Доба лоших перформанса

Догађај је занимљив утолико што је читава тема постала права замјена за политички живот, те оголила колико институције Републике Српске не постоје. Оне су само кулиса за политичку борбу у којој је једино важно створити слику властите исправности.

Сам Станивуковић је на догађај дошао паркиравши непрописно десетак метара даље приватни аутомобил у државној служби. Потрудио се да се поздрави са свима појединачно, али обраћање није остављало простора за постављање питања, јер се вјешто са говорнице пребацио на показивање табли на којима су пописане породичне фирме истакнутих лица власти и њихових чланова (шире) породице.

Само обраћање је наликовало политичком митингу, а не обраћању градског службеника који говори о завршеном послу градске управе. Није наведено ни колико су коштали радови.

То прецизно нису знали ни службеници за односе са јавношћу, који су нам рекли да су радови "донација једног привредника", а да је град са неколико хиљада марака финансирао набавку плоча, на којима је исписана и мотивациона порука са потписом Фјодора Достојевског.

Отварање попуцалих плоча и увелих садница + страначко-политичка "изложба"

Сам посао је урађен у стилу народне узречице "ко ни себи, ни свом". Плоче су на пар мјеста пукле, и то баш тамо гдје је натпис. На другим позицијама су се клацкале.

Комади "тепих траве" су на многим мјестима набацани тек да се поставе и вјероватно трави слиједи скоро сушење. Неке од садница већ су увенуле.

Све то свједочи да се овоме приступило на брзину, како би се направио политички перформанс. Површина је наводно у регулационом плану уписана као зелена, а раније је била поплочана, па су та мјеста гости сусједних угоститељских објеката и зграда користили као паркинг.

Рушење терасе Кајак најављује се још од марта. Тада је тај дио објекта затворен, да би у мају прављен нови догађај са довођењем грађевинских машина које су паркиране испред спорног дијела Кајака.

Багери за паркирање

Од тада два нова, угланцана багера већ два мјесеца стоје некориштени. Они су власништво Цивилне заштите и очито нису ни имали неку намјену, па су се прије неколико дана појавили патетични позиви да се ангажују у нешто корисно и очисте неки канал што би био допринос у спречавању поплава.

Умјесто тога, они и даље стоје пријетећи паркирани на спорном паркингу, испред терасе. Сваком ко је имао посла са овом врстом машина, јасно је да њихов нерад значи аутоматски и губитак.

Подједнако су фасцинантне двије ствари. Нико са републичког нивоа Цивилне заштите (локална јединица је у надлежности Града Бања Лука) није ангажовао да осмисли неки посао због ког би позвао механизацију да се прикључи радовима.

Нико из Кајака или СНСД који ажурно критикује Станивуковића, није се сјетио да пошаље пријаву због узурпације паркинга, тим више што су у питању грађевинске машине, чије паркирање је законски јасно ограничено на простор градилишта, и ван њега се не могу остављати.

Хоћу да будем градоначелник који упире прстом

Ово је једна од реченица коју је испуцао више не тако нови градоначелник Бање Луке, који некад дјелује више него несвјестан шта говори, са које позиције и којим поводом.

И то му се може заиста вјеровати. Посебно је образложење симболике парка "Видите то је једна ограда која се бори, која не допушта њиховом бетону да угуши наше зеленило" дао једну дозу комике и инфантилности, на већ и онако тим презасићен политички наступ који даје резултате.

Станивуковић је, управо на том трагу, овом приликом најавио да ће кренути кроз Српску са "породичним стаблом" на коме ће бити приказане све фирме политичких противника, што никако не личи на градоначелника који озбиљно ради на испуњењу предизборних обећања. Посебно оном који је такође као појава посљедица "породице" и њеног богаћења у транзицији.

Такође, најавио је да ће организовати протест пред РТРС "јер за њих није вијест одлука о томе да Град финансира набавку уџбеника за ученике основних школа на подручју Бање Луке".

Занимљиво је да не најављује протесте против министарке просторног уређења и грађевинарства Сребренке Голић, јер ово министарство је главна брана рушењу терасе која је постала лајтмотив Станивуковићеве владавине.

Из овог Министарства тврде да је управни процес којим се утврђује чињенично стање још у току, и да се код њих на одлучивању по други пут налази жалба инвеститора на првостепено рјешење надлежне инспекције Града, којим је наложено рушење објекта.

У том рјешењу је јасно назначено да жалба не одлаже извршење, и министарство "чика" Град да почну са рушењем уколико сматрају да су у праву.

Је ли проблем Кајак, Радишићи, све друге терасе у водозахватном подручју или простор за колектор?

Гледано идеалистички, сви објекти на тој обали Врбаса су нелегални, јер су бројне баште и терасе спуштене до саме ријеке, чиме је нарушен водозахватни појас од пет метара. Међутим, то је очито проблем који се вуче још од "сретних времена оне државе", и данас га је практично немогуће ријешити.

Одборник Иван Бегић је у неформалном разговору рекао да је узурпација градске површине спорна због тога што, како је он чуо, испод улице Реље Крилатице постоји главни колектор за насеље Борик, те да би та површина која излази према ријеци могла бити важна уколико би се ушло у рјешавање проблема канализације.

Уколико је ово тачно, у питању је још један примјер колико дилетантски Станивуковићев тим приступа комуницирању читавог случаја.

Умјесто наглашавања јавног значаја те површине, све се поставља као лични сукоб двије богаташке породице, у којој једна треба да игра улогу сила таме, а друга сила добра.

Није ишао у Братунац, али јесте непозван у Мостар

Намјера овог текста је била просто да се опише у мало општијем контексту један догађај у низу, гдје градоначелник Бање Луке без икаквог конкуса, обзнане поријекла новца или утрошка буџетских средстава, простора за питања новинара при обраћању, а посебно без конкурса за идејна рјешења, јавне расправе и других легалистичких трица, врши интервенције у простору са екстремно краткорочним циљевима.

Са једне стране га је "појео" терористички напад на међунационалне односе, људска права и научно мишљење, када је Валентин Инцко бацио бомбу наметнутог закона о негирању "геноцида", при чему је одговорно лице за процјену шта је геноцид антисрпска институција позната као Хашки трибунал.

Пратећи популистичи пулс, Станивуковић се одредио против, оштрије него већина опозиције, па и његових страначких другова са изузетком Јелене Тривић. То је одмах повукло да Бењамина Карић, која је ове године отишла у Поточаре, иако млада и умјесто кућног Србина Богића Богићевића изабрана за градоначелницу Сарајева, изрази своје "разочарење" Драшком С. Који, опет, није ни отишао у Братунац.

Ни у Мостар не би отишао, да прати скокове са Старог моста гдје је претходно био позван у склопу турнеје "уједињења народа", да већ није испланирао наступ. У промијењеним политичко-пропагандним околностима, приступио је појачавању српског имиџа и обишао у рату порушену Саборну цркву.

Мало суштинских промјена, поштовања процедура и владавине закона?

Но, локалне теме би требале да буду лишене високе политике. По повратку у град, затичемо исти популизам и самовољу која игнорише систем, какав смо имали и у вријеме Игора Радојичића. Ништа се, суштински, није промијенило. Иста прича као "Парк пркоса" је и жељезни мегафон, тј. "говорница" између Тржнице и робне куће Боска.

Исто је и са везиштима за бицикле пред градском кућом, са кичастим, инфантилним профилима "олдтајмера" и латиничном рекламом за сервис бицикала, који очигледно нису консултовали неко стручно особље. Дакле, наставља се традиција да у Бањој Луци свако може да ради шта хоће, поставља "споменике", прави "паркове" и слично.

Уопштено, градоначелник је одустао и од "тима за ревизију" као од играчке која му је досадила у пропагадном смислу. Не можемо више видјети ни позитивне тековине политичког реваншизма, него баш чист популизам за државне паре и ван контекста. Сву своју енергију у том смислу, усмјерио је на обрачун са другом богаташком породицом, јер је повезива са политичким противником.

Отварање "парка" уз страначке активисте са мајицама "Тај кум није дугме" (што би требало да ваљда асоцира на "тајкун"), сигурно не указује на "градоначелника свих грађана", већ на непрекидну предизборну кампању која до сада није дала обећане постизборне резултате у пракси.