Дејвид Финчер – Генијалност има пуно лица

Признајем, наслов сам украо из неких страних новина из простог разлога што ми се допао. Да ли је баш генијалност у питању, нећемо о томе, али је сува истина да ни један његов филм није прошао незапажено. Заправо, сваки његов филм је постао култан.

Пише Драган Вучић

Дејвид Финчер (28. август 1962. у Денверу) је типичан амерички редитељ. Имао је и уобичајен успон до звијезда, режирао је спотове. Управо режирајући спотове, а режирао их је за највеће америчке музичке звијезде, Дејвид Финчер је схватио какву врсту циркуса, у визуелном смислу, треба понудити публици да би вам она узвратила пажњом. Другим ријечима, уз Мадону и остале је научио како ”направити паре”.

Паре није направио са својим првим филмом, веле култним Алиеном 3 из 1992. године. Ја га нисам гледао, не бих сад да распредам о томе, али извори информисања кажу да су критичари уринирали неко вријеме по њему, упркос чињеници да је филм добио Оскара за специјалне ефекте. Након тога се повукао, вјероватно увидјевши да у свијету који под окриљем држи зла каста, која себе назива филмским критичарима, није довољно само обући Мадону у корзет и узети паре, иако му ти спотови уопште не изгледају лоше, као ни Мадона… тада.

Ипак, враћа се након три године са чувеним Седам и тада му зла каста одаје признање за рад, дајући јавности на знање да је ријеч о талентованом момку. Осокољен и, очито, џепова пуних пара, ангажује Шона Пена и Мајкла Дагласа и снима Игру (1997), причу о изопаченом смислу за забаву и хумор којима су богати људи склони у својој богатој доколици. Ипак, право признање, оно на папиру и оно на банковном рачуну, добија екранизацијом романа најпознатијег америчког ауто-механичара до појаве Генералке, Чака Палахнијука.

Клуб бораца, филм о подвојеној личности младог човјека, који свој вентил за проблеме налази у рекреативној пребијању по подрумима са њему сличним, патолошким профилима. Филм, снимљен на крају деведесетих, је, за кратко вријеме, постао један од класика те декаде. Нашао је, вјероватно, много оних који се проналазе у главној улози.

И сам редитељ је рекао да му је нарочито занимљив начин размишљања перверзњака и девијатних особа, па, на трагу тога снима и свој наредни филм, Зодијак по америчком серијском убици из 70-тих и 80-тих који је озлуђивао полицију Сан Франциска својим шифрованим порукама. Јако занимљива идеја, али лично, не и неки филм јесте Чудновати случај Бенџамина Батона. Покупио је све Оскаре оног занатског дијела филмовања: сценографија, шминка и специјални ефекти, али је прича помало погубила нити.

Још пар споредних Оскара освојио је филмом о Фејсбуку и коначно, тренутни рад закључио са адаптацијом шведског романа Мушкарци који мрзе жене, за који, на жалост, већ постоји шведска верзија, па топло препоручујем шведску верзију. Не кажем намјерно оригинал, већ шведску верзију јер се ради о двије одвојене адаптације истог романа.

Да закључимо и ово писаније. Дејвид Финчер је редитељ који увијек направи сјајан филм када му неко да добру књигу или сценарио. Имамо и ми једног таквог, додуше у мало другачијем фазону је, али аналогија добијања крајњег производа је иста. Чим се он гура као писац, књиге или сценарија, добије се нешто врло просјечно. За разлику од овог нашег, Финчер је одрастао у Америци, што подразумјева да од малена схватите да није свачија гузица за двије столице.

Хоћу да кажем да људи попут двојице поменутих имају способност да неки просјечно занимљив догађај испричају или прикажу на вандредно допадљив начин, па чак и да од житија Неђе са Мањаче направе солидан трилер. Финчер и овај наш су, разумије се, двије потпуно различите школе, али посједују исте способности и знају начин како перфидно да освоје публику. Овај наш никада није режирао спотове, више воли да глуми у њима.

У времену када је се афирмисао као редитељ лоши момци и насиље су високо котирали у поп-култури, па је знао чега да се ухвати. Са друге стране, Дејвида Финчера су спотови научили како направити атмосферу која држи човјеку пажњу. Спотови су га научили и како се најбоље продати. Сходно томе, број оних који воле његов рад је велики, а структура публике доста различита.

Неки чак сматрају да је његов рад помодан и да је кратког вијека, са чим се не бих сложио. Било како било, усудио бих се рећи да његово вријеме тек предстоји. За крај морам рећи да је Дејвид Финчер најавио и нову екранизацију 20000 миља под морем, што се, у ери врло просјечних покушаја научне фантастике, може третирати као радосна вијест за љубитеље овог жанра.