Дежуловић добио награду Кочићево перо
Књижевници из Републике Српске оштро су реаговали на вијест да је награда "Кочићево перо” за јесен 2012. припала Борису Дежуловићу за књигу "Диего Aрмандо и седам патуљака” у издању "Јутарњег листа” из Загреба. Одлуку Задужбине “Петар Кочић” Бањалука – Београд, која додјељује ово признање, књижевници из Српске оцјењују као неисправну, с обзиром на то да […]
Књижевници из Републике Српске оштро су реаговали на вијест да је награда "Кочићево перо” за јесен 2012. припала Борису Дежуловићу за књигу "Диего Aрмандо и седам патуљака” у издању "Јутарњег листа” из Загреба.
Одлуку Задужбине “Петар Кочић” Бањалука – Београд, која додјељује ово признање, књижевници из Српске оцјењују као неисправну, с обзиром на то да се награда додјељује за “висока достигнућа у савременој књижевности и оданост љепоти Кочићеве мисли и ријечи”.
– Нисам чуо за име Бориса Дежуловића. Понавља се тај апсурд Задужбине “Петар Кочић” да награђују првог од минорних писаца и писце који не припадају српској књижевности. И по једном и по другом принципу изневјерен је принцип Кочића, симбол и значење Кочића и Кочићевог дјела. То се из године у годину понавља – рекао је предсједник Удружења књижевника Републике Српске Зоран Костић.
Он је казао да се тешко сјећа и неких ранијих добитника ове награде, јер “њих послије и нема у књижевности”.
Књижевник Миленко Стојичић је рекао да није прочитао Дежуловићеву књигу.
– Бавим се књижевношћу тридесетак година, а име Бориса Дежуловића познато ми је као кроз маглу, кроз неке причице, углавном колумне у новинама. Добитник награде која носи име таквог великана као што је Петар Кочић мора да буде стварно провјерено име, а не име дана и име мјесеца или неко ко је у тренду три мјесеца – истакао је Стојичић.
Добитник награде “Борислав Пекић” Берислав Благојевић је рекао да га је вијест о додјели “Кочићевог пера” Борису Дежуловић поприлично изненадила.
– Искрено, не сјећам се да се дизала прашина када је Ивана Симић Бодрожић добила исту награду за “Хотел ’Загорје’”. Или када су ову награду добијали Чегец, Гудељ, Видојковић… Још нисам читао Дежуловићев роман, а нисам упознат ни са пропозицијама за додјелу награде, па је неумјесно да потврђујем или оспоравам одлуку жирија. Уосталом, то не мијења чињеницу да је одлука о лауреату, на крају, ипак одлука жирија. Подржавам расправу и дијалог који се односе на књижевне награде и награђивана дјела, али сам у суштини против било које врсте политизације ових тематика – рекао је Благојевић.
Зоран Костић има примједбу на то што добитник “Кочићевог пера” не припада српској књижевности.
– Петар Кочић представља Одисеја у борби за српски национални идентитет и национална права. Поред толико добрих српских писаца и добрих објављених дјела у овој години, на цијелом српском простору, увијек се нађе неко ко не припада том простору, језику и књижевности, а можда уопште не припада књижевности – нагласио је Костић.
Никола Вуколић
О награди “Кочићево перо” одлучивао је жири, који су чинили књижевници Вида Огњеновић, Миљенко Јерговић и Никола Вуколић, а одлука је донесена једногласно.
Директор и главни и одговорни уредник Задужбине “Петар Кочић” Бањалука – Београд Никола Вуколић није желио да коментарише реакције књижевника из Републике Српске.
– Немам коментар. Могу само да кажем да су код нас и дјеца чула за Бориса Дежуловића – рекао је Вуколић.
Награда ће Дежуловићу бити уручена 16. новембра у 12 часова на централној бини на књижевном сајму “Интерлибер” у Загребу.
Јован Скерлић
Петар Кочић важи за једног од најоригиналнијих српских писаца, чији књижевни језик је био кристално чист.
– То је уметник који је планину описивао свежијим и јачим бојама но ико пре њега; то је борбен дух и оштар сатиричар каквог нема данас у српској књижевности. Од осталих српских писаца Кочић се одликује чистотом, течношћу и неусиљеношћу свога језика. Он данас пише језиком Његоша и Љубише, свежим, неисцрпним горштачким језиком, пуним снаге, полета и сликовитости, и у том погледу стоји над свима савременим приповедачима српским – написао је о Кочићу Јован Скерлић.
Невезано за Дежуловића (који ће се сада, ни крив ни дужан, наћи између двије ватре српско-хрватског препуцавања), овог Вуколића је давно требало најурити из Задужбине.
тог кочића увијек вуку по говнима, кад год је окупација.
Нису они ништа криви,ми смо говна,ми смо говна!
Дежуловић је један од првих новинара у Хрватској који је писао о мучењима заробљених војника ЈНА и српских цивила у луци Лора у Сплиту. Написао је и збирку пјесама „Пјесме из Лоре“ у којој су описана патње несрећника из тог логора.
Његови романи и сатирични текстови по мени нису вриједни Кочићевог пера, али ту награду су добијали и много лошији писци( М.Видојковић и Љиљана Хабјановић између осталих)
ja za ove nase knjizevnike nisam cuo, ako ih ima vjerovatno vire iz dupeta anusrs i zna se kome.
kad neko nas napise ostru kritiku drustva, kao sto to Dezulovic radi, onda nek mu se da nagrada. _Makar i kolumnu ako ne vec nesto vise.
Gdje su nasi rok bendovi da se pobune, knjizevnicim slikari? cast izuzecima svi gledaju da se nakace na budzet i dudlaju snsdu.
„Немам коментар. Могу само да кажем да су код нас и дјеца чула за Бориса Дежуловића – рекао је Вуколић“.
Која дјеца и чија дјеца?
Исто ко и за тебе…штанцањем јефтиних брошурица, и агитовањем, скоро присиљавањем дјеце по ОШ, да купују твоје пјесмице.
Док ми дијете пре коју годину није донело и тражило 15км, ни ја никада нисам чуо за тебе.
То што си само рођен на пар километара од куће великог Кочића ти не даје за право да „бацаш бисере пред свиње“.
Нисам упућен у дешавања, а знам шта је Кочић писао и шта је поручио својим дјелом овом народу!
Зачуђујућа је појава код нас да нико не обраћа пажњу на писце калибра Бранко Чучак или Ђуро Дамјеновић док не умру! Чучак је умро гладан на Сокоцу у хладном родитељском стану, а Ђуро се смрзнуо на пртини док се враћао кући у Голешима.
Е, сад поставља се питање да ли је Кочићево перо интернационална или домаћа награда за домаће писце? То нико није написао нити има критеријума по том питању, а то би требали знати прије било каквих критика.
Осим тога ту награду би требало да додјељују писци којима је поријекло у Републиц Српској јер је Кочић НАШ!
Даље сматрам да су се толики људи који се врте око ове награде која је највећа код нас толико искомпромитовали (неки су је додјељивали сами себи) да она више и није оно што би требала бити.
Та награда би требала бити за цјелокупан опус књижевника који су при завршетку каријере као круна свог рада с обзиром да је Кочић још увијек непревазиђен у смислу квалитета литератре са овог простора, а то тако није.
Много што-шта би се требало у смислу ове награде мијењати и подићи је на мјесто које јој припада.
Али како продиру новоконпоноване reallyti вриједности у све сегменте друштва онда ме ништа и не чуди.
Књижевност једног народа није никакав дрекавац, нити опскурно-кафанска-буразорско-неинвентивна скрибоманија која се држи у подруму сличном Кустуричином филму Underground која к томе има пполуприватне релацији властела – гепек из којег се вади, дијели и узима према потребама датог потитичког тренутка.
2016 је 100 година како Кочић није међу нама, а да и јесте пожелио би сасвим сигурно престрављен и пренеражен „резултатом“ своје борбе када би којим случајем васкрснуо и погледао ко све узима његово име уста и ко га слави и са којим намјерама док је све више у друштву људи који су „презрени и гладни као пси“ а који су у таквој ситуацији јер су дали што су имали за своју земљу, напротив онима који нису дали ништа а узели су од ових све.
Ако је Северина могла пјевати на Кочићевом збору, зашто се чудите ако један народни трибун као што је Дежуловић добије Кочићеву награду.
Није ни Кочић био неки писац, али јесте народни трибун и због тога га волимо. Баш као и Бориса.
Ljubim Vas pesmama:
http://apsurdsrpski.blogspot.com/2012/11/boris-kocic-dezulovic.html
Stigla naredba iz Centralnig komiteta da nagradu dobije taj i taj. Nikolica se taman pita koliko i ja. Ofarbana Glava izdala naredjenje , i tacka.
A, da sledece godine sve nagrade u rs ce posthumno da dobije firer za Mein Kampf, i njegov klon kao najbolji hypo Cuvar nestalenetragom republike.
Heil, obadva!
браво бојане, али не за коментар, него за тезу да дежуловићу и ви и они вичете „тако је“. то је основна разлика између кочићеве и његове „причавине и учевине“. лауреат сваки пут крв пропиша кад треба склепати и за вас и за њих. а и јесте му напали у шупак… да неће бити пуно B-)
Овде је најмање или уопште није битан Дежуловић.
Нека он ради и даље што зна и мисли да најбоље зна.
Како год окренеш ми смо себи проблем. Мени су проблем Вуколићи и ини, који једног Кочића спуштају на ниво Дијега Арманда, Зинедина Зидана…Циљ све приче је унизити и максимално омаловажити све што иоле има још неку вредност у Српском народу. Наравно српском руком.
Некада је у оноликој Југославији централни дневик почињао са вишеминутним извештајем са Кочићевог збора, из било ког студија да се ради.
Како почеше долазити голе Молдавке и пропјеваше „Српски чувари“ на Кочићевом збору,данас имамо то што имамо.
Прво Кочић је велики писац и готово! Друго имамо ми одличних писаца код нас али се волимо шлихтати овим који су радили са све живе србомрсце па и за Копању. Треће коме је све дао награду овај Вуколић Дежуловић је најмањи проблем.
Fala, Veljo.
Za svako tržište ponešto.