Дејан Керлета: Наш град не смије бити спаваоница

Овог човјека смо запазили на локалној ТВ, са великим ентузијазмом који улаже у своју емисију Наши људи, у којој је интервјуисао познате и успшјешне људе који имају неку везу са Сарајевом.

После смо га упратили на свим друштвеним мрежама, на којима је промоцију прошишио и изван кабловске телевизијске понуде. Дејан Керлета, по струци професор српског језика и књижевности, више (или тренутно) није у новинарству, али смо имали доста питања за њега, и о новинарству и о граду истог имена као и ТВ станица на којој је радио.

Да ли би се наши људи вани, требали више ангажовати на афирмацији И. Сарајева, или би их локалне власти требале подстаћи?

Мислим да је кључно питање како сада задржати још неколицину таквих људи да сутра не напусте ове просторе јер су многи умјетници и културни ствараоци незадовољни својим статусом у друштву у коме се потцјењује њихово стваралаштво.

Када је ријеч о оним познатим који су давно напустили ове просторе прича је комплексна. За један дио њих прича са Сарајевом је завршена оног тренутка када су почетком рата, или у рату, напустили свој град и не желе више бити дио те приче из различитих разлога. Други дио те популације и данас прати шта се дешава, а с многима од њих сам разговарао радећи тв серијал “Наши људи” прије годину-двије и осјетио сам ту њихову жељу да се на неки начин идентификују са нама.

Е сад, нико неће доћи у Источно Сарајево и рећи: “ Ево ја сам ту, како могу да вам помогнем или шта могу да урадим за вас?”. Мислим да иницијатива те врсте треба да крене од нас самих. Пуно је тих наших људи који Источно Сарајево доживљавају као свој град, иако физички нису ту. Из ратног Сарајева су сви отишли спасавајући свој и животе својих породица, носе различите болне успомене и за многе тај град није што је некад био. Некако је природно, да сви морамо имати ту неку своју базу – нешто са чиме се идентификујемо и то је нови град, настао на ледини гдје је започета нека нова прича.

Многи од некадашњих Сарајлија су данас успјешни у својим областима и с њима треба разговарати, објаснити наше циљеве и жеље за њиховим ангажманом да прије свега буду амбасадори нашег града у срединама у којима данас живе и раде.

Какав је домет и могућности наших локалних станица? Да ли је будућност у повезивању у неку тв мрежу?

Локални медији су веома значајни за сваку микро средину и многи нису ни свјесни колико смо привилеговани јер као град имамо своју јавну радио-телевизију. Уз то имамо и приватни радио и приватну телевизију ОСМ, што је још боље. Мало је средина које се могу похвалити том чињеницом као и тиме да имамо и ИТЦ великих републичких медија Срне и РТРС-а, као и дописништва других већих медијских кућа БН, АТВ и сл.

Својим радом претходних година, локални медији, а прије свега Радио Источно Сарајево -одиграо је једну врло значајну улогу у информисању али и релаксацији грађана у најтежим временима за наш народ. Нормално је да сви ми тежимо да напредујемо, да се развијамо, па тим путем је кренула и садашња РТВ ИС у којој сам ја провео скоро 15-ак година у разним фазама њеног рада. И управо, кад смо мислили да смо на добром путу и кад смо се потврдили као најјача јавна медијска кућа у РС након РТРС-а долази та “свјестка економска криза”, коју су, чини ми се, најприје на својим леђима осјетили медији и тад је све кренуло “низ брдо”. На жалост та криза се најприје осјетила на примањима запослених што је довело до одласка неких кадрова, међу којима сам и ја, али и на продукцији програма.

С обзиром да за опстанак и рад те медијске куће није довољан само приход из буџета града и властитог рада, ја се искрено надам да сви политичари на свим нивоима власти у РС схватају да је потребно учинити све како би се сачувао тај медиј од непроцјењивог значаја за ове просторе.

Грађани Источног Сарајева су најбитнији граничари Републике Српске и они морају имати свој медиј, који мора бити јачи него што је данас. Када је ријеч о тв мрежи коју помињете мислим да то није потребно, јер на неки начин већи број тв станица је неформално умрежен кроз размјену одређених програмских садржаја. Разумијем умрежавање неких тв станица које на тај начин постају конкурентније на маркетиншком тржишту и повољније откупљују ауторска права али то није кључно за локалне медије. Од локалних медија нико не очекује да емитују блокбастере али очекују квалитетан програм са локалним и регионалним садржајима.

Како би оцијенио стање у медијима и новинарству? Како оцјењујеш помоћ владе РС медијима, какве је ефекте дало?

Многе колеге и ја радили смо и у рату и у најтежим послијератним годинама у најтежим условима рада, били под разним притисцима, напредовали и смјењивани, стварали од ничега програм, утицали на развој многих других сегмената у друштву, афирмисали многе, али на жалост дочекали вријеме у којем не можете достојанствено да живите од свог рада. Ако је за утјеху, тај проблем немамо само ми – то је данас глобални проблем новинарства јер пропадају и некад велики свјетски медијски гиганти. Најблаже речено, хипер-продукција разних квази-новинара и медија учинили су да, некад веома цијењена професија, данас буде доведена у фазу пуког преживљавања, због којег је упитна њихова објективност, непристрасност и некорумпираност.

Када је ријеч о вашем другом питању, многи су ту помоћ Владе посматрали и коментарисали као политичку тему, али је кључно шта људи из медија кажу о томе. Лично сам то сматрао значајном помоћи и мислим да је то помогло многим медијским кућама да у одређеним критичним тренуцима превазиђу одређене финансијске проблеме. На жалост то није довољно. Враћам се поново на причу о локалним јавним медијима, који су оптерећени дуговањима управо према држави (доприноси, порези…). Евидентно је да те медијске куће не могу саме ријешити та дуговања и преостаје само пар могућности: да се нађе модел како хитно и најбезболније ријешити ту проблематику и дуговања, да се евентуално изврши приватизација тих медија, поставе способни и одговорни људи из струке у менаџмент или остави стање какво јесте, па „ко преживи причаће“…

Активан си на мрежи, промовишеш свој рад. Пратиш ли интернет портале и писање на интернету те шта мислиш о тим алатима, када је новинарство у питању?

То је нова „ револуција“ у новинарству, добили смо једну нову категорију „грађанина-новинара“. Кориштење једноставних алата на интернету, прије свега друштвеним мрежама, омогућило је да су данас сви новинари, репортери с лица мјеста, критичари. Када се нешто негдје деси ја прво сазнам на Твитеру па тек за неких 15 минута на неким водећим класичним медијима.

Класични медији данас губе битку у том смислу ексклузивности „прве објаве“ од стране друштвених мрежа, а они медији који су то на вријеме схватили и активни су на мрежи они су на добитку. Они који имају што квалитетнији интернет портал и профиле на друштвеним мрежама, могу се надати просперитетнијој будућности. Мислим да смо све ближе и томе да ће оглашивачи, умјесто некадашњег параметра – тиража неких новина, све више као мјеру узимати број пратилаца на Твитеру, Фејсбуку или број коменатара наобјављени садржај и сл.

У РС ми данас имамо неколико значајних интернет портала који су независни и разноврсни и мислим да њихово вријеме тек долази на овим просторима и да су из дана у дан све посјећенији и утицајнији. Уредници портала морају посебно обратити пажњу на коментаторе вијести који се логују анонимно и шире вјерску и међунационалну мржњу. То треба спријечити?

Да ли град може да изњедри нешто своје аутентично, и што га чини градом или ће постати спаваоница за оне који раде у заједничким институцијама?

Надам се да нас неће задесити судбина спаваонице. Напротив, ми имамо ту неку нашу чудну енергију, велики број талентованих, паметних и образованих људи и велику могућност даљег развоја и имамо шта понудити. На жалост наш проблем је што не цијенимо једни друге, што је политика постала топ тема и што су људи у том смислу подијељени. Није добро за друштво ако су само политичари највеће „звијезде вечери“ умјесто интелектуалаца, књижевника, музичара, глумаца, спортиста…

Такође, наш проблем је што у већини неких институција сједе “погрешни људи на добрим мјестима“. Многе од њих је ту довела политика, вријеме их је прегазило, технолошки, стваралачки и идејно нису у тренду и не оправдавам ни на који начин чекање да неко оде у пензију, да би неко млађи добио прилику да се докаже. Јер док тај „неко“ оде и онај млађи што сад чека и има знање и енергију, у међувремену ће, у разочарењу остарити. Мислим да треба што прије ангажовати паметне и енергичне млађе људе с довољно искуства да на себе преузму терет даљег развоја нашег друштва уз подршку и савјете искуснијих и старијих колега. У супротном нећемо постати спаваоница већ „дом за незбринуте старце“.

Културни живот се код нас, као и у већини других средина, свео на ону народну „колико пара толико музике“ што никако не оправдавам већ сматрам неуспјехом оних чији је то примарни задатак. Недостаје нама још доста тога и неки објекти се граде спорије него што смо очекивали али овај млади град добија све више епитета као перспективна животна средина и имамо доста позитивних помака.

Источно Сарајево има пар традиционалних позоришних манифестација значајних за цијелу РС, имамо Универзитет, Музичку академију са сјајним резултатима, имамо „Атентат“ и неколицину добрих демо бендова и извођача, неколико значајних књижевника, сликара, филмских радника, Завод за уџбенике – као највећу издавачку кућу у Српској, Матичну библиотеку, ликовне колоније, филмске фестивале, одличне спортисте и спортске догађаје…

Можемо се похвалити и многобројним КУД-овима, етно манифестацијама, аматерским позориштима и што је најбитније имамо доста младих људи чије вријеме тек долази… имамо сјајних талената и мислим да је то наша једина нада за бољу будућност. Они имају своју шансе и морају се изборити за своје мјесто али не смију се разочарати и одустати на првим препрекама. На жалост њихов таленат је препознат у ужим круговима, али ту се опет враћамо на тему значаја локалних медија у афирмацији успјешних људи.

Какав је уопште тај однос према федералном Сарајеву ?

Када је ријеч о Кантону Сарајево, мислим да је однос поприлично коректан. Не видим ту неки посебни напредак сарадње, а нити неку велику потребу за истом, осим о темама о којима се мора разговарати јер ми ипак дијелимо исто парче земље у овој нашој котлини. Најбитније је да нема међунационалних сукоба, да једни друге уважавамо и поштујемо по многобројним основама.

Уколико се ради о неком пројекту, који може донијети позитиван економски, туристички, спортски или културолошки напредак и једном и другом граду, то треба подржати, али ако је то само представа којом се тобоже жели приказати лажна мултиетничност, од тога нема ништа. Мислим да ту има доста простора за сарадњу и да треба сарађивати али потпуно поштено, отворених карата и јасно одређених критеријума.