Осам вијекова СПЦ (3) – Охридска архиепископија
Велики црквени раскол, почетак сукоба Бара и Дубровника, Јован Владимир – први српски светитељ.
У првој четвртини једанаестог вијека, Византија, након велике побједе Василија Другог Бугароубице (976-1025) над царом Самуилом (976-1014) у битци на Бјеласици 1014. посљедњи пут преузима контролу над скоро цијелим Балканом те га тематски уређује.
Тада се први пут од континенталне Србије формира византијска тема "Србија".
Територије пространог Самуиловог царства (у науци без консензуса да ли је оно било македонско, западнобугарско или бугарско) у црквеном погледу подређене су 1020. године Охридској архиепископији (у вријеме Самуила патријаршији).
У укупно три охридске повеље (1018-1025) помињу се и важни духовни центри будуће српске православне архиепископије: Скопље, Призрен, Липљан, Рас, Ниш, Браничево, Београд, Сирмијум.
Историја Охридске архиепископије биће непрекидно испреплетена са историјом Српске православне цркве која ће се осамосталити двјесто година касније од световне и црквене реорганизације Балкана четвртином једанаестог вијека. У зависности од околности, ове двије цркве ће наизмјенично, попут плиме и осјеке, ширити се на рачун оне у неповољнијем положају а Охридска архиепископија је и данас камен спотицања неканонској тзв. Македонској православној цркви у измирењу са својом "мајком" СПЦ и осталим православним црквама.
Током једанаестог и дванаестог вијека подручје Охридске архиепископије запљуснула су два потпуно различита духовна покрета: јеретичко богумилство и монашко пустињаштво.
По дефиницији Иване Коматине, богумилство је било "нова карика у дугом низу дуалистичких јереси присутних већ од првих векова хришћанства. Суштина дуалистичког учења је веровање да постоје два супротна начела која владају светом, добро и зло. Гностичко семе се ширило кроз источњачко манихејство из којег је потекло масалијанство и павликијанство, а из ових потоњих потекло је и богумислтво".
Православна црква празнује светитеље, монахе-пустињаке тога доба: Прохора Пчињског, Јоакима Осоговског и Гаврила Лесновског. Претеча пустињачког типа монаштва на територији Охридске архиепископије био је Јован Рилски.
На западу, на српском приморју, средином десетог вијека формира се дубровачка архиепископија (обухватавши, на штету сплитске, поред Дубровника и град Котор, као и земље Захумље и Травунију). Подручје Дукље, испод Котора (Горња Далмација) припадало је тада Драчкој митрополији. Нестабилна византијска власт на источном Јадрану довело је до вишеструких судара интереса црквених центара Сплита, Дубровника и Котора, а највећи одјек ће оставити сукоб између Дубровника и Бара, нарочито након успјешних побуна Стефана Војислава (1034-1036) и (1039-1040) у Дукљи против Византије којима вазалство према хришћанској царевини своди на пуку формалност.
Наиме, под насљедницима Војислављевим, Михајло (који ће постати и први српски крунисани владар) и Константина Бодина, Дукља доживљава вртоглав успон, обухватајући на врхунцу своје моћи Хум, Травунију, Рашку и Босну.
За вријеме овог посљедњег Барска епископија има тенденцију да се осамостали од Дубровачке и ускоро, 1089. постаје архиепископија, благословом "антипапе" Климента Другог Вимберта. Међутим ни Дубровчани не сједе скрштених руку па успијевају да добију спор 1149. године. Читав наредни вијек из Дубровника и Бара ће пљуштати фалсификоване повеље и документи којима ће настојати папама да укажу да она друга страна није у праву. Спор је ријешен тек у вријеме Уроша Немањића 1254, у корист Бара.
Средином 11 вијека, 1054. година долази и до великог црквеног раскола који ће се судбоносно одразити на историју српских земаља које су се тако несретно нашле у оштрим маказама двије супротстављење цивилизације.
Иако то није био први раскол између Рима и Цариграда, испоставило се да је разлаз 1054. године, у вријеме папе Лава Деветог и цариградског патријарха Михајла Кируларија, који траје скоро хиљаду година неминован и за сада непремостив прије свега по питању догматике, али и бројних разлика које су у пракси услиједиле током протеклог миленијума.
За вријеме успона српске Дукље под Војислављевићима, везује се и живот првог српског светитеља – Јована Владимира, владара Дукље од око 1000-1016. године.
У једном од освајачких похода, цар Самуило је 1010. године заробио Јована Владимира те га утамничио. Међутим кћерка Самуилова, Теодора Косара, изјави љубав према заробљенику и Самуило Јована ослободи, ожени са Косаром и врати га у Дукљу да влада као његов вазал. Годину дана након Самуилове смрти 1015. године Јован Владислав позива Јована Владимира да га посјети. Владимир предосјећајући замку тражи да му се нови владар закуне на крст да га неће убити. По легенди Владислав прво шаље златни крст а Владимир затражи дрвени јер Христос није на златном разапет.
Упркос заклетви на крсту, Владимира су убили на уласку у цркву у Преспи 22. маја 1016. године док је држао "крст невјерства" у рукама. Косара је премјестила мошти мученика у манастир Пречисте Крајинске, данас на албанској обали Скадарског језера. Касније ће, 1381. године мошти бити премјештене у манастир Светог Јована Владимира код Елбасана а од 1995. године мошти овог светитеља се налазе саборном храму у Тирани.
Поменути крст се чува вијековима у породици Андровић из Вељих Микулића код Бара. Сваке године на Духове износи се пред литијом на врх планине Румије. Свети Јован Владимир је по православној традицији и небески заштитник града Бара у којем се налази величанствен храм у част овог првог српског светитеља.
Надао сам се да ће се кроз овај „серијал“ текстова у том ходу кроз историју више обрадити опште околности које су у тим временима владале, објаснити неки догађаји, процеси, улога важних личности, посебно што су се бројни српски историчари бавили тим временима, но овдје се то свело на скокове кроз историју једне патријаршије, њену административно прилагођавање околностима, уз додатак народног предања, и врло опрезно, готово бојажљиво „тумачење“ неких процеса, па се некако стиче утисак извода из неке википедије.
Но добро, такав приступ је и разумљив код оваквох текстова, аутор јепазио да се не огреши о неки постацљени калуп.
Оно што је важно, у средњем вијеку Црква није имала исту улогу као данас, погрешно је то гледати из савремене визуре. И она бјеше тада прије свега средство владарима или тадашњим центрима моћи преко којег ће учврштити своју власт или ширити свој утицај. И бројне административне реогранизације треба гледати имајући то у виду.
Наравно Црква је имала и своју, прије свега просвјетитељску, позитивну улогу у тим временима.
Аутор је овдје поменуо, зарад коректности и уважавајући прихваћени калуп, и раскол 1054-е, но, како сам већ коментарисао, не бјеше то никакав раскол (већ раније су постојале битна размимоилежења између двије патријаршије, римске и цариградске), једна подваљена прича, мантра коју би римска патријаршија по потреби вадила из рукава, када је имала интерес проширити своју сферу дјеловања на Исток, и ту у тој борби против тих „шизматика“ би била дозвољена сва средства, укључујући и истребљење (важно да разумијемо благонаклон однос Ватикана према ендехазији у не тако давној прошлости).
Да тај раскол (1054-е) није имао никакав значај, говоре будући догађаји. Византијски цар Алексеј I Комнин је 1095-е, додуше под лажним изговором да су хришћани угрожени у светој земљи (прави разлог је био све већа опасност од Селџука) је затражио помоћ од папе Урбана II и западних хришћанских држава и тако је покренут први крсташки рат, тачније поход. Да је раскол заиста постојао нити би византијски цар тражио ту помоћ нити би је добио од папе.
Ни мотив папи и западном хришћанском свијету није био помоћ источној „хрићчанској браћи“ (на том походу више су похарали хришћанских градова него муслиманских), већ ширење утицаја и освајање нових територија и богатства, слиједеили су свој интерес.
Као пто ће искористити прилику и слиједећи интерес, жељу за биогатством у том четвртом походу 1204. похарали и разорили Цариград, тако задали и смртну рану и хришћанском истоку и источној цувилизацији, Византија ће наставити вегетирати још 2 и по вијека, но том епизодом процеси су пошли својим током, са погубним посљедицама по источни свијет и нашу српску историју.
Аутор је поменуо и богумиле, превише штуро и вјерујем да ће о богумилству бити ријечи у наставцима.
Иначе, када су почело вишестраначје у овој чемернј БиХ 1990е, потомци конвертита из рода српског из неких тамо османлијских времена су „открили“ богумилство, на страначким скуповима имали су и „час историје“ гдје би потенцирајући постојање ових богумила покушали „изокола“ прогурати неку везу у својој генези са овима, при томе занемарујући битну ћињеницу да богумили нису били никаква етничка скупина већ вјерска заједница. Но тоје већ друга прича.
Хвала пуно на конструктивним коментарима. Прва четири наставка су најкраћи могући увод теми „Осам вијекова СПЦ“, да сам детаљније писао о општим догађајима световне историје или историје хришћанства требало би ми још бар толико наставака. Ето можда прилике да касније разговорамо о кључним догађајима опште историје тему по тему. Црквени расколи 8. 9. и 11. вијека, нису се осјетили у том времену на терену, просто Рим је кубурио са насртљивим варварима са сјевера а Византија се бранила и на Балкану и на истоку и са мора и са копна, ни једна страна није имала снаге ни времена да се констнатно бави нашим просторима. Посљедице црквене шизме осјетиће се много касније. Што се раскола из 1054. године тиче, то што цркве нису биле у канонском јединству није сметало византијским царевима да углавном моле за помоћ папу када им загусти, али то је имало своју цијену, папа је тражио да се Византија, са четири велике источне патријаршије, у црквеном погледу подреди њему. Да није било раскола или да није био баш толико битан зашто би папе инсистирали на црквеним унијама у Лиону 1274 и Фиренци 1439?
„Оно што је важно, у средњем вијеку Црква није имала исту улогу као данас, погрешно је то гледати из савремене визуре. И она бјеше тада прије свега средство владарима или тадашњим центрима моћи преко којег ће учврштити своју власт или ширити свој утицај“
A danas nije tako???? Naravno da jest religija je uvjek kroz istoriju služila za jeftinije držanje stoke sitna zuba u toru i tako će biti dok postoji.