Дискриминација српских жртава: Расим Делић, Атиф Дудаковић и сарајевски логори

Преносимо други дио излагања новинара и публицисте Слободана Дурмановића, које носи назив: Дискриминација српских жртава у Тужилаштву и Суду БиХ.

Сарадњом Правног факултета у Бањој Луци и Фонда Историјски пројекат Сребреница, 8. фебруара 2013. одржан је научни скуп на тему "Однос према српским жртвама у сукобима током Двадесетог вијека."

Кроз неколико реферата освијетљена су бар нека од најглавнијих питања везана за ову тему. Реферате су излагали проф. Срђа Трифковић, Горан Ђуран, сарадник Архива РС, Саво Штрбац из Веритаса, Стефан Каргановић – Историјски пројекат Сребреница, Милан Безер из Института за нестала лица РС.

Слободан Дурмановић: Дискриминација српских жртава у Тужилаштву и Суду БиХ ?

Случај Расима Делића: тужиоце не интересују злочини припадника одреда „Ел муџахид“ ?!

Пише: Слободан Дурмановић

Највиши званичник Армије РБиХ који је осуђен за ратне злочине над Србима је командант те војске генерал Расим Делић. Након што је преминуо, првостепена пресуда генералу Делићу у Хашком трибуналу постала је правоснажна, а злочини припадника јединице „Ел муџахид“ над заробљеним припадницима Војске РС током 1994. и 1995. године у тој пресуди постали су неоспорни и за Хашки трибунал. Од изрицања те пресуде прошло је две и по године, али Тужилаштво БиХ до данас није подигло нити једну оптужницу за те злочине. Делић је, рецимо, осуђен за окрутно поступање са заробљеним Србима у Ливадама и логору Каменица у јулу и аугусту 1995. године, али се у пресуди утврђује да је информације о некима од злочина које су у лето исте године починили муџахедини Управа безбедности Главног штаба Армије РБиХ примила од Службе безбедности 3. корпуса те исте армије. Реч је о неким од најсуровијих злочина током рата у БиХ, почињеним ритуалним одсецањем глава заробљеним српским војницима. Упркос томе, рецимо, до данас није оптужен генерал Сакиб Махмуљина који је имао врло присне везе са Одредом „Ел муџахид“, и то не само као командант 3. корпуса од почетка 1994. године до краја рата. Управо је Махмуљин издејствовао договор на основу кога је тај одред био подређен 3. корпусу, о чему упечатљиво говоре и поједини документи који су недавно објављени у сарајевској штампи. Дакле, упркос до краја утврђеном ауторитету 3. корпуса над Одредом „Ел муџахид“ у време када је убијено више десетина заробљених војника Војске РС, а многи који су остали живи били изложени злостављању – ни генерал Махмуљин, нити било који други из командног кадра Армије РБиХ чија се одговорност протеже и на деловање те јединице, никада нису одговарали за убиства Срба која су починили припадници те јединице. Сам Махмуљин после рата награђен је функцијом заменика министра одбране Федерације БиХ, а до данас је остало непознато да ли је икада Тужилаштво БиХ против њега отварало истрагу за злочине муџахедина над заробљеним припадницима Војске РС. Као што се не зна ни да ли је ико други по командној одговорности под истрагом за те исте злочине.

Случај Атифа Дудаковића: на чекању

Поређења ради, у Суду БиХ за злочине муџахедина осуђен је Шефик Алић, помоћник команданта батаљона „Хамза“ за безбедност у 505. бригади 5. корпуса Армије БиХ. Реч је о правоснажној пресуди, изреченој по командној одговорности за злочине почињене у нешто другачијим околностима: убиствима четири војника Српске војске Крајине које је заробио 5. корпус Армије РБиХ током хрватске војно полицијске акције „Олуја“. Алић је осуђен на основу ратног видео снимка убистава тих заробљеника, чији је извршилац идентификован.

С друге стране, познати су и ратни видео снимци на којим се види командант 5. Корпуса Армије РБиХ генерал Атиф Дудаковић како наређује паљење српских села у акцији те војске у лето 1995. године у западнокрајишким општинама, али до данас генерал Дудаковић није оптужен ни за безобзирно разарање српских насеља на том подручју, нити за убиства српских цивила и заробљених припадника Војске РС у истом периоду. Тужилаштво БиХ води истрагу против Дудаковића, одлука о томе да ли ће он бити оптужен или не требало би да буде донесена наводно половином ове године, иако су, рецимо, истражни органи РС још 2006. године том тужилаштву поднели обиман материјал о злочинима 5. Корпуса Армије РБиХ у западнокрајишким општинама у поменутом периоду: реч је о етничком чишћењу десетина хиљада Срба и масовним убиствима стотина особа српске националности.

У међувремену, за поједине међу тим злочинима на 17 година затвора осуђен је Суад Капић звани „Хоџа“ јер је, као припадник 3. батаљона 517. Цазинске бригаде 5. Корпуса Армије РБиХ на подручју општине Сански Мост, у оквиру војне операције „Сана 95“ у септембру 1995. године убио четири заробљена припадника Војске РС. До сада је Суд БиХ изрекао и првостепену, дакле неправоснажну пресуду тројици припадника 5. корпуса Армије РБиХ, такође за злочине над заробљеним српским војницима. „Мехура Селимовић, у својству референта за контраобавештајне послове и референта оперативца Одсека за контраобавјештаје послове, Одељења – Одсека службе војне безбедности команде 5. Корпуса Армије РБиХ, Адил Ружнић, у својству референта оперативца истог одељења И одсека, те Емир Мустафић, у својству војног полицајца 5. Корпуса Армије РБиХ, омогућили су и учинили, физичко и психичко злостављање заточених лица. Заточеници су били смештени у заточеничким центрима „Луке“ у Бихаћу, Ауто-сервис „Рад“ у Цазину, касарни „Адил Бешић“ у Бихаћу, те у просторијама хотела „Парк“ у Бихаћу, где су били подвргнути испитивањима и психичким и физичким малтретирањима од стране других војника, те самих оптужених, који су поступали у својству испитивача”, наводи се у првостепеној пресуди.

Подвлачим, ова пресуда није правоснажна, па зато сада само можемо спекулисати да – уколико би постала правоснажна – неће бити тешко закључити да би са таквом пресудом био значајно скраћен пут ка оптужењу и генерала Дудаковића за поменуте злочине над заточеним Србима. Али, опет ће се поставити питање шта је са командном одговорношћу и Дудаковића и осталих високопозиционираних припадника 5. корпуса за злочине против човечности, за злочине против цивилног становништва, односно за убиства Срба и безобзирно разарање српских насеља у западнокрајишким општинама. Ни на то питање, из Тужилаштва БиХ још немамо одговор, сем оног пословичног да је „истрага у току“.

Сарајевски логори: почетак расплитања мреже злочинаца ?

Посебна прича су логори и затвори на подручју ратног Сарајева кроз које су прошле хиљаде Срба. Током прошле године у Суду БиХ почео је поступак против тројице оптужених за злостављање у бившој касарни „Виктор Бубањ“, а то су: Бесим Мудеризовић, у својству заменика управника на В. спрату Окружног затвора у Сарајеву и командира војног затвора у „Виктор Бубњу“, Рамиз Авдовић у својству командира страже и Иулиана-Ницола Винтила, у својству кувара и стражара. Они су оптужени да су, као свесни учесници удруженог злочиначког подухвата, учествовали у успостављању и одржавању система злостављања цивила српске националности. У међувремену, Мудеризовић је преминуо, а, паралелно са судским поступком, настављена је истрага против низа осумњичених, али нико више до данас није оптужен. Интересантно је, међутим, да је бранилац оптуженог Авдовића, адвокат Мирза Ковач, још пре него што је подигнута оптужница против Авдовића, јавно говорио да се знају имена оних који су у хијерархији били изнад његовог брањеника. Ковач је ту изјаву дао у намери да умањи одговорност Авдовића, али то не умањује значај те изјаве, па ћу зато цитирати неке од најзанимљивијих делова.” По Сарајеву шетају особе чија сам имена прочитао у доказном материјалу које су грађане српске националности затварале, тукле, батинале и убијале. Зна се ко је то радио. Изнад Авдовића био је Исмет Ћело Бајрамовић, те командант Војне полиције РБиХ Керим Лучаревић који као први осумњичени хода по граду, а који је командовао и све знао. У доказном материјалу наводе се и Фахрудин Алић, звани ‘Пуковник’, као и имена стражара који су заиста батинали и тукли затворенике(…) Тужилац не спомиње ни Председништво РБиХ, ни Команду, ни Лучаревића, ни оне који су имали приватне затворе, као што су ‘Сунце’, ‘Отока’ и друге на Алипашином пољу, из којих су одводили и доводили затворенике из касарне ‘Виктор Бубањ’(…) Потребно је истражити ко је дозволио да се у Централном затвору формира злогласни “пети спрат”. То је могао учинити само Керим Лучаревић у договору са политичким врхом”, закључио је Ковач. Ипак, до данас ни Лучаревић, нити било ко из политичког врха РБиХ није оптужен, а не зна се ни докле се у Тужилаштву БиХ стигло са истрагом против осумњичених за ове злочине, сем опет оног пословичног да је “истрага у току”.

Више информација из тог тужилаштва стигло је недавно о злочинима почињеним у логорима “Силос” у Тарчину, ОШ “9. Мај”, “Крупа”, “Игман” и “Храсница”, у којима су злостављани и убијани заточени Срби у периоду од маја 1992. до 27. јануара 1996. године. Тужилаштво је пре око месец дана саопштило да неће бити истраге против 455 особа зато што “нису пронађени докази за њихову одговорност” за злочине у поменутим логорима, а наведено је да је ту одлуку донео међународни тужилац Маријан Погачник, којем је на самом крају прошле године истекао мандат у Тужилаштву БиХ. Истини за вољу, Погачник је, претходно радећи као тужилац, оптужио осам локалних ратних војних, полицијских и цивилних вођа Бошњака на подручју Хаџића за злостављање и убиства у поменутим логорима. Поступак је у току, с тим да оптужницу заступа други тужилац, али у њој је већ постављена јасна граница која се неће ширити на оне који су били претпостављени оптуженима. “Тужилаштво заступа тезу да је оснивање ‘Силоса’, те мањих објеката, као што су просторије касарне у Крупи и Основној школи ‘9. Мај’, био пројекат локалних структура, који је касније постао проблем државне власти” – тако је то објаснио тадашњи тужилац.

Како је бивши тужилац закључио да је ратни врх РБиХ учинио баш све да би умањио патње заточеника у логорима попут “Силоса” – остало је нејасно поред докумената који упућују на нечињење тог врха да спречи злостављање и нелегално затварање Срба. О томе упечатљиво сведочи стенограм са седнице Председништва РБиХ одржане 26. априла 1994. године, којој су присуствовали Алија Изетбеговић, Стјепан Кљујић, Ејуп Ганић, Миро Лазовић, Мирко Пејановић, те Харис Силајџић, Амор Машовић, генерал Јован Дивјак и Авдо Чампара. Расправа о “Силосу” и другим логорима вођена је након што је Машовић, задужен за размене заробљеника, упознао остале са “тренутном ситуацијом”. Након тога, према стенограму, говорио је Изетбеговић, рекавши у једном тренутку да “није сигуран да су они у Тарчину криви у правом смислу речи”, већ да су заточени зато што су локалне српске власти затвориле неколико стотина Бошњака на тлу Хаџића које су контролисале. Дакле, Изетебеговић за Србе затворене у логору “Силос” каже дословце да су “они задржани као контрамера онима који су задржани у Хаџићима, тако да је то концентрациони логор или сабирни логор(….)Нису криви људи у правом смислу речи, него као, што кажу, ‘мера за меру’. Они горе морају бити, јер немаш начина да оне тамо ослободиш”, рекао је Изетбеговић. Током свог излагања, још је признао да “има нехата, јер су људи уведени у логоре, без суђења и још су тамо”.

Даље, о томе да су у “Силосу” затварани, злостављани и убијани српски цивили, знало се мање-више и пре и после тога, па је чак и специјални изасланик УН Тадеуш Мазовјецки у свом извештају из новембра 1993. године навео да је “1 100 особа затворено у 24 регистрована затвореничка центра, међу којима су највећи у Тарчину и Пазарићу, где је само мали проценат ратних заробљеника, те цивили”. “Затворени су да би се могли разменити за муслимане, ратне заробљенике, да би послужили као радна снага на првим линијама ратишта или у нападима Армије РБиХ као ‘живи штит’“, наводи се у извештају Мазовјецког. У истом извештају стоји и то да је тадашњи министар унутрашњих послова РБиХ Бакир Алиспахић у августу 1993. године признао Мазовјецком да су цивили затварани. Наводна суђења логорашима у „Силосу“ помињу се и у његовом извјештају из августа 1995. године, у којем пише да “нису испоштована права заробљеника загарантована Женевским конвенцијама и да они нису имали право на судски поступак”. Мазовјецки је чак упутио “молбу” Влади РБиХ да заробљене у логору у Тарчину пусти на слободу, пошто је у извештају из 1993. године закључио да је “затвор у Тарчину под контролом Владе(РБиХ)”.

Треба напоменути да Мазовјецки, који данас има 85 година, никако није важио за дипломату наклоњеног српској страни током рата, а на његов ратни ангажман у БиХ мало ко међу Бошњацима има икаквих приговора. Утолико је чудније да је међународни тужилац Тужилаштва БиХ, изгледа, прешао олако преко извештаја Мазовјецког о логорима под контролом власти РБиХ, баш као и преко поменутог стенограма са једне од седница врха РБиХ. Испало је, у ствари, да је то све бившем тужиоцу послужило да устврди да су челни људи РБиХ – када је реч о логорима и затворима на тлу РБиХ – били, што би се рекло, део решења, а никако део проблема.

У неким другим случајевима пирамида одговорности за тужиоце се завршавала и много ниже него у случајевима сарајевских логора, као на пример у предмету злостављања Срба у логору „Рапатница“ код Сребреника. Првостепеном пресудом, припадник Армије РБиХ Зурахид Мујчиновић осуђен је на 8 година, а други, Сулејман Хрустић је ослобођен. Међутим, још током судског поступка у Суду БиХ могло се од сведока њихове одбране чути да су заточеници злостављани након испитивања од стране иследника до чијих имена поступајућем тужиоцу није тако тешко требало да дође. Чак су и неки од стражара у судници испричали да су, након тих испитивања, затицали измучене заточенике са повредама на телу нанесеним пржењем лемилицом. Наравно, они су бранили оптужене, али је остало непознато шта је поступајући тужилац учинио да отвори ширу истрагу, јер није тешко закључити ко би све могао бити осумњичен по командној одговорности. Шта више, након првостепене пресуде, чак је једна невладина организација из Тузле поднела Тужилаштву кривичну пријаву против више особа из војног и цивилног ратног врха општине Сребреник које се, према командној структури, могу сматрати одговорним за злостављање у „Рапатници“. Али, у том случају до данас не знамо чак ни да ли је „истрага у току“.

Када је, пак, о злочинима над заточеним српским цивилима у логору „Дретељ“ код Чапљине, у току је судски поступак против више оптужених, али и у том предмету Суд и Тужилаштво пуно касне. Јер, правоснажне пресуде против двојице извршилаца злочина много раније изречене су у Норвешкој и Шведској, него у БиХ. Па, ако бисмо хтели да будемо иронични, могли бисмо рећи да би за жртве можда било боље да и питање командне одговорности за злочине у „Дретељу“ испитају у поменутим скандинавским земљама, неголи у Сарајеву.

Када је, пак, реч о злочинима над припадницима ЈНА почетком рата у БиХ, предмет „Тузланска колона“ тужиоци су, практично, затворили уз закључак да је реч о некаквом оружаном инциденту, а не о злочинима, а једини оптужени за покушај убиства једног војника ЈНА ослобођен је оптужби у предмету уступљеном кантоналном правосуђу у Тузли: реч је о пуцању у уста рањеном војнику ЈНА који је лежао на земљи и који је само чудом преживео напад на колону ЈНА која се извлачила из касарне ЈНА у Тузли 15. маја 1992. године. У предмету „Добровољачка“ истрага је затворена против низа високопозиционираних цивилних и војних вођа РБиХ, а води се против непознатих особа за убиства разоружаних војника у нападу на колону ЈНА која се извлачила из тадашње Команде 5. војне области ЈНА у Сарајеву 3. маја 1992. године. У оба случаја за тужиоце је споран и број убијених и погинулих војника: у „тузланској колони“ убијено је, погинуло и спаљено више од 50 војника, ако је судити према извештајима МУП-а РС. Према истим извештајима, у Добровољачкој улици и другим локацијама првих дана маја убијено је 42 војника ЈНА, док, рецимо, генерал Армије РБиХ Јован Дивјак каже да је у колони ЈНА 3. маја убијено 6 разоружаних војника и, уједно, признаје да то јесте био злочин. Али, ни за тај злочин до данас нико није оптужен, а веома је необично да поступајући тужилац током истраге ослободи одговорности команданте јединица које су учествовале у нападу на колону ЈНА у Добровољачкој улици, а да претходно није идентификовао нити једног извршиоца. Или, можда, поступајући тужилац већ унапред зна да ће га, ако једног дана открије извршиоце, они уверити да их нико није ни видео, ни чуо када су убијали, па су на миру могли отићи својим кућама након убијања ?!

Закључак

Тужилаштво БиХ у међувремену је добило новог главног тужиоца који је, уочи ступања на дужност 1. фебруара, рекао да ће досадашње тужилачке одлуке о неспровођењу истраге подлегати ревизији, па преостаје да и то сачекамо. Уколико остане овако како сада јесте, неће бити тешко да закључимо да у Одељењу Тужилаштва БиХ за ратне злочине има превише немара према жртвама српске националности, а бројним породицама тих жртава и жртвама које су преживеле злостављање у логорима нико неће моћи да одузме право да тврде да су дискриминисани по етничкој основи. Примери које смо истакли у овом тексту упућују да такве тврдње имају основа: веома мало је супротних примера, чак недовољно да би се избегао закључак да се у правосуђу БиХ жртве деле по етничкој припадности, иако би свака жртва ратних злочина требало да буде призната на основу своје патње, а не на основу националне или верске припадности.

Нажалост, нема још пуно времена за исправљање неправде. Иако злочини никада не застаревају, многе жртве, злочинци и сведоци злочина умрли су не дочекавши правду, и можда ће још многи други умрети чекајући правду коју дели правосуђе БиХ. На том правосуђу лежи највећи део одговорности за исправљање неправде према жртвама српске националности. Или да обрнемо ситуацију: да испитамо ко је одговоран што трпе и правда и породице жртава. У том смислу, послужићу се изјавом

Радојке Филиповић из Бјеловца код Братунца, којој су припадници Армије РБиХ убили супруга и свекра у нападу. Цитираћу је: „ Хоћу да ми предмет изваде из стола и кажу: ‘У овом предмету фали то, то и то’. А онда да видимо ко је одговоран зашто тај предмет није комплетан, или зашто те изјаве нису обрађене како треба”.

На ову изјаву не бих имао шта да додам.