Додик: Нека се у Федерацији договоре о трећем

Предсједник Републике Српске Милорад Додик изјавио је данас да нема ништа против да Хрвати у Босни и Херцеговини имају свој ентитет, али да не могу да рачунају на територију Републике Српске. "Сасвим је природна тежња Хрвата за формирање трећег ентитета у Босни и Херцеговини.То није нова идеја, она се појављује повремено", рекао је Додик на […]

уторак, јануар 13, 2015 / 18:17

Предсједник Републике Српске Милорад Додик изјавио је данас да нема ништа против да Хрвати у Босни и Херцеговини имају свој ентитет, али да не могу да рачунају на територију Републике Српске.

"Сасвим је природна тежња Хрвата за формирање трећег ентитета у Босни и Херцеговини.То није нова идеја, она се појављује повремено", рекао је Додик на конференцији за новинаре у Влади Србије послије састанка са премијером Александром Вучићем.

Додик је подсјетио да у Босни и Херцеговини постоји Херцег – Босна, да у њој функционишу предузећа поште и електропирвреде са истим именом.

"Уколико би се Хрвати и Муслимани у Федерацији Босне и Херцеговине договорили, ја нећу имати ништа против тог договора", закључио је Додик.

Он је додао да "да постоји реалитет – истинска тежња хрватског народа у Босни и Херцеговини која, због различитог политичког тренутка, није исказивана".



0 КОМЕНТАРА

  1. Зар овај идиот користи посјету Вучићу, да би причао о Хрватима, трећем ентитету и Бошњацима? Стварно се питам ко је већи идиот, овај што је отишао до Београда да би причао своју шупљу причу, умјесто да се прихвати свог посла и обезбједи овом народу да може преживјети ову зиму после поплава или овај Вучић који исто тако лапанда празну сламу, а земља му све више тоне у привредно-економски колапс! Додику су сва врата затворена, он више нема коме да оде ни ко да га прими, док је Вучић кренуо изгледа његовим стопама, у неку руку опозиција у РС и не треба да жали што је пицоусти Вучић подржао Додика, а не њих, тј. опозицију!

  2. Dodik se igra vatrom.Zašto ga neko ne posavjetuje da je nemoguće da se formira treći entitet a da se ne raspakuje Dejtonski sporazum.Samo raspakivanje Dejtonskog sporazuma vodi u novi rat.Zar je malo sirotinje izginulo pa treba još?Za čije interese?
    Ovaj desni na slici kao ne zna ko je ovaj lijevi i šta je do sada radio.To može samo proći kod naivnih.Naš narod kaže s kim si naki si.

  3. Ko je opljačkao bobar banku?
    Gdje su milijarde od privatizacije telekoma rafinerije i ostalih bogastava RS-a?
    Koliko si milijardi maraka uzeo u talu sa litvancima?
    Zašto zdravstvu nisu uplaćeni doprinosi više od dvije godine?
    Šta je sa 570 propalih preduzeća?

    USTAŠINO LAKTAŠKA! SA ANTE PAVELIĆA BI PIO VODU U POREĐENJU SA TOBOM!!!

  4. @Travnicanin

    Рат је једна од излазних опција оних који су опљачкали народ. Зар од неког коме је рат био бизнис да очекујемо да има срца за патње сиротиње?

    Још нацистичка власт је опстајала на индукцији страха у грађане, плашила их угроженошћу од неког другог.
    Данас се мало ко сјећа „обуке у Мађарској“, „центара за уништење Српске у Тузли“, „Болета терористе“? Али послужило је сврси. Баш као и посјета Путину.

    Aко нема реалних сукоба, онда се фингирају, као са Силајџићем и Лагумџијом.

    Парадоксално је да више ни у ФБиХ нико не помиње укидање Српске, већ то раде искључиво носиоци највиших функција/дужности у Српској. Исти они који су дојахали на власт подршком СзБиХ, чији је изборни слоган био „БиХ без ентитета“.

  5. „Рат је једна од излазних опција оних који су опљачкали народ. Зар од неког коме је рат био бизнис да очекујемо да има срца за патње сиротиње?“

    Ko su najveći lopovi rata? Ko je direktno uzimao od naroda i stavljao u svoj džep? Ko je uzimao ono što je bilo narodno iz naše države i ono što su nam slali s polja da se dijeli narodu?
    Imenom i prezimenom pobrojane najveće lopove rata samo prihvatam kao odgovor na moje pitanje!

    Hvala

  6. Poštovana administracijo,

    molim vas da obrišete komentar komentatora koji se potpisuje sa „drazen78bl“ i koji kroz svoje pisanje poziva na ukidanje mojih osnovnih ljudskih prava.
    Hvala unaprijed!

    A ko si ti da pišeš posrnuli čovječe. Da imaš obraza ne bi se javio dok ne završiš neku školu i da ne bi ovoj istoj državi bio na teretu. Da imaš obraza posle onih predizbornih bljuvotina koje si pisao ne bi se više nikad javio ovde od sramote i bruke. Imam pravo da pišem i pisaću, imam pravo da te demantujem i da se ne slažem stobom i demantovaću i nikada se, ne daj Bože, neću složiti sa tobom. Da ti možeš da razumiješ različitost mišljenja diskutovao bi civilizovano i uvažavao sagovornika i ne bi vrijeđao i prijetio svakome ko se ne slaže sa tobom. Da imaš obraza a nemaš ga ….

  7. Интересантно колико је мало требало овим што немају своје мишљење да Вучић од спасиоца постане пицоусти?

    Било би интересантно погледати коментаре тролова највећих партија о Вучићу, рецимо у прољеће прошле године.

  8. Пицоусти се промјенио није се промјенио критеријум кроз који је посматран, прво као позитивна промјена, када је најавио борбу против криминала, тајкуна и корупције, а онда се слизао потпуно са њима преко Додика! Пицоусти је наводно предао тужилаштву два додикова другара мишка и ђуру, а сада се са њиховим партнером њуши и љуби ко млада и свекрва! Зашто је то потребно пицоустом, ни сам он не зна, и код њега је гледиште заузето кроз прсте стиснуте шаке, јер шкрба додиков кум је ојадио и Србију и РС! Шта је пицоустом требало да се споји са криминалцима?

  9. Sad im ne valja ni „picousti“ a prije samo 2 godine su ga najavili kao srpskog Robin Huda. Ovde su kružili spiskovi za hapšenje, likovalo se, navijalo, bodrilo, priželljkivolao i sad evo došli smo u situaciju da Robin Huda zovemo „picousti“ i da ga optužujemo da „šuruje“ sa kriminalcima.
    Kad sam ja govorio da je ovo američk-njemački čovjek, da ni jedan pokret rukom ne napravi viška ni manjaka, da ni jednu jedinu riječ ni izgovori bez razloga da je sve osmišljeno u velikim centrima moći u Njemačkoj i ako vam kažem, da ovaj „picousti“ kako ga razočarani simpatizeri prekrstiše, ne vlada zemljom neću se začuditi na pregršt uvreda na moj račun.

  10. харперу,

    мислим да ти ниси дорастао расправи о државотворној политици у ова супер тешка времена.

    Знаш, преузети данас одговорност за неку мању општину је храброст и тежак посао,ево примјер твог начелника Пала.

    Код нове Цркве и зграда факултета у строгом центру Пала живи шест породица у бараци која је највећа руина у Српској, људи немају ни пољски ВЦ, пишају и серу у лавор док студенти и професори са прозора гледају,ти си сарадник тог народног тровача и сељачине без трунке савјести.

    Ти си се такав нашао да причаш о високој политици.

    Нисте у стању десет година да уклоните оно ругло у центру Пала а причаш о Вучићу.

    Замисли несрећниче како је водити Србију и Српску у овим тешким временима,кад ви у граду у коме је настала РЕПУБЛИКА СРПСКА нисте у стању ријешити оне несрећнике од рата до данас.

    Стварно осим острашћености код таквих као ти све више назирем глупост, право ће чудо бити ако ти од твог партијског шефа не пресједне, зато што правиш од тренутно најмоћнијег Србина његовог непријатеља.

    Да ми је каква моћ па да такве поставим да прате сваки корак Вучићу и Додику, па да виде какви су то тимови,колика је ту концентрација памети у кабинету, колико је то све комликовано и колико нам овјерени непријатељи, а свјетске силе праве проблема.

    Није ХАРПЕРУ Србија мјесна заједница па да ти будеш компетентан у процјени какве потезе прави неко ко води државу од 7,5 милиона становника, несрећниче.

  11. ribar, 14.01.2015. 23:11:20 [138287]

    Nema potrebe dizati tenzije i optuživati tog miša za nerad njegovog partijskog šefa. Nije on kriv, on je tu samo da malo talasa javnost. To se plaća u svakoj stranci pa mora i SDS da ima takve ovde.

    Ovaj slučaj sa Džaferovićem je definitivni kraj sa SDS-om i pozdrav sa vlasti na nivou BiH. Bosić nije ni svjestan šta ga sada čeka, a ne bih mu bio u koži za 14 000KM a ne za 7 000KM koliko će primati.

  12. ЗАУСТАВИТИ ЗАДУЖИВАЊЕ

    Новим путем

    Само једно зло је неизлечиво.
    Ако народ сам дигне руке од себе.
    Ј. В. Гете

    Зашто смо себи дозволили оволико пропадање? Имамо ли снаге да погледамо истини у очи? Да ствари назовемо правим именом? Зашто смо дозволили да нам неко узима земљу и слободу, испоручује нас под власт другима? Да распродаје, уништава, задужује? Да се мала групица богати, а народ да скапава, сиромаши, пропада. Имамо ли храбрости да видимо пустошење ове земљи и ко то ради?
    Да је од свих завојевача који су походили ове просторе највећу пустош и највеће економско згариште оставила и оставља управо ова наша домаћа власт? Може ли домаћа власт да буде наш највећи непријатељ, најнемилосрднији окупатор? Да домаћа влада буде страна? Да само говори нашим језиком и да се нама чини да је наша? Шта је са историјском истином да су сви народи који су доспјели у колонијално ропство да их је у том правцу одвела управо њихова домаћа власт? Јесу ли те пријетње присутне и код нас?
    Искуство говори да је задуживање најефикаснији начин заробљавања. А наша нас власт тако немилосрдно задужује. Не зна да стане.
    Које су друштвене снаге које то могу да зауставе? Да иза себе оставе досадашњу погубну бећарску економију, продај, задужи, потроши и да се крене са домаћинском, патриотском уштеди, инвестирај, произведи која ће нас богатити? Да будемо свој на своме.
    Сигурно је да то нису садашње политичке снаге. Онај ко је направио зло није у стању и да га ријеши јер је дио тог зла. Њему припада. За велику друштвену промјену потребне су нове снаге. Оне постоје. Засигурно. Живот је јачи од смрти. Само је потребно ново окупљање. Да би се кренуло новим путем. Можда и овај рад може да помогне. То му је искрена жеља и намјера.

    1. Прединдустријско доба

    Развој је помицање од пољопривреде према индустрији, а онда према услугама. Зрелост и успјешност једне економије се мјери измјенама те структуре. Што мање учешће пољопривреде уз раст учешћа индустрије и услуга. То је веома дуг процес који траје вјековима.
    Са тог становишта ми смо у прединдустријском добу. Учешће пољопривреде код нас је десет пута веће (10 %) од учешћа на страни развијених (1 %). Код нас су присутне додатне посебности. Умјесто да се одвија процес смањења учешћа пољопривреде уз раст учешћа индустрије код нас је обрнут процес. Ми уништавамо и пољопривреду и индустрију. Учешће и пољопривреде и индустрије у бруто домаћем производу (БДП) се смањује. Прије тринаест година (2000) учешће пољопривреде је износило 16 %, а сада (2013) оно износи 10 %. Слично је и са индустријом. Учешће је са 11 % пало на 8 %.
    Умјесто кретања напријед код нас се остварује кретање уназад, у све дубљу прошлост. На овакву изнемоглу привреду, која све више тоне, товари се све већи терет штетних дугова.
    Како од кретања уназад да кренемо напријед? Да станемо на дуги пут пожељних структурних помјерања. Судећи по постојећем тај пут је крајње неизвјестан. Биће потребна огромна политичка помјерања да би стало на тај пут и кренуло напријед. Прије свега биће потребно радити на изградњи властитог становишта. Умјесто садашњег стања у којем се прави другоме корист, а себи штета потребно је доћи до потпуно другачијих влада и политика. Оних које ће народу да праве корист и да то буде основа свих облика наше сарадње и интегрисања са другима. Прије свега потребно је зауставити задуживање и окренути се стварању новца кроз властиту производњу.

    2. Пропадање у два корака

    Са становишта резултата може се рећи да је код нас остварен прави економски злочин. Привреда је скоро у потпуности уништена. Остварене су све припреме за наше укупно пропадање.
    Уништење привреде и народа иде у два корака. У првом, кораку се, на основи задуживања, уништи производни дио привреде. Код нас је дјеловао додатни приватизацијски фактор, па је уништење ишло брже и било потпуније. Погрешна приватизација и прекомјерно задуживање су скоро у цјелини уништили производни дио привреде. Посебно њена два носива стуба – пољопривреду и индустрију.
    На прагу смо и сада креће други круг. На основи задуживања израсла је моћна услужна привредна структура, потпуно непримјерена властитој материјалној основи. Набујала је трговачка дјелатност заснована на увозу и куповној тражњи која потиче из задуживања. Слично је и са дјелатностима разних финансијских и других посредовања. Смањене могућности враћања дугова, због пропадања производног дијела привреде, воде смањењу могућности задуживања. Тиме се непосредно доводи у питање опстанак једног дијела овог набујалог услужног сектора. Смањење обима активности трговачке и дјелатности финансијског сектора непосредна је будућност пред којом се налазимо.
    Остат ће нарасла државна администрација која ће све више притискати оскудну материјалну базу што ће водити продубљивању кризе. Све се ово јасно види из података о измјени привредне структуре.

  13. Док пољопривреда и индустрија пропадају нараста трговина и финансијске и друге услуге. На туђим робама и туђем новцу. Учешће трговине у БДП је веће од учешћа индустрије за 50 %, што је потпуно економски неодрживо. Чак су и финансијске и друге услуге изнад учешћа индустрије (+25 %). Учешће државне управе надмашује учешће индустрије за 25 %. Расту и онако високи порези (+13 %) који су потребни за отплаћивање дугова.
    Народ зна колико је пропатио због уништавања пољопривреде и индустрије. Сада му слиједе болови од пропадања дијела услужног сектора привреде.
    Када се ускоро заврши пропадање и тог дијела привреде добит ћемо изглед колонијалне земље и народа. Владат ће масовна незапосленост и сиромаштво без значајнијих привредних бављења.
    Када се ближе погледа већ смо увелико у том положају. Само недостају „завршни радови“.

    3. Мјерење степена задужености према ММФ-у

    На супрот овом тешком економском стању Влада редовно истиче нашу економску успјешност. Посебно брани инострану задуженост истичући да спадамо у ред нискозадужених земаља. При томе се позива на становиште ММФ-а као готов и неспоран доказ. Према ММФ-у учешће иностраног дуга у БДП до 40 % представља ниску, до 80 % је средњи ниво задужености, након чега почиње презадуженост.
    Наш инострани дуг (2013) од 2,6 милијарди КМ у односу на 8,8 милијарди БДП даје ниво иностране задужености од 30 % по чему смо ниско задужена земља. Остало је још довољно простора за нова задуживања. Када то тврди влада не скида поглед са ММФ. Не гледа у народ. Не поставља питање материјалних извора за враћање ових дугова, као основног критерија у оцјени висине задужености. Као продавцу ММФ-у је интерес да дефинише такве критерије нивоа задужености који ће му омогућити што већу продају новца.
    Нема случаја да је и једна земља достигла и доњи ниво задужености (40 %), а да није економски клонула. На жалост и поред тога оваква настојања ММФ-а наилазе на топао пријем и подршку бројних мање развијених земаља, што се односи и на нас. Разлог је у високој сагласности са владиним интересима.
    ММФ је, дефинишући ове критерије задужености, заправо дефинисао критерије одржања на власти слабих влада које му обезбјеђују потребну продају новца. ММФ их одржава на власти, а за узврат слабе владе обезбјеђују обилну куповину његовог новца, не питајући за последице. Резултат је изузетан. Једна по једна земља, један по један народ пропадају у живо блато прекомјерне, неподношљиве задужености, гдје смо и ми.
    Користити БДП као мјеру иностране задужености нема никаквог економског оправдања. У структури БДП углавном учествују „домаће“ привредне дјелатности. Код нас око 80 %. Њима се не стичу девизе које су потребне за отплату дуга, па је крајње неосновано да оне учествују у мјерењу иностране задужености (шишањем се не плаћа инострани дуг па је неосновано да шишање, као дио БДП, учествује у мјерењу иностране задужености).
    Али кориштењем ове повећане основице (БДП) за мјерење даје могућност вишеструко већег задуживања, чиме је циљ међународних финанијских институција и наше Владе, испуњен.

    4. Раст иностраних дугова на раст губитака

    Мјерење степена иностране задужености односом дуга према номиналној вриједности БДП је неодговарајући и из разлога једностраног утицаја инфлације. Инфлација увећава само вриједност БДП док то, због дјеловања фиксног девизног курса, није случај са иностраним дугом. Због тога су ове двије величине неупоредиве. Да би се остварила упоредивост нужно је од БДП одузети инфлацију.
    Рачунање реалних износа БДП би требало да буде сагласно времену отплате дугова. Процјењује се да је то вријеме 10 – 15 година. На тој основи израчунате су реалне вриједности БДП за период 2000. – 2013. година.
    Двије су фазе нашег иностраног задуживања. Прва фаза је вријеме убрзаног смањивања наше иностране задужености, а у другој је вријеме њеног убрзаног раста. У времену 2000. – 2008. година реални БДП (цијене 2000) се повећао за 1,9 милијарди КМ (са 3,4 на 5,5 милијарди КМ или за 64 %). Инострани дуг је смањен за 33 милиона КМ (са 1,578 на 1,545 милијарди КМ или за -2 %). У 2008. години се догодио потпун преокрет.
    Од тада се остварују супротна кретања. Дуг расте, а БДП опада. БДП се смањује са 5,5 милијарди КМ (2008) на 5,0 милијарди КМ (2013), а инострани дуг расте са 1,6 милијарди КМ (2008) на 2,6 милијарди КМ (2013).

  14. Штетност иностраног задуживања је лако препознатљива. Инострани дуг не увећава него умањује богатство. За прошлих пет година (2008.-2013.) инострани дуг је порастао за +62 %, а реални БДП (цијене 2000) се смањио за -9 %.
    То јасно говори о обиму наше спољне презадужености. Одакле враћати дуг ако он уништава, а не подиже привреду. Производи губитке. У времену 2008. – 2013. година инострани дуг се увећао за једну милијарду, а реални БДП се смањио за пола милијарде КМ.
    Да је спољни дуг користан прираст реалног БДП би био бржи од прираста иностраног дуга. Економско оправдање за спољно задуживање би било само онда када би реални БДП знатно брже растао од иностраног дуга и када би само дио тог прираста одлазио на отплату, а други знатно већи дио, остајао у земљи и увећавао наше материјално богатство. Привреда је, у почетку, одолијевала негативним притисцима дуга (2000. – 2008.) да би на крају изгубила снагу и прешла у губитке.
    С обзиром на оволику нашу презадуженост, односно оволику штетност иностраног задуживања, питање враћања дугова је широм отворено. Прилива доходака, односно увећања БДП нема. На против, тај извор се путем задуживања уништава. Раст дуга на раст губитка немогућа је економска ситуација.
    Рјешење ће се морати наћи у драстичном обарању животног стандарда становништва. Било да се то односи на нова задуживања, нове распродаје или увећање пореза економске и социјалне последице ће бити катастрофалне. То ће донијети ново гушење ионако изнемогле привреде и додатно сиромашење већ оволико осиромашеног становништва.
    И поред свега овога Влада несмирено јури у нова, крајње неразумна, задуживања.

    5. Делиријум тременс

    То је стање пијаничког лудила. Долази од прекомјерне употребе алкохола. Испољава се у немиру и дрхтању удова. Обично се завршава смрћу.
    Када је у питању задуживање понашање наше Владе у 2014. години неодољиво подсјећа на ово стање. Посебно у последња три мјесеца. Обузета пијанством задуживања, Влада је настојала да смири то дрхтање руку све новим и новим задуживањем.
    Инострано задуживање (2014) је остварено код Свјетске банке (ИДА) у укупном износу од око 230 милиона КМ, а код Владе Аустрије у износу од 30 милиона КМ.
    У силном страху од несташице новца Влада је кренула према најгорим изворима финансирања, према домаћим банкама и јавним предузећима. Код домаћих финансијских институција је остварено петнаест задуживања у укупном износу од близу 400 милиона КМ. Само у времену од 17. новембра до краја децембра задуживање је износило преко 100 милиона КМ.
    Није се питало за услове. Камата се кретала и до 5,6 %, а рокови доспјећа су од три мјесеца до пет година.
    Један је проблем што је Влада доспјела у стање дубоког делиријума иностраног задуживања. Други, много већи је, што је у то стање доспјела скоро читава нација. Као да се не страхује од задуживања, без обзира колико било и под којим условима. Страхује се од незадуживања. Шта ће бити ако задуживања не буде. Сви су у страху. Од пензионера, до универзитетских професора. Задуживање је постало основни извор исплата пензија, плата, субвенција, инвалиднина, социјалних помоћи.
    И као што дављеник, у својим последњим трзајима, настоји да дође до ваздуха, тако и ми чекамо нека нова кредитна задужења. Скоро да више нико не мисли на враћање. Нити на погубне последице.

    6. Дохоци мањи од отплата

    Поштујући економски принцип рационалности материјални извор за отплату дуга би морао да буде износ новостворене вриједности остварен посуђеним средствима. Износ отплате би требао да захвати само дио те новостворене вриједности. Други знатно већи дио би требао да остане у земљи, увећавајући њено богатство. Посуђивање би тиме удовољило својој економској сврси.
    Код нас није тако. Дугови код нас умањују наше укупно материјално богатство.

  15. O pitanju „trećeg entiteta“ ne mogu se dogovarati u Federaciji iz razloga koje sam naveo u komentaru na drugi tekst, a sad ga ponavljam:

    Dakle, ideja o trećem entitetu nije i ne može biti samo „stvar“ dogovora Bošnjaka i Hrvata (kako to manipulativno predstavlja Milorad Dodik), nego je to pitanje promjene Ustava BiH-e (time i Dejtonskog sporazuma). Srpska i srpski narod, unutar postojećih okolnosti, treba da postignu opšti koncenzus po tom pitanju i DAJU VETO na bilokakvu ideju „trećeg entiteta“!

    1. Hrvatska i hrvatski narod su najviše profitirali ratom iz 90-ih (ostvarili su etnički „čistu“ Hrvatsku, čak preko onog cilja koji je Pavelić postavio, dobili su status konstitutivnog naroda u BiH i kroz kantone pravo da na pojedinim dijelovima BiH-e suvereno dominiraju. Hrvati su i u odnosu na sve ratove u prošlom vijeku profitirali iako su uvijek bili na „pogrešnoj strani“ (bar po onoj „zvaničnoj“ percepciji).

    2. Međunarodna zajednica (primarno zapadni centri moći) 1994.-5. godine bila je stava da su Hrvati ratom ostvarili i više nego dovoljno i među tim najvećim zaštitnicima i saveznicima Hrvata nije postojala volja da im dodijele državotvorni entitet u BiH (šta je Srbima dato). Danas bi mi Srbi trebalo da Hrvatima damo ono šta im ni njihovi najveći saveznici nisu bili spremni dati. Pa ima li veće gluposti?

    3. Dejtonski sporazum je utvrdio kako je Srpska entitet Srpskog naroda, a Federacija Bošnjačko-hrvatskog (odnosno Muslimanskog kako se to tvrdi u Vašingtonskom sporazumu). Implementiranjem odluke Ustavnog suda BiH to je promijenjeno i Hrvati su postali konstititivni narod u Srpskoj. Haloooo! I to niko ne vidi kao „ustupak“ na kakav smo pristali (u stvari pristale su naše političke „elite“). Na odluku Ustavnog suda trebalo je raspisati regerendum u Srpskoj i pitati građane da li prihvataju takvu odluku, jer sud još uvijek nije jača kategorija od entiteta i naroda!

    4. Pogledajmo kakav je odnos Hrvatske, pa čak i kantonalnih vlasti sa hrvatskom većinom u BiH-i, prema Srbima. Da li se taj odnos u kvalitativnom smislu poboljšao u odnosu na 90-e (ili 40-e)? Sudbinu Hrvata u BiH mi uvijek trebamo, a može nam se, vezati za sudbinu Srba u Hrvatskoj i u kantonima sa hrvatskom većinom. Primjena reciprociteta!

    5. Hrvatske političe elite i u Hrvatskoj i u BiH-i su 1994. godine potpisale sporazum u kom su pristali na dijeljenje entiteta sa Bošnjacima. 1995. godine to je potvrđeno Dejtonsko-pariškim sporazumom (koji su potpisali i hrvatski predstavnici iz BiH-e i Franjo Tuđman. Sad im taj sporazum više ne odgovara (njima nikad nije odgovarao niti jedan sporazum i uvijek su željeli više, a kako ja znam nikada niti jedan sporazum nisu ispoštovali). Ko sa Hrvatima potpisuje sporazume – taj je budala, a ko im daje podršku – taj je ili manipulator ili KRETEN (ne zanivam vas kretenom, nego govorim načelno!), i to iz prostog razloga što se unaprijed može kalkulisati sa tim da oni dogovoreno neće ispoštovati!

    Znači, Hrvatskoj i Hrvatima treba POSTAVITI ULTIMATUM: onog trenutka kad Srbima u Hrvatskoj vratite status konstitutivnog naroda (protivpravno i nasilno oduzet), kad Srbe vratite u Hrvatsku i obezbjedite im ravnopravnost, vratite imovinu i nadoknadite štetu, kad to isto učinite u kantonima sa hrvatskom većinom, e tek tada sa VAMO MOŽEMO RAZGOVATATI O BILOČEMU! Do tada VAŽI VETO na bilokakve razgovore o vašim „problemima“!

    Na kraju, OTPALA MU RUKA i SJEME MU SE ZATRLO onom Srbinu koji potpiše bilokakav dokument o trećem entitetu u BiH-i. Protiv takvih sam spreman ponovo ratovati, eto koliko sam principijelan po tom pitanju, a obzirom da sam izbjeglica iz Hrvatske valjda je razumljivi da imam pravo i na emotivno reagovanje.

  16. Ostao bez fabrike, 15.01.2015. 09:55:17 [

    Na fonu ovoga što pišete, prije neki dan čuo sam vrlo zanimljivu izjavu Dejana Lučića. Nije Lučić „lik“ na kakve se inače referišem, ali ono šta je izjavio svakako me zabrinulo.

    Da parafraziram Lučića: postoji nekakav plan pojedinih financijskih centara moći, sada već u završnoj fazi, prema kom je ovdje prvo učinjeno obezvređivanje naših najvećih resursa (primarno se misli na prirodne resurse, ali i na druge), da bi se u završnoj fazi pojavili strani „kupci“ koji će to pokupovati za „siću“. Time mi dovodimo sebe u situaciju bukvalno shvaćene ropske ovisnosti jer nam je stanovništvo skoncentrisano u urbanim sredinama i sve potrebe zadovoljava sa perifernih sredina (hrana, voda, energenti i ino). Onog trenutka kada stranci pokupuju naše resurse i uspostave kontrolu nad zadovoljavanjem naših osnovnih potreba – mi POSTAJEMO ROBLJE u vlastitoj zemlji. Lučić sve to karikira i mnogo teže od ovoga u smislu da nama predstoji napuštanje ovih prostora, a da će iste naseliti bogata elita.

    Nadam se da se sjećate kako sam pisao o takvom „crnom“, a mogućem, scenariju, tako da sam i Lučića počeo shvatati ozbiljno.

    U odnosu na vaše navode jednostavno nemam šta dodati, osim, da sam saglasan sa istima. Nekoliko puta sam pisao o tome kako ova vlast u Srpskoj doživljava „salto mortale“ (znate o kom fenomenu govorim), no, ono čega se plašim jeste da će i naš narod i Srpska podijeliti identičnu sudbinu. Ono šta je naš (vaš, moj i mnogih sličnih) najveći problem jeste pitanje: KOME REĆI KAKVE NAM OPASNOSTI PRIJETE? Bojim se da je „društveni derilijum“ (o kom govorite) dosegao granicu kome u kojoj je „pacijentu“ iracionalno bilošta govoriti.

    Pozdrav i poštovanje!

  17. пријечити приватизацију Електропривреде

    Приватизација Електропривреде је „велики залогај“. То би могло да разјари становништво. Због тога се овдје смишљају заобилазни путеви који би требали да заварају и да ствар учине невидљивом. Важно је да прође први корак. Касније када све буде јасно биће касно. То је познати метод заробљавања. Одатле толика потреба да се ствар спријечи одмах у почетку, на првом кораку.

    Ту је и „испипавање пулса“ народа. Влада се држи по страни. Да види како ће ствар да иде.

    „Правилник о снабдијевању квалификованих купаца електричном енергијом и поступак промјене снабдјевача“ донијела је Регулаторна комисија за енергетику Републике Српске и то саопштила јавности 31.12.2014. године. Влада „сигурно је“ о томе ништа не зна. Да би се смањила одговорност потребно је у важну игру увести неважне играче. Да се ствар учини неважном.

    Међутим, ствар је веома важна, озбиљна. Једна од најозбиљнијих и најопаснијих. Ради се о продаји, приватизацији наше Електропривреде, као последњег уточишта и упоришта нашег опстанка на овим просторима. Када и ако се и то догоди онда ће све бити јасно.

    То нам је крај.

    Знајући да је Електропривреда толико важна за привреду и народ одлука о њеној директној приватизацији, путем продаје, није се смјела донијети. Морао се је пронаћи заобилазни пут. Да се ствар што више прикрије и да по могућности буде невидљива. Овдје се то остварује посредством тржишног формирања цијене електричне енергије представљено као слобода потрошача да бира снабдјевача електричном енергијом.

    Мора се признати да се у томе увелико успјело. Првих негативних реаговања није било. Чак су изречене и одређене похвале. То ће, кажу, оборити цијену и повећати квалитет снабдијевања. Као да се не види последњи корак, задња намјера.

    Ово је први корак који убрзано води најокрутнијој, најбруталнијој, најбесмисленијој приватизацији наше Електропривреде. Да је поклонимо европском Западу.

    Када и ако се све ово догоди наша Електропривреда ће бити у рукама, у реалном економском власништву, неких приватних трговаца електричном енергијом. Она ће формално правно бити наша, а стварно, економски биће њихова. Радит ће за њих, а против нас. Наши ће по њиховим налозима производити одређене количине енергије коју ће они продавати на европским берзама. Цијене ће бити неколико пута веће од наших садашњих па ако будемо имали новаца моћи ћемо је и ми куповати. На „благодатном“ слободном европском тржишту. А онда ће нам они ту нашу струју вратити у нашу дистрибутивну мрежу и ми ћемо бити сретни што смо одабрали најповољнијег снабдјевача који ће нам нашу струју продавати по неколико пута већој цијени од садашње.

    То је црна будућност у коју смо се упутили и куда нас води наша домаћа патриотска власт, која толико брине за свој народ. Црна будућност да црња не може бити. Када стигнемо до краја до куповине наше струје на европским берзама нашем сиромаштву неће бити краја, а о развоју привреде неће бити ни говора.

    Регулаторна комисија није нам саопштила још једну важну ствар. У Европској директиви 2003/54 од 26. јуна 2003. године, коју она овим својим Правилником проводи, стоји да када се све ово заврши свако ће „из бијелог свијета“ моћи овдје да дође и да слободно по властитом избору гради било хидро или термоелектрану и да га нико у томе неће моћи спријечити. Да овдје производи и да продаје струју европском тржишту, европским берзама, а ми ако имамо новца да је купујемо.

    Је ли ово приватизација Електропривреде на најгори, најгнуснији, најподмуклији, преварантски, издајнички начин. Да ли смо заиста дигли руке од себе. Треба вјеровати да нам се ово неће догодити. Да ћемо успјети да ово спријечимо.

  18. Наравно да је циљ преостали природни ресурси, концесијама на њих постајемо подстанари у рођеној кући.

    Е због тога је ЗОРА-ЗЕЛЕНИ ОДРЖИВИ РАЗВОЈ основана, наш циљ је јасан, заштита и контролисано коришћење(народних) природних ресурса за одрживи развој.

    Имате адресу поштовани народе, па и ви драги коментатори, наша је то заједничка имовина од које нам овиси, могу слободно рећи „биолошки опстанак“ и наравно опстанак Републике Српске.

    Није чудо да се толико напада наша прича од разних тролова,није случајна наша медијска блокада,ништа нема случајно у овом времену, зар не?

Оставите одговор