Динкић саслушан у полицији

Бивши министар и лидер УРС Млађан Динкић је четири сата саслушаван у полицији због преиспитивања злоупотреба у Националној штедионици. Динкић је био позван као грађанин.

Разговор је на основу законског прописа трајао четири сата, а Динкић је изашао задовољан што је, како је рекао, "најзад имао прилику да објасни све у вези са Националном штедионицом и скине љагу са свог имена".

Динкић је изјавио да је у полицији давао исказ у својству грађанина и свједока, јер је у вријеме реформе банкарског система био гувернер Народне банке Србије.

"На моје инсистирање, објашњавао сам шта се догодило са Националном штедионицом и објаснио да је та банка у кратком року исплатила стару девизну штедњу која је била заробљена у државним банкама, а затим да смо успјели да продамо Националну штедионицу и зарадимо за нашу државу 7 и по пута новца више него што је држава у њу уложила", рекао је Динкић.

"Сигуран сам да ће овај случај за мене бити позитивно ријешен. Имам потпуно чисту савјест", рекао је Динкић.

Осим Динкића, данас су изјаве о овом случају требало да дају и Владимир Илић, члан УРС-а, и Весна Арсић, некадашња најближа Динкићева сарадница у министарству финансија. Илић је рекао да је службено у Азербејџану гдје прати предсједничке изборе.

Приватизација Националне штедионице се нашла на листи 24 спорне приватизације које је ЕУ доставила Влади Србије 2011. године. Динкић је неколико пута тврдио да не сноси "апсолутно никакву одговорност" за продају Штедионице, јер је тада био у опозицији, већ да је одговорност за докапитализацију државних банака у искључивој надлежности министра финансија, што је тада био Божидар Ђелић.

Демократе су, међутим, узвратиле да је "Штедионица Динкићево дјело", да су ДС и Ђелић бранили државни интерес у том случају.

Према извјештају Савјета за бробу против корупције из 2004. године, спорно је то што је Штедионица као приватна банка направљена уз велику помоћ државе. Додијељене су јој филијале тадашње Службе платног промета чије је раднике годину дана плаћала држава.

Добила је посао исплате старе девизне штедње, а идеја државе била је да се оснује нова банка која ће исплаћивати 4,2 милијарде евра старе штедње која је конвертована у обвезнице. На почетку, држава је била већински власник са више од 60 одсто акција, да би затим имала мањински пакет од 37 одсто, пошто су приватни власници у међувремену спровели неколико докапитализација, тако да је државни удио опадао.

Већински власник Штедионице 2005. године са 62,3 одсто акција постала је ЕФГ Еуробанк група, којој су приватни власници продали своје акције. Међу власницима који су ЕФГ групи продали свој удио су била и предузећа Војина Лазаревића и Вука Хамовића, која су била највећи појединачни власници акција.

Држава је тада одбила да прода своје акције, иако је била понуђена цијена чак пет пута већа од књиговодствене вриједности, а министар Динкић је тада објаснио да држави сада није неопходан тај новац, јер има суфицит у буџету. 2006. године представници Владе Србије и Еуробанке ЕФГ потписали су уговор о купопродаји преосталих 37,7 одсто државног пакета акција у Националној штедионици.