Дилетанти у књижевности: Све је исто као некад (3)

Милан Кашанин је 1918. године, у часопису "Хрватска њива", објавио текст "Књижевни дилетанти (Две-три напомене о савременој хрватској књижевности)" и то у јеку полемике око југословенства скерлићевске провенијенције и језика који би ту нацију требао да прати. У наредна три дана доносимо Кашанинов текст, данас можда актуелнији него у вријеме када је написан. Досадашњим својим […]

недеља, март 24, 2013 / 12:09

Милан Кашанин је 1918. године, у часопису "Хрватска њива", објавио текст "Књижевни дилетанти (Две-три напомене о савременој хрватској књижевности)" и то у јеку полемике око југословенства скерлићевске провенијенције и језика који би ту нацију требао да прати. У наредна три дана доносимо Кашанинов текст, данас можда актуелнији него у вријеме када је написан.

Досадашњим својим изводима придружујем се онима који тврде да је наша књижевност несређена и пометена. Нема сумње да је прека потреба разбијати ову војску дилетаната, који су преплавили нашу књижевност, оделити добре писце, истински талентоване и вредне од добронамерних вежбача и недаровитих штребера. Али да би се то постигло, прво, треба унишитит царство шарлатана у науци о књижевноти, који својим незнањем заводе и збуњују наше читаче- само онда ће се подићи опћа наша књижевна култура и култура стила и језика. Али како да се то постигне?

У последње се време код нас много говори о реформи средње школе. Од те се реформе много очекује, па ваљда и побољшање књижевне културе. Колико би евентуално реформе помогле настави појединих предмета, не знам; али да књижевном васпитању наших људи не би ништа помогло, о томе сам више него уверен. Јер, у ком ће се разреду предавати Поетика, а у ком Историја књижевности, то је мање-више свеједно. Код књижевности је главно из каквих се уџбеника предаје, и више свега, какви је људи предају. Моје је мишљење, дакле, да се наша књижевна култура може подићиу једино систематским васпитањем, које ће нам давати нови људи, људи који ће бити не само вредни архивари, него који ће стајати у најинтимнијим везама с модерним европским методама научног испитивања књижевности и књижевног критиковања. Једном речи, потребни су нам критичари који ће говорити о књижевности и уметности не каприциозним начином једног матоша него начином једног Лансона и Шарпа. Јер, мада није оправдана она груба реч једног француског писца да је критичар човек који с бичем у руци пролази кроз редове писаца, нема сумње да су критичари они који одржавају биланс књижевности, говорећи публици шта да чита и гледа, а шта опет не.

Те људе, који ће сачињавати не тон, него кичму наше књижевности, – тон дају литератури само песници сами, – те људе може дати само университет на ком се предаје високим, европским начином. Наше свеучилиште, овако какво је данас, те људе не даје, не ће их давати и не може давати. Наше свеучилиште, које носи велик део одговорности, што немамо ваљане књижевне критике и науке о књижевности и уметности, нема катедре с које би се ширило право књижевно образовање. Што се данас на нашем свеучилишту предаје под именом књижевности, то се може назвати и филологијом и хисторијом књижевности и граматиком и синтаксом у обичном смислу тих речи, само никако не књижевношћу. Онде може кајкавац научити штокавски, може се увежбати када се б претвара у п; да се сазнати која је разлика између данашњег талијанског и француског језика и онога из средњег века, али се не може научити књижевно писати и разумети књижевна и уметничка дела. Довести на наше свеучилиште два-три естетички и књижевно високо образована човека, који ће однеговати једно ново поколење, то је по мом мишљењу најпречи и најподеснији начин да се подигне niveu наше књижевне културе. Не желећи да било кога вређам, не ћу рећи да ми данас за то место људи уооће немамо, али ће се ваљда свако сложити са мном кад речем да би избор био веома тежак. Зато, чим се сврши рат, држава ће морати слати што више младих способнијих људи у иноземство, али не у Грац или Беч, где се у правој књижевној култури немамо чему научити него онамо где се одувек најбоље пише: у Париз, Рим, Лондон и Бостон. Тек кад наши људи буду чули најбоље предаваче и заступнике науке о књижевности и уметности, и кад буду дуже времена у младости читали најсјајније светске стилисте, тек онда ће и они умети добро да критикују и ваљано да пишу.

Да је овај пут за подизање хрватске књижевне културе исправан, о томе нам може посведочити наша српска књижевност. Каогод данас у Хрватској, тако је пре двадесетак година и у нашој српској књижевности царовао дилетантизам. У првом реду зато што су критику и науку о књижевности радили неталентовани шарлатани, који су узто своје "методе" учили у Бечу и Пешти. Али је онда дошла "београдска школа" са Богданом Поповићем и Јованом Скерлићем на челу, која је донела нова схватања и нов стил, уносећи реда у нашу српску књижевност, у којој се дотле нико није разазнавао. Тек су та два човека омогућила да се појаве и развију у нашој књижевности песник какав је Дучић, и естетичар какав је Митриновић, те да се нико и не осврће на којекакве Драгутине Илиће и Андре Гавриловиће.

Данас и увек, док не дође то много очекивано ново време, наши озбиљни људи и бољи писци треба да припремају путове за нове људе, који ће потпуно изгнати из наше поезије дилетанте, донети нам бољи стил и финији језик, те подићи и проширити нашу естетичку културу. Јер узалуд све ове данашње свађе: једну књижевност не могу водити ни архивари ни младићи, него само изграђене личности и потпуни значајеви. А ти се не само рађају, него и стварају.



Оставите одговор