Дани(ј)ел Симић

Добро је нијесам ја…

Затрче се вукови и из крда одвоје једну кошуту. Док је чопор обара на земљу, остатак крда је откасао на безбједно. Неки ће ускоро почети и да пасу.

среда, 22 маја, 2013 / 17:47

Тако и неки хуманоиди, на сличне призоре муке јединке исте врсте, утјеше своју душицу. Толико малу да је за њих малодушност хипербола. Кроз главу им пролази само једно: Добро је, нијесам ја…

Нажалост, овај пут заиста нијесам ја.

Осим што јесам. Осим што ми је због тога још теже. Од кад знам за себе и откад објављујем своје ставове јавно у Бањој Луци, увијек сам ја тај који је проблем.

Вазда мимо свијет

Шта се то мене тиче? Увредљив сам. Претјерујем. Исправљам криве Дрине… (са западне стране)

Некако сам се временом навикао да ме воле и подржавају само они који су у том тренутку доњи. Поготово сам навикао, још основне школе, да кад ја награбусим због неког „вишег циља и космичке правде“, нема никога ко би устао у моју заштиту. Чак ни оних што су били доњи.

Пошто сам имао несугласица са свим уредницима, у свим медијима са којима сам сарађивао, одлучио сам да оснујем Фронтал. Чисто да видим да ли је до мене.

Сад јавно позивам све оне који су сарађивали са Фронталом, да кажу јесу ли имали проблема с тим да објаве оно што је њихов лични став; уколико то не задире у очито умоболно!?

Чекам вас

Горана Дакића првог. Небојшу Вукановића другог. Трећи пут Бог помаже.

Свој општедруштвени став, у случајевима кад је СФОР хапсио људе, пребијао их без суда, па враћао као колатералну штету, ако су рекли нешто што им се не допада довољно јавно; кад је ОХР истима одузимао лична документа и људска права, нарушавао мировне споразуме уводећи нас у стање погодно за нови рат…

… ја просто нијесам могао да оћутим.

Видио сам шта је рат. Из прве руке. Малољетно.

Без обзира што сам се бавио умјетношћу, осјећао сам за своју дужност да се бавим и политиком, јер су се њом бавили само плитки људи, чији је мозак заглављен на само једну радио станицу.

Новац ФМ

А, када се бавите умјетношћу, такав став је погубан по живот.

Но, рекох, нијесам ја сад тема.

Попиздио сам на причу око Горана Дакића.

Сви знате ону досадну причу по којој је човјек шутио и посматрао власт како долази по орнитологе, националисте, аракнофобе, ројалисте, копрофаге, микрофобе, комунисте… а он је шутио јер није био један од њих?

…а кад су дошли по њега – нико се није нашао да устане и заштити га. Бла, бла.

Тако сам ја ових дана, посредством интернета, уочио да је извијесни господин Александар С. Вујић био насикиран нечим што је изјавио месје Дакић Горан, до степена да му пријети тужбом.

Алоха, алоха, драги Ацо?

Прва ствар која је мени пала на памет, пијући калифорнијско вино у мјери од пола галона, била је да господин Вујић треба да захвали што га је неко уопште примјетио и смогао снаге и воље да напише нешто о њему.

Ја, лично, никад не бих чуо за истог, да није било господина Дакића. Што не говорим, најискреније, у неком ниподаштавајућем смислу, већ у смислу истицања користи онога што господин Дакић ради.

Када сам господину Дакићу дао одобрење да пише за Фронтал, био сам невиђено задовољан тиме што неко хоће да пише о умјетности и не боји се да уђе у сукоб због тога. Просто јер је мени то у том периоду додијало. Но, видим да ћу морати и ја да нагланцам типковницу опет.

Господин Вујић, наравно, неће тужити господина Дакића, јер би то био један тешко доказив и смијешан процес, који би штетио много више тужиоцу, него брањенику. Оно што је мене овдје испиздило, јесте да изгледа чак ни у умјетности људи не могу рећи свој став, а да им неко не пријети!

Увриједе се људи, мо’ш мислит’…

То производи атмосферу осредњих и свима подобних, што није лоше само за умјетност, већ и за све полуге друштва. Уз то ми ствара осјећај као да гледам како неко сере на мој вишедеценијски труд (римује се са суд) да се у овом нашем парчету Слободне Земље Тамног Вилајета говори како људи мисле и сматрају, без бојазни да ће им слуге мултинационалних компанија доћи на рандеву.

Дакле, неће моћи!

Умјесто да пишем: „Немојте змија да вас уједе да тужите оца двоје дјеце“, рећи ћу да код нас на Фронталу тренутно има неких средстава, што иначе баш и није случај, па ће господин Дакић имати задовољавајућу правну заштиту, коју ћу ЛИЧНО политички интонирати.

Мада, мислим, сваком ће озбиљном адвокату бити част да се промовише преко заштите права на слободно мишљење и изражавање, у односу на оне који добијају 120.000 КМ за своје пројекте, у условима кад у Клиничком центру Бања Лука запослени (љекарско особље!) немају уплаћено здравствено осигурање.

При том уопште нећу да овај пут причам о госн Вујићу и дометима његовог дјела, јер сам, рекох, за њега чуо искључиво из пера месје Дакића.

2 + 2 = ?

О простој бих логици. Поменух неки дан Предрага Лозу, па ево да поновим да поменути момак, историчар из удружења Јадовно 1941. не може да добије нека симболична средства (дакле за смјештај би се сам снашао) да оде у школу коју организује Јад Вашем.

Има, даклем, 120.000 КМ за игроказ о Јасеновцу, а нема ни двије-три за пројекте који непосредно раде на расвјетљавању онога што се десило у том истом Јасеновцу? Или, рецимо, његовој претечи – Јадовном?

Логика је баш у правим традицијама Министарства просвјете и културе, којем ће требати још једно 700.000.000.000.000.000 КМ бачених пара и надуваних пројеката, да би неко можда (али можда) поразмислио о појму културна политика.

Овим завршавам

О министарству и корисницима његових средстава, обећавам да ћу писати још. Сад бих завршио ову причу о „Случају Дакић – Вујић“ наравоученијем свима који би са узимају паре од државе или се баве послом који неминовно привлачи пажњу јавности, да се ману пријетњи тужбама и послушају и добронамјерне, и недобронамјерне критике.

Ево, лично вам уредник Блица, у којем је запослен господин Дакић, дакле господин Анђелко Козомара, може посвједочити да нијесам тужио ни њега ни фирму, када су ме на најпапанскији начин облатили и увриједили, а да при том писац тог текста (сви знамо ко је) није имао петље испод њега да се потпише као што је то урадио госн Дакић, већ је био потписан као редакцијски коментар. (!?)

Ево ја их нијесам тужио у случају који бих добио глатко и масно наплатио, пошто бих сам себи дјеловао као увријеђена теткица. При том, додајем да су ме на то наговарали управо адвокати, а они најбоље знају гдје има лаких пара.

Елем, господо и даме, сви скупа, дајмо мало права на став и слободу мисли. Сутра већ можете бити ви ти које линчује бијесна свјетина зато што имате неки став којег не можете да се одрекнете.

Може ли, молим вас?



0 КОМЕНТАРА

  1. Dakićeve tekstove zaobilazim u solidno širokom luku, al’ ovaj bi’, možda… pročitao.

    Nego, šta me ponuka na komentar:
    „То производи атмосферу осредњих и свима подобних, што није лоше само за умјетност, већ и за све полуге друштва.“

    Jer sam neki dan citirao Vjerana Katunarića (preko Slavena Letice), nešto mi bilo došlo:
    „Najvažniji efekat takvog sistema je proizvodnja i obilata reprodukcija parazitskog sloja društva. Osujećene su tehničke inovacije, kulturne promjene, ideološke rasprave i društveni sukobi.“

    http://bojan5150.mojblog.rs/p-kako-se-najveci-svjetski-voluntaristickoreformisticki-laboratorij-pretvorio-u-sterilni-depersonaliz/194332.html

    A ja sam uvijek za fajt. Sem kad nisam.

  2. Ponekad sam oduševljen onim što Gora Dakić napiše. A ne znam čo’eka. I ljubomoran sam zato što ja te misli nisam baš tako poređao. Nerijetko mislim potpuno suprotno od toga što on piše. Katkad, priznajem, započnem čitati njegov tekst i ne dočekam mu kraj.

    Sve ovo isto mogu reći i za tekstove Danijela Simića.

    Ali baš zato i volim „Frontal“. I čitam ga. A, bogami, ponešto i objavim.

    Pozdrav, Zoran J. Janković

Оставите одговор