Добрило Дедеић: Опозиција у ЦГ је сада продала и српску дјецу

Предлог Демократске партије социјалиста којим се у исту раван доводи српски са хрватским језиком којим говори само 0,45% становништва Црне Горе, последњи је у низу доказа да у овој држави попис или било која друга категорија – нема никаквог смисла.

Одавно је изгубљен и смисао устава, који се не поштује, иако га је донио лидер опозиције Небојша Медојевић. Власт, са друге стране, чини све што може да отворено, без икаквог увијања, доврши пројекат сегрегације другог по бројности народа, све у сусрет коначном обрачуну са свима из Српске православне цркве који неће прихватити компромисе са властима у процесу деидентификације цркве.

Било који, хипотетички говорећи, договор власти и парламентарне опозиције који не би подразумијевао наставу у одвојеним одјељењима за српску дјецу, неће бити дугог вијека, нити ће бити прихватљив за српску националну заједницу. Наравно да не постоји пракса у савременом цивилизованом свијету која познаје модел на коме инсистирају актуелне власт и парламентарна опозиција по којој професор на истом часу ученицима изводи наставу на два или четири језика.

Понављање захтјева за ,,равноправност” српског и црногорског језика у оквиру једног наставног предмета и током једног школског часа је бесмислица и представља акт наметања српског језика црногорској и црногорског српској дјеци. Предложена варијанта у којој су у цијели галиматијас укључени и босански и хрватски језик је већ комплетно лудило.

Јучерашња колаборација Нове са режимом у смислу прекида бојкота наставе представља веома осјетљив доказ да је руководство те партије уцијењено и да је било приморано да напише понижавајући текст капитулације. Бојкот, у сваком случају, није могао успјети јер су на њему инистирали људи који су политички потрошени и морално дискредитовани, они који су купљени на бувљаку структура које одржавају криминални режим у Црној Гори.

Потез који су јуче повукли може се посматрати на нивоу три варијанте. Једна је тотална политичка неспособост и аматеризам што одавно јесте чињеница, али је у конретном случају мало вјероватна. Друга је у равни уцјене, што је врло могуће. И, трећа се своди на то да је неко опет узео паре продајући права српске дјеце, што је, такође, подједнако могуће.

Зато је веома важно казати истину – власт ништа није гора од парламентарне опозиције. Мандић, Медојевић и Милић нијесу бољи од Кривокапића и Ђукановића. Да Срби имају икакав статус у Црној Гори, макар то био и статус мањине, данас би имали свој језик.

Овако, отела нам га је колаборантска опозиција која удара на уставне могућности Срба које су се провукле кроз највиши правни акт који је ,,даровао” управо њихов лидер Небојша Медојевић.