.
Student zbog koga je postradao profesor Kravarušić je sin Nikole Špirića, Aleksandar Špirić. Rektor je Stanko Stani,ć a dekan Novak Kondić.
To nedostaje. Kao i ovo:
Još javnost treba posjetiti da je zbog 6 koju bez minimuma znanja nije htio dati Aleksandru Špiriću, sinu Nikole Špirića, profesor Kravarušić prvo izgubio katedru, a na kraju to ga je koštalo i glave.
Aleksandar Špirić, kome ovo nije jedina 6 što mu je tata sređivao nemilosrdno gazeći po ljudima, postao je prvi sekretar bosanskohercegovačke diplomatske misije u Srbiji.
A mi ovdje pričamo o reformama u obrazovanju i vrednovanju znanja svakog pojedinca!?!?!?!
Veče RS!
KO JE UBIO MILANA VUKELIĆA?
BRDA SJEVERNE SRPSKE IMAJU OCI
I kad god procitam o prof Kravarusicu, dusa me zaboli.
Profesore, neka Ti je pokoj dusi, neka Ti je laka zemlja …
prijedor, 08.02.2015. 20:55:25
Hoćemo napisati čiji sin nije mogao da položi matematiku na ekonomskom i ko je doprineo smeti Kravarušića. Mislim da većina zna. Posle te upisane šestice je poslat za ambasadora u BG, a mediji izvještavaju da se tamo bahati po splavovima.
Mozda, na izgled da se bahati, mozda,, samo pijan moze da odmakne , da odgura u tamni dio podsvijesti ubojitu sesticu…
Djavo bi ga znao…
Luciferova republika sjeverna… ispisala Istoriju matematike
Da li Acin tata kad leti helikopterom u svoj zavicaj, a leti cesto, pomisli na covjeka koji se vratio u taj isti zavicaj , zauvijek, zbog sestice u indeksu njegovog sina?
RS Golootocanko , laku noc…
Karabaja, 08.02.2015. 18:32:27
“NE SKRIVATI NEGO OTKRIVATI“
Тако је Карабаја.
Због тих случајева Босић је морао вечерас изаћи на тв-дуел. Могао је то приУпитати Додика.
Могао је поставити Додику директно питање:“Ко је убио Вукелића“.
Могао је Додику поставити питање о Бобар банци.
Могао је … Али неће!
ЗАШТО????????????????????????
На што се све људи пале!??:-o:-o:-o
Народу ових дана није ни до чега другог, само живи за неки ДВОБОЈ,ДУЕЛ, НА ЦРТУ…,прорадиле кладионице, скочила продаја пиве…ОЛЕЕЕЕЕЕ!
Како рече један овдје наш друг „ЈАДНА МАЈКО, ЈАДНИЈЕ СВАТОВА“
:P:-o:(x-(
Dobar dan RS!
KO JE UBIO MILANA VUKELIĆA?
Moze li se duel, iliti korida da stave u novcanik pa da se kupi nesto za rucak?
OLE !
OLE !
Drz’ i’ rudonja!
muuuuuuuuuuuuuuuuu
Pezije i plate u novoj valuti- koridi
Sjeverna Srpska dobila novu valutu…
Koliko Korida ti je penzija?
Valuta u Sjevernoj Srpskoj je KORIDA, a na svim apoenima – rudonja…
Na žalost, svi koji ovaj komentar smatraju licemjernim su po mom skromnom mišljenju u pravu. Bilo je do sada itekako vremena da se stvari postave na zdrave osnove. Vrijeme je za promjene. Ali ne vidim nikoga ko bi ih mogao provesti.
Симо П. Ороз, 09.02.2015. 09:48:14 [140767]
Simo,
po kolektoru iz Rogatice te vrste pitanja Bosić će postaviti samo pod uslovom da se sretnu na nekoj drugoj televiziji jer kolektor opravdava ovu odluku Bosića. Pripremaju Vukana za sljedeće izbore pa još se hvale da je to njegova ideja i da je ispravna ne bi li koji glas sakupili za tu buduću marionetu SDS-a. Zamisli čovjek postavlja uslove da bi kao predstavnik opozicije, u ime naroda, postavio vlasti mnogo važnih pitanja pa evo recimo za Vukelića, Bobar banku, zakon o javnom redu i miru, o narednim zakonima koje skupština priprema itd itd … Čiji smo mi ovde taoci, vlasti za koju opozicija tvrdi da ne radi dobro ili opozicije koja izbjegava da to kaže jasno i glasno na televiziji?