Ђинђићев посљедњи интервју: Условљаваће нас хармонизацијом са независним Косовом

Тадашњи премијер Србије посљедњи интервју дао је Радио телевизији Републике Српске, у фебруару 2003. године током посјете Бањој Луци.

четвртак, 12 марта, 2015 / 12:40

Са Ђинђићем је разговарао Драшко Игњатић.



0 КОМЕНТАРА

  1. Jedan od najvećih demagoga i prevaranata koji je po nalogu Amerike i Zapada u Srbiji ogranizovao obojenu revoluciju, državni udar. Posle toga Srbije integrisana u neoliberalu ekonomiju Zapada, ekonomski razorena, opustošena, srušena, raspodata, zadužena. I takve narod slavi! Koliko je miliona ljudi propatilo kliko je stotina hiljada ljdu umrlo zbog Đinđića i dosmanlija, da li to neko zna.
    Milioni su otali bez posla, dovedene su strani okupatoru, zemlja je postala otvroreno tržište, preplavljena uvoznom robom, ugušena je domaća proizvodnja, narod na ulicu umire, kreditna zaduženost preko 60 milijardi evra, oteto Kosovo,
    Eto, to su Đinđićevi rezultati, za to bi mu trebalo suditi u zemlji!

  2. партизани, слободно пуцајте себи у мозак, неће вам се ништа десити јер тамо нема ништа празан простор!

    То шта је Ђинђић (морао) предвиђати, је била логичност првенствено његовог избора.

    Они који имају мало соли у глави, морају знати да код нас никад није владао државни социјализам над имовином, као рецимо у земљама Совјетског блока.

    Значи привредна струткура и огроман број предузећа није био државни, нити је држава имала власништво над њима!

    Имовина је била тзв. „друштвена“ тј. оног друштва које ту ради оно и са том имовином управља. Касније су се овакви мудросери досјетили да „капитализују“ читај опљачкају све и то са државног нивоа, како би се држава одједном представила као власник све те народне „друштвене“ имовине!

    То је био пут у пакао биједе, сиромаштва, незапослености, отказа, крађе, пљачки и потпуног друштвеног колапса!

  3. A ko je tražio bombarodvanje Srbije?
    Neverovatno je, da i posle 15 godina ima još ljudi koji se primaju ne njegovu demoagogiju? Sada slušati te njegove intervjue, šarene laži, metafore ja kao kad odrastao čovek uzem da gleda crtane filmove iz detinjstva!
    Nezrelo je danas nasedati ne njegove fore i metafore!
    Nažalost jedan do naroda iscrpljen, sankcijama, bombarodovanjemi i blokadama je poverovao njegovoj demogogiji, o stranim invesiticjama, priči da neće morati da rade daćemo sve stranicima, oni će sve raditi a mi ćemo samo ubirati poreze i živeti kao bogati šeici. Ko još u Srbiji veruje u njegove „ideje“? Takvi više nema. Opet će se po medijima vucarati cela garnitura izdajnika dosmanlija od 5 oktobra koja je srušla Srbiju da ga hvali!

    http://www.google.ba/search?hl=sr-RU&source=hp&q=vaseljenska+%C4%91in%C4%91i%C4%87evo+bogatstvo&gbv=1&gws_rd=cr&ei=xpoBVbD5PMTMyAP-_oDACg

  4. http://www.theguardian.com/world/2003/mar/14/serbia.comment
    Ђинђић – квислинг из Београда
    25 март 2011 Нил Кларк
    Превод: Миодраг Новаковић

    Текст о Зорану Ђинђићу је изашао у Гардијану 14. марту 2003.

    Са свих страна стижу почасти убијеном српском председнику, председник Буш предводи у похвалама за његов „снажан руководећи пример“, док га канадска влада уздиже као „гласника демократије“, а Тони Блер се диви његовој енергији коју је посветио „реформисању Србије“.

    Посмртнице у западним новинама га готово једногласно називају бившим студентским лидером који је храбро водио побуну против тиранина-диктатора, да би коначно успео да преусмери своју земљу ка новој демократској ери.

    Али иза ове „СNN“ верзије светске историје, стварна каријера Зорана Ђинђића изгледа доста другачије. За све оне који се данас уједињују против Западне „доктрине смене режима“ важно је да запамте да Ирак није прва земља где су Америка и остале Западне земље спровеле промену режима који се није уклапао у њихове стратешке циљеве. Пре три године је „дошао ред“ на југословенског председника Слободана Милошевића.

    У својој недавно објављеној биографији Милошевића, Адам ЛеБор открива како је Америка напунила цегере српске опозиције са 70 милиона долара, приликом организовања пуча против Милошевића 2000-те. По личном наређењу Мадлен Олбрајт, посебно је формирано, у оквиру америчке владе „Субверзивно одељење за Југославију“, да би се бавило организовањем „спонтаног дешавања народа“, које ће евентуално резултирати у рушење Милошевићевог режима.

    У исто време, постоје докази да су организоване криминалне групе, под контролом Зорана Ђинђића и надзором америчких обавештајних служби, извршиле серију атентата против кључних сарадника председника Милошевића, попут министра одбране Павла Булатовића и Жике Петровића, директора ЈАТ-а.

    Када су коначно „Слобо“ и његови социјалисти свргнути са власти, Америка је почела са „реформом“ владе у Београду онако како је то најбоље служило америчким интересима. Новог председника Коштуницу, „сви“ су дочекали са букетима цвећа, али Зоран Ђинђић- „човек америчке владе“, је био тај који је контролисао полуге власти- и у томе сигурно није разочарао своје Вашингтонске спонзоре.

    Први приоритет му је био да почне програм „економске реформе“- у ствари спровођења „новог економског светског поретка“ распродајом „будзашто“ државних ресурса Југославије западним корпорацијама. Тада је још увек, преко 70,000 Југословенских предузећа било у друштвеном власништву, и већина је била под управом радника и руководећих комитета, са свега 5% приватног капитала. По закону нико није могао да прода више од 40% имовине предузећа, 60% је остајало увек под контролом радника.

    Ђинђић је кренуо убрзаном акцијом да измени те законе, тако да је велика распродаја државних ресурса ускоро могла да почне. Након две године, у току којих су хиљаде друштвених предузећа распродате у бесцење, углавном корпорацијама из Западних земаља које су учествовале у бомбардовању Југославије 1999, (у форми извештаја Светске Банке) почели су да стижу хвалоспеви Ђиђићу и његовом „укључивању међународних банки у српски приватизациони процес“.

    Али овде нису били у питању само национални ресурси за које је Ђинђић добио наређења да их распрода. Дошло је време да се и Милошевић лично уклони, и то за награду од 100 милиона долара; без обзира што је уклањање Милошевића представљало легално киднаповање и директно кршење важећих југословенских закона- чак су у ту сврху послали у Београд авион Британског ратног ваздухопловства да пребаци Милошевића у амерички финансиран суд у Хагу, где му је суђено у монтираном процесу.

    Када такав „човек“ (Ђинђић) распрода националне ресурсе своје државе, свог бившег председника и своје најјаче политичке противнике, шта му је друго преостало да прода? Своју земљу? У јануару ове године, Ђинђић је управо то и урадио. Упркос противљењу већине грађана своје земље, западни „весник демократије“ је поступио по налогу „међународне заједнице“, и након 74 година постојања, је избрисао државу Југославију са политичке мапе света. Стратешки гол такве акције је било успостављање шаке слабих и завађених западних протектората, што је под Зораном Ђинђићем успешно остварено.

    Понекад, и најбоље извршени планови могу да подбаце. Упркос Западним изливима жалости- за Ђинђићем ће у Србији туговати само мањина. За велику већину Срба он ће остати упамћен као велеиздајник који се „обогатио“ распродајом властите земље, и то онима који су против те земље водили тако дивљачки рат, пре свега неколико година. Ђинђићеве „хваљене“ реформе су једино успеле да доведу до повећања цена свих комуналија, незапослености преко 30%, паду зарада преко 20% и резултирале су у то да данас две трећине Срба живе испод границе сиромаштва.

    Још увек је нејасно ко је испалио хитац који је усмртио Ђинђића. Највероватније да је и то била подземна мафијашка операција; његове везе са подземљем су му коначно дошле главе. Али, ма колико то звучи сурово, данас је пуно оних у Србији који би драге воље повукли „тај обарач“. Приликом моје задње посете Београду, био сам запрепашћен, не само са поражавајућом економском кризом, него и са нивоом мржње према Ђинђићу, коју је скоро свако отворено показивао у контакту са мном. Ђинђићева је популарност у то време, према статистичким истраживањима, пала испод 10%.

    Лекција коју можемо да научимо на примеру Србије, а која важи за Западне „организаторе“ промена режима широм света, је веома проста. Ви можете да ломите народну вољу нехуманим санкцијама, да их засипате бомбама. Можете чак, ако желите, да силом рушите њихове владе које вам не одговарају, и да им након тога наметнете вашу вољу доводећи на власт једног Хамида Карзаиа, генерала Томи Франкса, или да поставите Зорана Ђинђића да имитира „царског конзула“. Али немојте да се заносите, да можете да натерате те понижене народе, да свим тим „царским конзулима“, на крају за „све то“ још и одају пошту.

  5. Ja prema Zoranu Đinđiću ipak gajim respekt iako se nikad nisam slagao sa procesom koji je pokrenuo i kojim je uništio socijalističko samoupravno društvo, a nije ga pretvorio u demokratsko kapitalističko, nego u rigidno neoliberalno i tajkunsko.
    Šta god ko mislio, kad nešto hoćete da zagrizete trebate za to i da odgovarate. A to je ključna nepoznata riječ na ovim prostorima. Odgovornost.