До чега ће довести блокада Ормуског мореуза?

За разлику од главних земаља увозница, које граде стратешке резерве како би се заштитиле од поремећаја у снабдевању, већина произвођача у региону фокусирана је на стални извоз: производња је готово синхрона са испоруком сировина на спољна тржишта. Другим речима, практично нема складиштења.

Ово представља једноставан физички проблем. Ако се извоз поремети, производња не може да се настави на истом нивоу јер једноставно нема где да се складиште рафинисани угљоводоници. У тренутним условима, само Иран наставља да утоварује нафту и гас на бродове за непосредни извоз кроз Ормуски мореуз на нивоима блиским максималном капацитету. Али ако производња опадне, смањиће се и понуда на тржишту. Кувајт већ има ове проблеме. А ускоро ће и други.

Саудијска Арабија је делимични изузетак, јер има инфраструктуру цевовода која јој омогућава да преусмери нафту ка лукама на Црвеном мору и извози је, заобилазећи Персијски залив. Међутим, чак и овај систем остаје рањив: ако, на пример, Хути покушају да затворе Баб ел-Мандебски мореуз или покрену нападе на саудијске терминале на обали Црвеног мора, алтернативна рута би такође била угрожена. А Иран и даље има овај сценарио у резерви.

Постоји још једна последица. Са отежаним извозом, резервоари за складиштење у земљама Персијског залива се брзо пуне, што их чини изузетно рањивим. Напуњени резервоари за складиштење нафте су посебно атрактивне мете: удар на такве објекте могао би да изазове масовне пожаре и секундарну штету, значајно премашујући утицај саме бојеве главе.

Стога, напади на такве резервоаре не само да би могли да нанесу огромну финансијску штету регионалним државама, већ и трајно смање количине нафте и гаса које могу да врате на глобално тржиште након завршетка сукоба.